Sve se preokrenulo: U velikoj promeni sveta odjednom isplivao i Pakistan – gubitnici su EU i NATO
18:59 08.04.2026 (Osveženo: 20:54 08.04.2026)
© Sputnik / Slika generisana veštačkom inteligencijom
Pratite nas
Proboj koji je napravio Pakistan u zaustavljanju američko-izraelske agresije na Iran uklapa se u širi zaokret svetske politike: od zapoadnocentričnog modela ka sistemu u kome raste uloga regionalnih sila i nezapadnih institucija. Svet se ubrzano kreće ka multipolarnom poretku – od dominacije jedne sile ka pregovaranju i ravnoteži interesa.
U rešavanju sukoba u Persijskom zalivu moralo je da dođe do posredovanja, jer Iran i SAD nisu direktno razgovarali. Rusija i Kina, kao američki rivali (a i supersile), bili bi nezgodni posrednici i to Donaldu Trampu ne bi bilo prihvatljivo, objašnjava politikolog Aleksadar Pavić.
„Ali Pakistan, koji se našao u toj ulozi bio je pogodan iz nekoliko razloga. Na prvom mestu, imao je poverenje Irana kao muslimanska zemlja. Drugo, Pakistan je nuklearna sila. I treće, jako je blizak sa Kinom“, kaže on.
Multipolarni svet u sve bržem nastupanju
Sa druge strane, konflikti u svetu poslednjih godina pokazali su da „tradicionalne“ institucije, poput UN-a, EU ili pregovaračkih procesa održavanih u Ženevi (gradu koji je kroz čitav prošli vek bio simbol mirovnih inicijativa) sve češće imaju ograničenu delotvornost. Na to je uticalo više faktora, pre svega, rastuće nepoverenje država Globalnog juga, koji ih sve više doživljavaju kao instrumente zapadnog pritiska, kao i gubitak monopola na legitimitet.
Zato, kada se sagleda širi kontekst, pakistanski angažman otvara prostor za dodatno legitimisanje svetske multipolarnosti, dodaje naš sagovornik. Tome je pomoglo nekoliko faktora – na prvom mestu odlučan iranski otpor.
„I Americi je bio potreban neko ko će joj pomoći da se izvuče iz gliba i da Trampu i njegovoj administraciji pomogne da nađe izlaz, a da ne izgube obraz. Znači, morao je da se pojavi neko treći“, ističe Pavić.
To što je Americi bio potreban posrednik, dovoljno jak regionalni igrač sa autoritetom da može da reši konflikt ukazuje da SAD više nisu svetski hegemon, niti su glavna svetska supersila. Amerika više ne može da nameće svoju volju gde poželi, ali to više ne može da radi ni Izrael, dodaje on.
Pakistan se profilisao kao posrednik zahvaljujući specifičnom položaju između velikih sila i regionalnih blokova. Ne samo da održava bliske odnose sa Kina, već istovremeno ima istorijske bezbednosne i političke veze sa SAD. Ta dvostruka pozicija omogućava mu da komunicira sa različitim akterima bez otvorene konfrontacije.
Ništa nije urađeno bez konsultacija sa Kinom
Prema Pavićevom mišljenju, Islamabad sa mirovnom inicijativom nije izašao bez prethodnog dogovora sa Pekingom, koji je, najverovatnije, razmenjivao poruke i sa Moskvom i sa Vašingtonom. Da je Kina imala neku ulogu u procesu govori i činjenica da je i Tramp pominjao Kinu u tom kontekstu. Kina je poznata po tome što njena diplomatija često radi preko partnera i posrednika, čime izbegava direktno izlaganje i političke rizike.
Takođe, ne treba zaboraviti da Trampu predstoji i poseta Kini, podseća Pavić, koja sasvim sigurno ne bi bila uspešna i pitanje je da li bi se uopšte i dogodila da je Vašington eskalirao situaciju i uništio Iran.
„Kina je vrlo važan partner Iranu, strateški partner i zavisna je od iranske nafte“, naglašava Pavić.
Ključna uloga vojske
U zaključenju sporazuma, jedna osoba igrala je ključnu ulogu – šef pakistanskog generalštaba, feldmaršal Asim Munir. To zato što vojska u Pakistanu tradicionalno ima veću težinu od diplomatije.
„Vojska je ta koja u Pakistanu uživa najveći ugled, najveći legitimitet, a ta vojska ima iskustva u bliskoj saradnji i sa Istokom i sa Zapadom. Vojska je decenijama bila bliska sa SAD, ali i sa Kinom i to se videlo u nedavnom sukobu sa Indijom. Pakistan je zahvaljujući kineskom oružju odneo prevagu nad Indijom, što je dodatno podiglo ugled oružanih snaga“, objašnjava Pavić.
Promena logike međunarodnih odnosa
Sve u svemu, pakistansko posredovanje menja logiku međunarodnih odnosa, u kojima tradicionalne „mirovne“ institucije više ne mogu da igraju ulogu koju su igrale u prošlom veku. EU, iako se još hvali time da je „najveći mirovni projekat u svetskoj istoriji“, tokom krize u Persijskom zalivu samo je dokazala svoju rastuću irelevantnost.
„Ona je samo bila nemi posmatrač koga niko nije shvatao ozbiljno. Na ono što su Ursula fon der Lajen i neki Litvanci i Letonci tvitovali niko nije obraćao pažnju. Sa druge strane, videli smo da je savet bezbednosti UN-a blokiran. Nisu mogli da donesu nikakvu smislenu odluku koja se tiče svetskog mira. Upravo su Kina i Rusija stavili veto na pokušaj da se legitimiše upotreba sile kako bi se otvorio Ormuski tesnac. Isto tako, i druge, skorašnje multilateralne organizacije pod zapadnim uticajem pokazale su se beskorisnim, a upravo je neformalno udruživanje zemalja koje nisu zapadne urodilo plodom“, kaže Pavić.
Ovo poslednje je, dodaje on, i budućnost međunarodnih odnosa, uz nove organizacije, kao što je Šangajska organizacija za saradnju (ŠOS).
I sam Donald Tramp iskočio je iz uobičajene zapadne matrice korišćenja multilateralnih organizacija kao instrumenta prisile i više voli direktne pregovore. On više ne nastupa u ime „kolektivnog Zapada“.
„On je taj koji je više nego drugi radio na razbijanju kolektivnog Zapada. Tramp ne veruje u saveze koji i njemu i SAD-u vezuju ruke i samo ubrzava proces kretanja ka multilateralizmu i legitimiše ga“, konstatuje Pavić.
NATO prva žrtva
Prva „kolateralna žrtva“ dešavanja u regionu Persijskog zaliva biće NATO, smatra naš sagovornik. Tramp je „svojim rukama i glasom praktično razvalio NATO, samo što njegova smrt još nije zvanično potvrđena“, navodi on.
„Tramp je već najavio da će preispitati sve što je vezano za NATO i da su oni tigar od papira. NATO više nikada neće biti onaj stari posle ovoga, ako uopšte bude postojao za godinu, dve dana. A u prvi plan dolaze rastuće sile sa istoka, a ne sa Zapada“, zaključuje Pavić.
Pogledajte i:
