Poslednji hitac! Šta će Amerikanci kad uskoro ispale sve „tomahavke“
20:53 31.03.2026 (Osveženo: 20:54 31.03.2026)
© AP Photo / Kenneth Moll
Pratite nas
S obzirom da mesečna potrošnja raketa "tomahavk" daleko premašuje njihovu godišnju proizvodnju, SAD nisu sposobne da istovremeno snabdevaju oružjem Ukrajinu, obuzdavaju Kinu i ratuju protiv Irana. Sa druge strane, SAD ne mogu da povećaju proizvodnju ovih raketa, jer proizvođači ne žele da rade više za manji profit.
Američke oružane snage mogle bi potpuno da ostanu bez zaliha raketa "tomahavk" za oko tri i po meseca, ako nastave da ih upotrebljavaju sadašnjim tempom protiv Irana, utvrdio je Sputnik analizirajući američke budžetske dokumente.
Prema tim podacima, ciljani nivo zaliha iznosi 3.992 rakete. Kako prenose američki mediji, od početka američko-izraelske agresije SAD su lansirale više od 850 raketa. Imajući to u vidu, preostali arsenal dovoljan je za nešto više od tri meseca.
Nestašica "tomahavka" – ne može se više nigde naći
Od 2019. godine Vašington održava zalihe "tomahavka" kroz njihovu redovnu resertifikaciju i modernizaciju. Godišnje se na taj način produžava vek trajanja za oko 250 raketa. Istovremeno, od početka proizvodnje ukupno je nabavljeno 9.240 raketa. U prva 72 sata operacije „Epski bes“, kako se naziva američko-izraelska agresija na Iran, američka mornarica ispalila je oko 400 Tomahavka, što je gotovo petogodišnji obim proizvodnje. To je već dovelo do toga da lanseri ostaju prazni i da se razmišlja o tome kako sprovoditi američku politiku odvraćanja Kine.
Analitičari kompanije Lejatam&Co upozoravaju da će biti nemoguće obnoviti zalihe pre eventualne krize u Indo-pacifičkom regionu. Vašington je planirao da potroši 11 milijardi dolara u prva četiri dana „Epskog besa“ i još 50 milijardi na dalje vojne potrebe.
Amerikanci sve i da hoće ne mogu da proizvedu više "tomahavka" – da bi povećali proizvodnju biće im potrebne godine, objašnjava vojni analitičar Dragoljub Bosnić.
„Tomahavk, koji je napravljen 1983/84. veoma se razlikuje od najnovijeg koji je pogodio školu u Minabu. Tada se videlo po šemi farbanja da se radi o „tomahavku 5.“ ta raketa u sebi ima oko milion dolara onoga što Amerikanci zovu retki minerali, a sama raketa košta između četiri i pet miliona dolara. Dakle, to ne samo što je skupo, nego je stvar u tome što ne mogu da nađu te retke minerale“, navodi on.
Naš sagovornik podseća da je Kina uvela restrikcije na izvoz retkih minerala upravo zato što ih koristi američka vojna industrija. Vašington je oružje koje sadrži retke minerale isporučivao i Tajvanu, što znači da bi Kina, izvozeći retke minerale u SAD, podrivala sopstvenu bezbednost.
Kada bi povećali proizvodnju, profiti bi bili manji
Da bi Amerikanci uopšte mogli da povećaju proizvodnju tomahavka, morali bi da smanje kvalitet na verzije 3 ili 4. Međutim, problem je u tome što se sada proizvodi samo "tomahavk" 5, tako da je tako nešto sada praktično nemoguće iz raznoraznih tehničkih razloga, dodaje Bosnić.
„Oni verovatno u narednih pet godina neće moći da značajno povećaju proizvodnju, možda ne za više od dvadeset do trideset odsto, ali i to je pitanje. Možda će pokušati da rade, kako oni kažu, autsorsing, da neke druge kompanije osim Rajteona počnu proizvodnju. Međutim, i to je problematično zato što se radi o privatnim kompanijama“, ističe Bosnić.
Američka vojna industrija razlikuje se od ruske ili kineske po tome što se radi o privatnim kompanijama. U Kini ili Rusiji vojna industrija je u državnom vlasništvu i relativno je lako povećati proizvodnju. Američka vojna industrija ustrojena je tako da se radi o privatnim kompanijama. Njima nije cilj povećanje proizvodnje ili efikasnosti, već profit.
Podsećanja radi, za fiskalnu 2026. godinu Pentagon je planirao nabavku svega 57 novih raketa — 15 puta manje nego što je potrošeno u prvim danima rata protiv Irana, dok je za pet godina, između 2019. i 2024. nabavljeno svega 322 rakete. Pri tome, kompanija Rajteon ne može da proizvede više od 90–100 raketa godišnje, a za sklapanje svake potrebno je i do dve godine. Potpisan je ugovor o ubrzanju proizvodnje na oko 219 raketa godišnje, ali će isporuke trajati do januara 2029.
Ključno pitanje koje se postavlja je zašto američki vojno-industrijski kompleks, uprkos budžetima koji premašuju desetine milijardi dolara, nije u stanju da poveća proizvodnju čak ni na 200 raketa godišnje.
Razlog je upravo u profitu, odgovara Bosnić – nebitno je sa koliko novca američki vojno-industrijski kompleks raspolaže, nebitno je čak i koliko novca ulaže u projekte.
„Ljudi često kažu, Amerikanci imaju bilion dolara u vojnom budžetu, mogu da rade šta god hoće. Pa, nije baš tako. Ako imate neki rat i ako imate mnogo novca, a nemate resurse, šta onda? Ne možete da stavite dolare u top i da ih ispaljujete na neprijatelja. Dakle, treba da imate resurse koje će vam omogućiti da povećate proizvodnju, da zaokružite čitav proces, da ga, kako oni kažu, streamlajnujete, u smislu da napravite nešto efektivno bolje. A problem je i u tome što i samim kompanijama koje to rade nije u interesu da ubrzaju proces proizvodnje, pa da posle zarađuju manje, a rade više“, zaključuje Bosnić.
Pogledajte i:
