Na terenu je sve bilo drugačije: Monstruozne laži zapadnih mašinerija razbijane su u paramparčad
© Ustupljeno Sputnjiku/Dragan Milovanović/Večernje novosti
Pratite nas
Tokom NATO agresije, novinari sa terena iznosili su činjenice koje su se direktno kosile sa narativom o navodnom genocidu nad Albancima – narativu koji je poslužio kao ključni argument za pokretanje agresije.
Svedočenje Aleksandra Mitića pokazuje kako je medijska slika rata građena i kako su narativi zapadnih gospodara rata bivali razbijeni.
Sagovornik Sputnjika, koji danas radi u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, ukazuje da je tokom rata 1999. vođena paralelna borba – ne samo na terenu, već i u informacionom prostoru, gde su izveštaji sa lica mesta često bili u direktnom sukobu sa dominantnim narativom koji je oblikovao tok NATO agresije.
Zasnovana na neposrednom radu na terenu, Mitićeva priča govori o postojanju dubokog jaza između realnosti na Kosovu i Metohiji 1999. godine i slike koja je tada dominirala u međunarodnoj javnosti – jaza koji je oblikovao tok i opravdanje same agresije.
Račak kao početak medijskog narativa
Mitić je postao dopisnik agencije Frans pres 15. januara 1999. godine, na dan kada se dogodio Račak. Već u prvim razgovorima sa kolegama iz francuskih medija u Beogradu, kako navodi, postalo je jasno da postoji dubok raskorak između onoga što su novinari na terenu videli i interpretacije koja se pripremala.
„Čuo sam da je njihova interpretacija onoga što se dogodilo u Račku u potpunosti drugačija od onoga što se sprema“, seća se Mitić.
Ključnu ulogu u oblikovanju tog narativa imao je Vilijam Voker, tadašnji šef misije OEBS-a, koji je, prema Mitićevim rečima, praktično kontrolisao način na koji će događaji na Kosovu i Metohiji biti predstavljeni međunarodnoj javnosti.
Već narednog dana, 16. januara, poziv medijima da dođu u Račak dodatno je, kako kaže, razotkrio pravac u kojem će se kretati propagandna matrica – stvaranje slike o sistematskim zločinima i „humanitarnoj katastrofi“.
„Ono što se pripremalo je bio narativ o tome da se Srbi spremaju da izvrše genocid nad Albancima, da je u toku humanitarna katastrofa i da se vrše zločini protiv čovečnosti poput onog u Račku; da je baš zbog toga neophodno da se interveniše i da je baš zbog toga legitimno da se zaobiđe potencijalni veto Rusije i Kine u Savetu bezbednosti. Dakle, to je bio narativ sa kojim se ušlo u bombardovanje“, navodi Mitić.
Izveštavanje sa terena kao kontrateža
Tokom bombardovanja SR Jugoslavije, Mitić je ostao jedan od retkih novinara koji su svih 78 dana izveštavali direktno sa terena. Upravo takvi izveštaji, kako naglašava, omogućili su razbijanje pojedinih ključnih tvrdnji koje su dominirale zapadnim medijima.
Kada su mediji objavili da je lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova ranjen, Mitić je otišao u njegovu kuću, intervjuisao ga i time demantovao tu informaciju. Intervjuisao je i Adema Demaćija, političkog lidera OVK, koga je sreo na pijaci u Prištini.
Jedan od upečatljivijih primera bio je slučaj navodnog koncentracionog logora na stadionu u Prištini za 100.000 Albanaca. Mitić, koji se nalazio u neposrednoj blizini, otišao je na lice mesta i utvrdio da takav logor ne postoji.
„To je priča koja je bila za nevericu, pogotovo za nekog kao što sam bio ja, koji je spavao na nekih dvesta metara od stadiona. Otišao sam tamo i vrlo lako demantovao tu vest“, ističe Mitić.
Ova informacija imala je ozbiljne posledice po kredibilitet američke administracije. Tadašnji portparol Stejt departmenta Džejms Rubin prethodno je tvrdio da je postojanje logora dokaz genocida i opravdanje za bombardovanje.
Nakon demantija sa terena, Rubin se suočio sa oštrim pitanjima američkih novinara, koji su tražili objašnjenje kako je moguće da zvanične tvrdnje ne odgovaraju činjenicama na terenu.
„Rubin je bio pod ogromnim napadom samih američkih novinara koji su ga pitali ’kako mi vama sada možemo da verujemo ako sa terena imamo sa dokaze da ono što o čemu pričate nije istina“, kaže Mitić.
Meja – prelomni trenutak
Posebno mesto u, kako Mitić navodi, razbijanju narativa o „zlim Srbima“ zauzima slučaj bombardovanja kolone albanskih izbeglica kod sela Meja, u okolini Đakovice.
U tom napadu poginulo je oko 80 civila. Zvaničnici NATO-a pokušali su da odgovornost pripišu jugoslovenskoj vojsci, ali su informacije sa terena ukazivale da je kolonu gađao NATO.
Ovaj događaj dodatno je zakomplikovao situaciju za alijansu, jer je pokazivao da intervencija, predstavljena kao zaštita civila, proizvodi upravo suprotne posledice.
Pojačavanje propagandne mašinerije
Nakon incidenta 14. aprila, prema Mitićevim rečima, dolazi do intenziviranja propagandne aktivnosti. U razgovoru Toni Bler i Bil Klinton odlučeno je da u Brisel bude poslat Blerov savetnik Alister Kembel.
Njegov zadatak bio je reorganizacija komunikacione strategije NATO-a. Sa liste učesnika u kampanji uklonjena su vojna lica, a uključeni su vodeći stručnjaci za stratešku komunikaciju i propagandu iz Evrope i SAD.
Cilj je bio da se neutrališe rastući otpor javnog mnjenja u zemljama članicama NATO-a.
„I baš zbog toga su krenuli u jednu brutalnu kampanju koja je imala za cilj gašenje disidentskih glasova, disidentskih medija, alternativnih medija na sve moguće načine, demonizaciju ili ono što se danas zove ’kenseling’ praktično svih onih koji drugačije razmišljaju. I jedna od prvih posledica upravo toga i jedna od prvih odluka nekoliko dana nakon 14. aprila je bila odluka o tome da se bombarduje RTS. Sve što se dešavao do kraja bombardovanja bilo je u toj funkciji kako da se sve te informacije koje su neprijatne minimizuju, kako da se što više spinuju i kako da se što više smanji uticaj na zapadno javno mnenje“, objašnjava Mitić.
Dolazak ruskih trupa i geopolitički šok
Na kraju rata, Mitić je izveštavao i o dolasku ruskih snaga na Kosovo i Metohiju. Zajedno sa grčkim novinarom, pratio je njihovo kretanje od okoline Kosova Polja do aerodroma Slatina u Prištini.
Iako je bilo najavljeno da će se ruske trupe povući, one su zauzele aerodrom, što je izazvalo ozbiljan šok u strukturama NATO-a i KFOR-a.
U tom trenutku, komandant NATO snaga Vesli Klark naredio je britanskom generalu Majklu Džeksonu da interveniše i preuzme kontrolu nad aerodromom. Džekson je, prema sopstvenim navodima, odbio naređenje uz obrazloženje da ne želi da započne Treći svetski rat.
Pogledajte i:
