Srbija bila izložena ogromnoj sili, ali nije slomljena: 27 godina od početka NATO agresije
© Ustupljeno Sputnjiku/Dragan Milovanović/Večernje novosti
Pratite nas
Agresija NATO na Srbiju, odnosno tadašnju SR Jugoslaviju počela je pre 27 godina, 24. marta 1999. godine u 19.53 časova.
Agresija na SRJ bila je presedan i izvedena je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN.
Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, tokom NATO agresije ubijen je 1.031 pripadnik vojske i policije, a ranjena su 5.173 vojnika i policajca.
Poginulo je oko 2.500 civila, među njima 89 dece, a ranjeno je oko 6.000 civila, od toga 2.700 dece.
Kao nestali vode se 25 osoba.
Svetskoj javnosti je predstavljeno da je razlog agresije bila teška humanitarna kriza na KiM, a u stvarnosti na KiM se 1998. godine dogodila serija terorističkih napada koje je počinila tzv. OVK, kako protiv snaga bezbednosti Srbije i SRJ, tako i protiv brojnih civila, ne samo Srba.
Napadani su važni objekti, putevi, komunikacione tačke, pogranični pojas uz Albaniju, a potom i pojedine varošice.
Kao izgovor za agresiju iskorišćeni su događaji u Račku, 15. januara 1999. godine, a potom i neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu.
Pošto je Skupština Srbije potvrdila da ne prihvata odluku o stranim trupama na teritoriji Srbije, uz predlog da Ujedinjene nacije nadgledaju mirovno rešenje na Kosovu i Metohiji, NATO je započeo vazdušne udare.
Naredbu za napad dao je tadašnji generalni sekretar NATO-a Havijer Solana.
Prema saopštenju Generalštaba Vojske Jugoslavije, u prvom naletu 24. marta gađano je više od 20 objekata.
Prvi projektili su pali u 19.53 časova na kasarnu u Prokuplju, gde je stradao vojnik Boban Nedeljković, koji je prva žrtva agresije.
Sledili su udari na Prištinu, Kuršumliju, Batajnicu, Straževicu. Paralelno, gađani su predajnici i sistemi veze na Jastrepcu i drugde, kao i Straževica u Rakovci.
Pogođen je i Danilovgrad, gde je poginuo vojnik Saša Stojić iz Beograda, kao i aerodrom Golubovci kod Podgorice.
Najviše je ciljan prostor Kosova i Metohije, a onda i Beograd, Novi Sad, Niš, Leskovac, Sombor, Subotica, Podgorica, Herceg Novi i Luštica u Boki.
NATO je započeo bombardovanje sa brodova u Jadranu, kao i iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji.
Iako su pretnje vojnom intervencijom postojale od početka devedesetih, agresija NATO na SRJ je zapravo pripremana tokom 1998. godine.
U knjizi "Moderno ratovanje" Vesli Klark nije krio da je planiranje agresije NATO protiv SRJ "sredinom juna 1998. uveliko bilo u toku".
U proleće 1998. godine pogranični pojas opština Dečani i Đakovica bio je zona masovnih terorističkih aktivnosti tzv. OVK.
Dečani su bili u višemesečnom okruženju, bez struje i telefonskih veza, a teške borbe vođene su u aprilu i maju.
Početkom juna teroristička tzv. OVK objavila je mobilizaciju, koja je podrazumevala obavezan odaziv pod oružje svih Albanaca od 18 do 55 godina, što je značilo da je na delu oružana pobuna.
Vojska Jugoslavije u operacije je prvi put uključena prvog dana juna, pa su Dečani deblokirani nakon višednevnih borbi.
Usledili su, uglavnom inscenirani, zbegovi lokalnih seljana primoravanih od strane pripadnika tzv. OVK.
U međunarodnoj javnosti pojavile su se lažne tvrdnje da je u Albaniju prebeglo 20.000 lica, a dodatnih 8.500 u Crnu Goru.
Vlasti SRJ su pokušale da na bezočnu propagandu odgovore organizovanjem poseta diplomata iz Beograda Kosovu i Metohiji, ali su potonja obraćanja tih diplomata bila sasvim prilagođena politikama njihovih vlada, nezavisno od stvarnog stanja na terenu.
Istovremeno, u zapadnim medijima na delu je bila propaganda sa potpuno neistinitim informacijama o zbivanjima na Kosovu i Metohiji.
Čelnici SAD i EU, paralelno, optuživali su Srbiju za navodno etničko čišćenje, ratne zločine i humanitarnu katastrofu.
Ponovo su zabranjeni komercijalni letovi avioprevoznika iz SRJ, a 8. juna Savet bezbednosti UN zabranio je investiranje u SRJ.
Vojni ministri zemalja NATO doneli su 11. juna 1998. godine deklaraciju o pripremi za vojnu intervenciju na KiM. Trupe NATO-a raspoređene su u Albaniji i Severnoj Makedoniji, a polovinom juna izvedene su vojne vežbe NATO nazvane "Odlučni orao" na samoj granici Srbije.
Pripadnici terorističke tzv. OVK napali su Orahovac 17. jula. Bio je to prvi njihov pokušaj zauzimanja većeg mesta. Tokom prva dva dana albanski ekstremisti zaposeli su ključne objekte, opštinu, poštu, dom zdravlja, a telefonske veze i snabdevanje strujom su prekinuti. Brojni Srbi su kidnapovani i masakrirani.
Vojska Jugoslavije i policija oslobađanje Orahovca započinju 18. jula. Grad je oslobođen posle dvodnevnih borbi 19. jula, ali su borbe nastavljene i sutradan.
Najmanje 110 Srba civila u toj zoni je oteto, počev od 11. jula. Pronađeni su posmrti ostaci 42 žrtve.
Savet NATO je 12. oktobra 1998. godine doneo odluku o usvajanju naredbe za aktiviranje snaga.
Sutradan je tadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević potpisao sporazum sa specijalnim izaslanikom SAD za Balkan Ričardom Holbrukom, a dogovoreno je da posmatrači OEBS nadgledaju mirovni proces na KiM.
Određeno je smanjenje broja pripadnika Vojske Jugoslavije na prostoru KiM na broj s početka 1998. godine, kao i da niko ne može biti pozvan na odgovornost zbog krivičnih dela tokom oružane pobune.
Uprkos sporazumu, posle sastanka Saveta NATO-a, 30. januara 1999. godine zvanično je objavljeno da je NATO spreman da pokrene udare protiv SRJ.
Usledilo je dodatno raspoređivanje NATO trupa u Albaniji i Makedoniji.
Inscenirani su potom pregovori u Rambujeu i Parizu od 6. februara do 19. marta, a delegacija SRJ konačni ponuđeni tekst nije potpisala.
Medlin Olbrajt, tadašnji državni sekretar SAD i glavni arhitekta vojne agresije na Srbiju, nije krila da je stepen zahteva upućivanih Beogradu sve vreme rastao, do nivoa koji je bilo nemoguće prihvatiti. Bil Klinton, tadašnji predsednik SAD, je delegaciji američkih Srba i sam naknadno izjavio da ono što je zahtevano od Miloševića ni on ne bi potpisao.
Izložba fotografija “Zašto?” iz foto-dokumentacije ruske novinske agencije i srpskog dnevnog lista ,,Večernje Novosti“ koja svedoči o agresiji NATO na SR Jugoslaviju
© Sputnik / Lola Đorđević
Pretnje bombardovanjem Srbije, po tadašnjem ambasadoru SRJ pri UN Vladislavu Jovanoviću, postojale su desetak godina.
NATO je tokom 11 sedmica agresije bacio 22.000 tona projektila, među kojima 37.000 zabranjenih kasetnih bombi i onih punjenih obogaćenim uranijumom.
Veliki deo infrastrukture u zemlji je razoren, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture, crkve i manastiri. Sve zajedno, procenjuje se, oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta Srbije.
Razoreno je ili oštećeno oko 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga.
Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno.
Trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje je razorena. Bombardovane su rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, što je imalo i nesagledive ekološke posledice.
NATO je upotrebio i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.
Zgrada RTS u Beogradu bombardovana je 23. aprila, kada je poginulo 16 osoba i isto toliko ranjeno. Zgrada Televizije Novi Sad razorena je 3. maja, na Međunarodni dan slobode medija.
Ambasada Kine u Beogradu razorena je 7. maja 1999. godine.
Po okončanju agresije, vlasti u Beogradu procenile su štetu na približno stotinu milijardi dolara.
Do 10. juna 1999. godine odgovarajuće službe Srbije registrovale su 18.168 avio preleta. Prema NATO izvorima, naleta je bilo 38.004, od toga 10.484 vatrenih dejstva.
U prvoj fazi u dejstvima je učestvovalo svakodnevno oko 70 borbenih aviona, da bi docnije taj broj bio i oko 400 letelica.
NATO nije priznao da je imao gubitaka tokom agresije na SRJ, ali se u Muzeju vazduhoplovstva u Beogradu čuvaju ostaci srušenih aviona F-117, F-16, bespilotnih letelica, krstarećih projektila.
Letelica F 117, takozvani "nevidljivi", simbol superiornosti američke tehnologije, završila je u njivi u ataru sremskog sela Buđanovaci.
Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je 27. maja 1999, u jeku agresije na SRJ, objavio optužnicu i izdao naloge za hapšenje Slobodana Miloševića, Milana Milutinovića, Nikole Šainovića, Dragoljuba Ojdanića i Vlajka Stojiljkovića, zbog navodnih zločina na KiM.
Do obustave agresije NATO došlo je posle potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova 9. juna 1999. godine.
Potpisivanju su prethodile posete Beogradu Martija Ahtisarija i Viktora Černomirdina, kako bi se izvršio dodatni pritisak na Miloševića.
SAD i Britanija u to vreme su otvoreno pretile kopnenom invazijom na Srbiju.
Početkom juna kod Bona su se sastali Viktor Černomirdin, Marti Ahtisari i Stroub Talbot, radi pripreme za dolazak u Beograd.
Usaglasili su 2. juna sporazum u 10 tačaka, na osnovu čega su Ahtisari i Černomirdin 3. juna doputovali u Beograd.
Tri dana po potpisivanju Vojno-tehničkog sporazuma kod Kumanova počelo je povlačenje snaga Srbije, odnosno SRJ sa Kosova i Metohije.
Naredbu o prekidu bombardovanja Havijer Solana, tadašnji generalni sekretar NATO, izdao je 10. juna.
Poslednji projektili pali su 10. juna 1999. u rejonu sela Kololeč, kod Kosovske Kamenice, u 13.30 i na kasarnu u Uroševcu oko 19.35. časova.
Bio je to 79. dan NATO agresije na Srbiju, odnosno SRJ.
Agresija na Srbiju zaokružena je jednostranim i protivpravnim proglašenjem nezavisnosti tzv. Kosova 17. februara 2008. godine, što su priznale zemlje koje su učestvovale u agresiji 1999. godine.
Dačić: NATO agresija trajna rana, Srbija bila izložena ogromnoj sili, ali nije slomljena
Ministar unutrašnjih poslova i predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić izjavio je, povodom godišnjice početka NATO agresije na SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju, da je taj dan ostao upisan kao jedan od najtežih dana u novijoj istoriji Srbije i kao trajna rana u sećanju našeg naroda i naglasio da se ne sme dozvoliti da se zaboravi istina o tim danima, kao ni nevine žrtve.
Dačić je naveo da su 1999. godine na Srbiju padale bombe, da su rušeni mostovi, škole, bolnice i domovi, stradali nevini ljudi, deca, žene i starci.
''Bila je to agresija bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, protiv jedne male zemlje koja je branila svoju slobodu i dostojanstvo. Ali ono što nisu mogli da unište bili su duh i vera našeg naroda u svoju državu. Srbija je bila izložena ogromnoj sili, ali nije slomljena'', naveo je Dačić u objavi na društvenim mrežama.
Prema njegovim rečima, iz tih dana stradanja izašli smo sa još snažnijom svešću o tome koliko su sloboda, nezavisnost i pravo na sopstveni put vrednosti koje se ne mogu ni bombama ni pritiscima uništiti.
''Naša je dužnost da pamtimo sve nevine žrtve i da nikada ne dozvolimo da se zaboravi istina o tim danima. To dugujemo onima koji su stradali, ali i generacijama koje dolaze'', naveo je Dačić.
Dodao je da je Srbija i posle tih teških dana nastavila da živi, da se obnavlja i da jača.
''Naš narod je mnogo puta u istoriji pokazao da ume da izabere put dostojanstva, slobode i snage. Uveren sam da će tako biti i u vremenima koja dolaze, jer Srbija uvek nađe način da ostane uspravna i da sama odlučuje o svojoj sudbini'', istakao je Dačić.
Đurić: NATO agresija na SRJ ostavila trajan trag na međunarodni poredak
Ministar spoljnih poslova Marko Đurić izjavio je da je istorija zabeležila mnoge događaje koji su ostavili trajan trag na međunarodni poredak, a da je jedan od njih svakako agresija NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju 24. marta 1999. godine, izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
"Taj tragični period daleko je prevazišao prekretnicu u životu srpskog naroda, obeležavajući vreme dubokih gubitaka, teškoća i trajnih posledica za našu zemlju", naveo je Đurić na Instagramu povodom 27 godina od početka NATO agresije na SRJ.
Šef srpske diplomatije je naveo da je tokom 78 dana vojnih akcija bačeno 14.000 bombi, ispaljeno više od 2.000 raketa i korišćeno od 30 do 50 jedinica municije sa osiromašenim uranijumom, a da su tokom napada pogođena civilna područja, uključujući stambene četvrti, bolnice, škole, mostove, javni prevoz i izbegličke konvoje.
Istakao je da je poginulo hiljade ljudi poginulo, uključujući 89 dece.
"Ipak, uprkos ovim nesrećama, postali smo jači i ponosniji, stvarajući naciju okrenutu ka budućnosti, i dalje vernu svom dostojanstvu i svojoj slobodi. Danas odajemo počast svim nevinim žrtvama i svečano se sećamo onih koje smo izgubili. Oni će uvek biti u našim mislima, našim srcima i našim molitvama. Dužni smo njima i sebi da osiguramo da se takva tragedija nikada više ne ponovi", naveo je Đurić.
Popović: NATO bombardovanje Srbije terorizam skriven iza lažne maske humanosti
Ministar u Vladi Srbije zadužen za međunarodnu ekonomsku saradnju i oblast društvenog položaja crkve u zemlji i inostranstvu Nenad Popović izjavio je povodom 27. godišnjice NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije da bombardovanje naše zemlje predstavlja događaj bez presedana u novijoj istoriji, tokom kojeg je napadom na jednu suverenu državu najgrublje prekršeno međunarodno pravo i potkopani temelji bezbednosti u Evropi.
On je, kako se navodi u saopštenju rekao da gotovo nema grada u Srbiji koji tokom 11 nedelja agresorskih napada nije bio na meti NATO snaga.
"Pod licemernim izgovorom donošenja vrednosti slobode i demokratije, sa osećajem sopstvene superiornosti i nepogrešivosti, NATO savez zločinački je napao našu zemlju, zasuo je bombama i municijom ispunjenom osiromašenim uranijumom. Njihov cilj bilo je podmuklo i protivpravno ostvarivanje vojnih interesa na Balkanu i uspostavljanje vojne kontrole nad delom naše teritorije", rekao je Popović.
Prema njegovim rečima, Srbija danas jasno zna ko su njeni prijatelji, a ko njeni neprijatelji.
"Članice NATO-a kukavički i bez trunke savesti ubijale su našu nevinu decu. Njihove bombe nisu birale žrtve, nisu pravile razliku između starih i mladih, uništavale su sve pred sobom u zločinačkoj misiji potpunog razaranja. NATO bombardovanje, moderno divljaštvo i terorizam skriveno iza lažne maske humanosti, nije uspelo da nas slomi", kazao je on.
Popović je naglasio da se nikada nećemo odreći naše svete zemlje - Kosova i Metohije.
"Na agresorske napade uvek ćemo odgovoriti punom snagom, sa ponosom, kako i dolikuje, u želji da sačuvamo svoje dostojanstvo, nacionalni identitet i državni suverenitet", rekao je ministar Popović.
On je dodao da Srbija ne zaboravlja nevine žrtve, ne zaboravlja strah, bol i patnju srpskog naroda i ne zaboravlja NATO zločine.
"Poruka svima je da je Kosovo i Metohija bilo, jeste i biće uvek deo samo Republike Srbije", zaključio je ministar Popović.
Vučević: Imamo pravo na sećanje, suzu i počast za junake
Savetnik predsednika Srbije za regionalna pitanja Miloš Vučević poručio je danas, na godišnjicu NATO bombardovanja Srbije, da imamo pravo na sećanje, suzu i počast za junake.
U autorskom tekstu za "Politiku" povodom 27 godina od početka agresije NATO-a na SRJ, Vučević navodi da svako od nas pamti gde smo bili u 20 časova tog 24. marta 1999. godine.
"Tog istorijskog trenutka kada je pokrenuta agresija na srce Evrope, na stari evropski narod i ponosnu evropsku državu. Kada su krstareće rakete poletele ka nosećim stubovima zgrade međunarodnog prava i poretka, zdanja od kojeg danas, 27 godina kasnije, ostaju samo ruševine, kakve vidimo i širom sveta, gledali smo ih kako se umnožavaju u našoj zemlji, tokom 78 dana i noći NATO agresije", naveo je on.
Dodaje da je agresija ipak bila zaboravljena i to veoma brzo nakon što je sprovedena, budući da je prestala da se obeležava, a u javnosti se pominjala kao "kampanja" ili "bombardovanje".
"Kada se o njoj i govorilo, to je činjeno isključivo sa namerom da se okrivi tadašnje rukovodstvo zemlje, a da se agresori amnestiraju", naveo je Vučević i istakao da je politika Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke donela vraćanje nacionalnom dostojanstvu i kulturi sećanja.
"Nema stradalnog mesta oko kojeg se nismo okupili, nema istine koju nismo izrekli i zločina koji nismo nazvali pravim imenom. Sećamo se i Murina u Crnoj Gori, umesto onih koji u toj zemlji možda to nisu kadri da učine. Dvadeset i četvrti martovski dan postao je i zvanično ono što je u narodu uvek i bio - dan bola i ponosa. Jer imamo pravo na bol i sećanje, na suzu roditelja za decom i dece za roditeljima", poručio je Vučević.
Kako je dodao, imamo pravo i na počast za junake koji su se borili u drugom kosovskom boju - na Košarama, Paštriku, na planinama i ravnicama i nebu iznad otadžbine, "koju su štitili svojim životima, koju su odbranili hrabrošću i veštinom, podržani jedinstvom čitavog naroda".
Vulin: Neka Bog oprosti NATO zločincima, Srbi neće
Osnivač Pokreta socijalista Aleksandar Vulin izjavio je da Srbija nema čega da se stidi ni zločina koje treba da okajava, ali zato imaju čega da se stide i zločina za koje nisu odgovarali oni koji su Srbiju bombardovali, a sada govore o pravu i moralu kao da nešto o tome znaju.
"Da NATO pre 27 godina nije ubio Bojanu Tošović i Milicu Rakić danas bi se Srbija radovala njihovoj deci i prvim slovima. A da Srbiju posle 5. oktobra 2000. nisu vodili najgori i dalje bi važile presude ratnim zločincima koji su ubijali našu decu", naveo je Vulin u saopštenju povodom 27 godina od NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Dodao je da Srbija obeležava 27 godina od NATO agresije sa obnovljenom i ojačnom vojskom, ali i bez i jedne stalne muzejske postavke o NATO zločinima i bez prvog školskog časa na kome deca uče o stradanju i otporu našeg velikog naroda.
"Srbiji nije i nikada neće biti mesto u političkim i vojnim savezima koji su ubijali našu i ne samo našu decu. Neka Bog oprosti NATO zločincima, Srbi neće", naveo je Vulin.
Položeni venci na Spomenik deci stradaloj u NATO agresiji
Ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Milica Đurđević Stamenkovski u ime Vlade Srbije, povodom Dana sećanja na stradale u NATO agresiji, položila je venac na Spomenik deci stradaloj u NATO agresiji u Tašmajdanskom parku i istakla da je Srbija, u vremenima globalnih potresa, ona koja najviše na mir poziva, zato što zna kolika je cena njegovog gubitka.
Cveće je položio i zamenik ruskog ambasadora u Srbiji Aleksandar Konanihin.
Zamenik ruskog ambasadora Aleksandar Konanihin - 27 godina od NATO agresije na SRJ obeleženo skupom u Beogradu
© Sputnik / Lola Đorđević
Stamenkovski je, tokom državne ceremonije odavanja pošte stradaloj deci na kojoj su prisustvovali predstavnici Grada Beograda, diplomatskog kora, udruženja koja neguju tradiciju oslobodilačkih ratova Srbije i roditelji stradale dece, istakla da Srbija nikada neće zaboraviti ni jednu žrtvu zločinačke agresiji nad našom zemljem 1999. godine.
"Nismo zaboravili ni jedno ime i prezime uklesano na spomenike širom naše zemlje. Nismo zaboravili da su NATO projektili prekinuli zagrljaj naše dečice sa njihovim roditeljima", istakla je Stamenkovski.
Istakla je da se danas ponovo suočavamo sa tim da projektili paraju nebo i da je jedan veći broj sveta uključen u različite ratne vihore.
"I kao zemlja koja je to iskusila 1999. godine, mi visoko smo podigli našu ruku noseći u njoj barjak slobode, mira i ljubavi. Mi smo oni koji najviše na mir pozivaju, zato što smo znali kolika je cena njegovog gubitka", rekla je Stamenkovski.
27 godina od NATO agresije na SRJ obeleženo skupom u Beogradu
© Sputnik / Lola Đorđević
Ukazala je da je 1999. godine na našu zemlju udarila najveća sila koju je poznavao svet toga vremena.
"Udarili su daleko brojniji i moćniji, u udruženom poduhvatu koji su zvali 'Plemenitim nakovnjem', razarali su naše bolnice, naša porodilišta, naše mostove, naše zgrade, kuće, ulice i pruge. Pokušali su da nam izbrišu pravo na biološki opstanak, ali pre svega pravo na dostojanstvo, integritet, identitet jedne nacije", navela je Stamenkovski.
Naglasila je da je ultimatum koji je Saveznoj Republici Jugoslaviji isporučen 1999. godine bio ucena na koju ne bi pristala ni jedna suverena i nezavisna država.
Taj ultimatum, kako je dodala, bio je sročen tako da ni jedan narod ne može da ga prihvati, što su, oni koji su ga sačinili, kasnije i sami priznali.
"Mi smo bili zemlja koja je mala po površini i po broju stanovnika, ali velika po karakteru, velika po duhu, velika po otporu koji smo pružili okupaciji. I danas imamo prava da budemo prvi u redu suverenističkog talasa. Prvi u redu onih koji pozivaju na očuvanje međunarodnog prava. Prvi u redu onih koji pozivaju da nije vreme da jedni druge zasipamo raketama, projektilima i da nad bilo čijim nebom lete tuđi dronovi", istakla je ministarka.
Stamenkovski je poručila da 21. vek treba da bude vek u kojem ćemo čuvati živote sve naše dečice, porodica, mladosti, budućnosti.
"Da ovo bude vek dogovora, pomirenja, bratske ljubavi, solidarnosti, ekonomskog povezivanja, kulturne saradnje. To su vrednosti na kojima Srbija danas počiva i u koje mi kao narod verujemo", navela je Stamenkovski.
27 godina od NATO agresije na SRJ obeleženo skupom u Beogradu
© Sputnik / Lola Đorđević
Dodala je da se Srbija danas bori da se što više dece rađa i da je to najbolji način da pošaljemo poruku da nas nisu porazili.
"Draga deco, nevine žrtve, Srbija se danas bori da nas ima više, da se deca rađaju. Nekako valjda mislimo da je to najbolji način da pošaljemo poruku da nas nisu porazili", zaključila je Stamenkovski.
Učesnici skupa u Tašmajdanskom parku nakon polagnja venaca minutom ćutanja odali su poštu stradaloj deci u NATO bombardovanju, a potom je dečiji hor Osnovne škole "Milan Rakić" izveo himnu.
Položeni venci na spomen-obeležje „Večna vatra“
Povodom 27. godišnjice početka NATO bombardovanja SRJ položeni su venci na spomen-obeležje „Večna vatra“ u Parku prijateljstva na Ušću.
Vence su položili Državni sekretar Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Zoran Antić u ime Vlade Srbije, predstavnici Vojske Srbije i Ministarstva odbrane i zamenik ruskog ambasadora u Srbiji Aleksandar Konanihin.
Povodom 27. godišnjice bombardovanja položeni su venci na spomen-obeležje „Večna vatra“ u Parku prijateljstva na Ušću
© Sputnik / Lola Đorđević
Spomen- obeležje je podignuto u spomen žrtvama NATO agresije 1999. godine
U Kosovskoj Mitrovici komemorativni skup i polaganje venaca povodom godišnjice početka NATO agresije
U Kosovskoj Mitrovici danas je komemorativnim skupom u znak sećanja na sve žrtve obeležena godišnjica početka NATO agresije na SRJ.
Na Trgu braće Milić položeni su venci i odata pošta svima koji su izgubili živote u NATO agresiji, prenosi TV Most.
Vence su položili i predstavnici Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Srpske liste.
U Leposaviću odata pošta žrtvama NATO agresije
U Leposaviću je obeležena 27. godišnjica početka NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Građani, porodice stradalih, predstavnici opštine i udruženja, okupili su se kod spomen-obeležja posvećenog žrtvama NATO bombardovanja u Leposaviću i odali poštu.
Sa obeležavanja godišnjice početka NATO agresije na našu zemlju prisutni su poručili da sećanje ne bledi, već da živi kao opomena i kao zavet da se istina nikada ne zaboravi, prenosi TV Most.
Vence na spomen-obeležje položili su gradonačelnik Leposavića Zoran Todić, članovi porodica stradalih, predstavnici Udruženja potomaka ratova od 1912. do 1920. godine, ratni vojni invalidi i veterani.
Venci su položeni i na spomen-obeležja u Lešku i Sočanici.
U Gračanici obeleženo 27 godina od početka NATO agresije na SR Jugoslaviju
U Gračanici je parastosom i polaganjem venaca na spomenik žrtvama obeleženo 27 godina od početka NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Vence na spomen-obeležje u dvorištu Doma kulture u Gračanici položili su predstavnici Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Kosovskog upravnog okruga, Privremenog organa grada Prištine, kao i predsednik opštine Gračanica.
Pomoćnik direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju Miloš Terzić, rekao je da će se ovaj datum uvek obeležavati kao podsećanje na stradanje srpskog naroda i države.
„Danas smo se okupili ovde u Gračanici i uvek ćemo se okupljati na današnji dan da obeležimo početak zločinačke NATO agresije na naš narod i našu državu te 1999. godine. Svi narodi, sve države i sve nacije sveta su spustile glavu pred agresorom koji je rušio i gazio Povelju UN, jedino Srbi nisu“, istakao je Terzić.
Naveo je da Srpska pravoslavna crkva i država dele sudbinu sa svojim narodom na Kosovu i Metohiji i da su svi kapaciteti usmereni na ostanak i opstanak.
„Hoću da znate da i rukovodstvo i Vlada, predsednik i srpski svet u celini apsolutno će nastaviti da u punom kapacitetu pružaju svu institucionalnu i materijalnu podršku zarad vašeg ostanka i opstanka na ovim prostorima. Nastavićemo tu borbu i u narednom periodu kao što smo je vodili i do sada“, kazao je on.
Terzić je naveo da je u vremenu složenih geopolitičkih okolnosti za Srbe najvažnije da budu mudri, da čuvaju mir i stabilnost i da jačaju državu.
„I da na taj način svi mi damo doprinos da srpska država bude i ekonomski i u svakom drugom smislu snažnija, jer jedino na taj način ćemo uspeti, slogom i jedinstvom da odvratimo sve one koji bi možda pomislili da mogu da nam prirede sve ono što nam je zločinački NATO savez priredio kao državi te 1999. godine“, rekao je Terzić.
Načelnik Kosovskog upravnog okruga Srđan Popović, istakao je da je 24. mart ostao simbol stradanja i dugotrajnih posledica.
„Na današnji dan, tačno pre 27 gdina počelo je bombardovanje koje je promenilo naše živote, dan koji je zauvek ostao urezan u našem sećanju kao početak stradanja, neizvesnosti i bola. Teško je govoriti na ovaj dan kada se sećamo svega što se desilo, svakog izgubljenog života, snova koji su ugašeni i sada kada napravimo retrospektivu i proletimo kroz svih ovih 27 godina od bombardovanja, možemo videti da smo svih ovih godina konstantno osećali miris baruta 'milosrdnog anđela'“, naveo je Popović.
Dodao je da su Srbi posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma i zvaničnog okončanja sukoba, postali korisnici "čudesnoga mira", koji se sa krila "milosrdnog anđela" preneo na krila zapadnog mirovnog kontigenta.
„Svi su verovali da se agonija straha, zbegova, skrivanja po podrumima, stradanja civila, uništavanja gradova i bolnica završila i da ćemo konačno malo odahnuti od strepnje i straha. Međutim, kratko je trajao predah. U tom potpisanom mirovnom sporazumu osećao se u vazduhu nemir i isčekivanje a desio se najgodi mogući scenario po naš narod. Srbi su nestajali iz svih gradova na ovim prostorima, desili su se mnogi zločini, Livadica, deca u Goraždevcu, Staro Gracko, 17. mart i još mnogi drugi zločini. Srbi su opstali, nažalost, samo u enklavama“, istakao je Popović.
Popović je rekao da niko nije smeo da na takav način rešava probleme na Kosovu i Metohiji i da nepromišljenom odlukom i bombardovanjem još više zakomplikuje odnose između Srba i Albanaca.
„Danas, 2026. godine, kao rezultat agresivnih politika i bombardovanja imamo situaciju gde je jedna strana dobila sve, a druga ostala da se bori za biološki opstanak i to sve pod prisustvom najdemokratskijih zemalja koje propagiraju univerzalne zakone o poštovanju ljudskih prava i prava na život. Danas mislim da smo svi uvideli da je svaki dijalog, ma koliko trajao, i spremnost i razumevanje bolji od bilo kakvog nasilja ili ispaljenog metka“, rekao je Popović.
Direktor Arhiva Kosova i Metohije Marko Marković istakao je da je grubo kršenje međunarodnog prava 1999. godine otvorilo svojevrsnu Pandorinu kutiju.
Marković je podsetio da su tokom agresije korišćena i nedozvoljena sredstva poput bombi sa osiromašinim uranijumom i kasetne aviobombe, koje su zabranjene i Ženevskom konvencijom.
„Ne postoji grad ni varoš na Kosovu i Metohiji koji nije u više navrata pogođen ovim razornim oružjima. Počevši od Prištine, Prizrena, obližnje Kišnice, Lipljana, Starog Grackog, Obilića, Štimlja, Kosovske Mitrovice, Orahovca, Kačanika, Podujeva, Uroševca, Suve Reke, pa do Peći, Istoka, Đakovice i Dečana“, naveo je Marković.
Istakao je da nema mesta koje je prošlo bez žrtava, a da među svim nevinim žrtvama najviše boli stradanje dece.
"Međutim, najgori deo predstavlja ono što je usledilo nakon okončanja NATO bombardovanja, a to su posledice koje se osećaju i danas", kazao je Marković.
Položeni venci na Straževici gde je pre 27 godina pala prva NATO bomba u Beogradu 1999. godine
Članica Gradskog veća Violeta Filip danas je, u ime Grada Beograda, položila venac na spomen-obeležje "Glasnik sa Straževice", gde je pala prva bomba u Beogradu pre 27 godina u NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Poštu poginulim vojnicima su, povodom obeležavanja 27. godišnjice od početka NATO bombardovanja, odali i predstavnici Vlade Srbije, delegacija Vojske Srbije, članovi porodica poginulih vojnika i udruženja građana.
Članica Gradskog veća Filip je rekla da je tu na Straževici pala prva bomba u Beogradu 24. marta 1999. godine, kao i da je to mesto najviše puta bombardovano.
"Straževica je jedan od simbola naše slobodarske tradicije i požrtvovane odbrane naše zemlje tokom NATO agresije 1999. godine. U toj borbi su svoje živote nesebično položili zastavnici prve klase Vlastimir Lazarevć i Vladimir Vujović", rekla je Filip.
Dodala je da se, odajući počast njima i svim poginulima u odbrani Srbije, sećamo svih nevinih žrtava i razaranja kroz koja je naša zemlja prošla tokom NATO bombardovanja.
"Ne smemo zaboraviti da je Savezna Republika Jugoslavija, na zalasku 20. veka bila jedina evropska zemlja koja je bombardovana nakon Drugog svetskog rata. Bespravno su napadnuti naša zemlja i naš narod, koji je kroz istoriju uvek baštinio vrednosti na kojima počivaju civilizacijske tekovine savremene Evrope", istakla je Filip.
Naglasila je da zato Srbija danas kao odgovorna država ponosno čuva prošlost od zaborava i da nam to sećanje govori o ceni mira, ali i o važnosti jedinstva i mudrosti u suočavanju sa izazovima savremenog sveta.
"Grad Beograd, kao simbol stradanja i slobodarskog duha, nastaviće da dostojanstveno neguje kulturu sećanja", poručila je Filip.
Položeni venci na spomen-obeležje stradalim pripadnicima MUP-a
Državni sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova Vladan Zagrađanin položio je u ime ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića, venac na spomen-obeležje ispred zgrade SIV 3, u znak sećanja na policijske službenike koji su poginuli na službenoj dužnosti tokom NATO agresije na SRJ.
"Poginuli pripadnici MUP-a tokom NATO agresije su naši istinski heroji koji su simbol najveće hrabrosti i odanosti zemlji. Ministarstvo unutrašnjih poslova nikad neće zaboraviti njihovu žrtvu, kao ni njihove porodice koje su pretrpele najveće gubitke", rekao je Zagrađanin.
Državni sekretar je, kako se navodi u saopštenju MUP-a, podsetio da je tokom NATO agresije 1999. godine stradalo više hiljada vojnika, policajaca i građana, dok su teško oštećeni i uništeni mnogi privredni objekti, škole i zdravstvene ustanove, infrastruktura, crkve i spomenici, naglasivši da izgubljeni ljudski životi predstavljaju najveći i nenadoknadiv gubitak.
"Upravo zbog toga, 24. mart je datum kada se sa velikim bolom sećamo početka velike vazdušne agresije NATO i izgubljenih života civila i svih onih koji su ih štitili", dodao je Zagrađanin.
Takođe, u sklopu obeležavanja godišnjice NATO agresije, pomoćnik direktora policije Saša Kosović položio je venac ispred memorijalnog zida u Palati Srbija, dok su vršilac dužnosti pomoćnika ministra - načelnika SIKT Milan Žižović i pomoćnik direktora policije Dejan Luković položili venac na spomen-obeležje na zgradi MUP-a u Ulici kneza Miloša, navode iz MUP-a.
Parastos za žrtve NATO agresije u Hramu Hrista Spasitelja u Banjaluci
U Hram Hrista Spasitelja u Banjaluci služen je parastos za žrtve NATO bombardovanja Republike Srpske Krajine, Republike Srpske i SR Jugoslavije, u organizaciji Srpskog sabranja „Baštionik“.
Prošlo je 27 godina od NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, koja je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. NATO pakt je 24. marta 1999. godine počeo agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Agresija je trajala 78 dana, stradalo je na hiljade vojnika i civila, te pričinjena materijalna šteta koja se meri desetinama milijardi dolara. U agresiji su korišćena ubojita sredstva zabranjena međunarodnim konvencijama, uključujući kasetne bombe i granate punjene osiromašenim uranijumom.
Pijetet su odali najviši zvaničnici Republike Srpske.
Prisutni su predsednici Republike Srpske Siniša Karan, Narodne skupštine Nenad Stevandić, Vlade Savo Minić, lider SNSD-a Milorad Dodik, ministri u Vladi Republike Srpske, narodni poslanici, srpski delegat u Domu naroda Parlamentarne skupštine BiH Radovan Kovačević, odbornici u Skupštini grada Banjaluka, predstavnici Gradske uprave, predstavnici Srpskog sabranja „Baštionik“.
Predsednik Narodne skupštine Republike Srpske Nenad Stevandić poručio je da nema zaborava ni opraštanja dok se oni koji su počinili zločine ne pokaju.
„Praštanje je u Božijoj nadležnosti a na nama je da svaki dan pokazujemo da smo dostojni svojih predaka te da ne zaboravljamo i ne opraštamo zločine“, rekao je Stevandić.
Parastos služe sveštenici Eparhije banjalučke.
Cvijanović: Žrtve NATO bombardovanja naš su zavet da ih nikada ne zaboravimo
Sa dubokim pijetetom, danas se sećamo nedužnih žrtava NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju koja je, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, otpočela pre tačno 27 godina, naglasila je Željka Cvijanović, srpski član Predsedništva BiH.
„Ovaj datum zauvek će ostati urezan kao deo naše kolektivne svesti i dan sećanja na sve žrtve. Neka im je večni pomen, a svima nama zavet da ih nikada ne zaboravimo“, istakla je Cvijanovićeva.
Sa dubokim pijetetom, danas se sjećamo nedužnih žrtava NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju koja je, bez odobrenja Savjeta bezbjednosti UN, otpočela prije tačno 27 godina.
— Željka Cvijanović (@Cvijanovic_Z) March 24, 2026
Ovaj datum zauvijek će ostati urezan kao dio naše kolektivne svijesti i dan sjećanja na sve žrtve.…
Karan: Srpski narod nisu uništili, postao je još jači
NATO je pre 27 godina neviđenom silom napao suverenu državu Srbiju i srpski narod, čime je definitivno srušeno međunarodno pravo, ali nije uspeo da uništi Srbe koji su postali još jači, rekao je predsednik Republike Srpske Siniša Karan.
„I danas svedočimo posledicama rušenja međunarodnog prava, ono što se događa danas, dogodilo srpskom narodu pre 27 godina. Ne samo da su ubijali civile, njihove mete su bile mostovi i sve infrastrukturne i civilne strukture. Bačeno je više od 22 tone eksploziva i 37.000 zabranjenih kasetnih bombi uz 22.000 borbenih letova iznad Srbije“, rekao je Karan.
Predsednik Srpske je naglasio da je danas dan sećanja na 2.500 nedužnih civila koji su izgubili živote u 78 dana agresije NATO-a na maticu Srbiju i srpski narod.
„Nažalost, među žrtvama je bilo i 89 dece i danas se sećamo njihovih suza i prekinute igre. Sećamo se i 1.031 poginulog pripadnika vojske i policije Srbije“, istakao je Karan.
Karan je naglasio da srpski narod nikada ne sme da zaboravi jer narod koji zaboravlja nema ni sadašnjost, ni budućnost.
„Mislili su da će tada uništiti srpski narod, ali nisu uspeli. Srbi su postali još jači. Nisu nas uništili ni u Prvom, ni u Drugom svetskom ratu, niti u Odbrambeno-otadžbinskom. Ono što smo naučili kroz te ratove je da sloboda nema cenu“, istakao je Karan.
Karan je rekao da je upravo to i pokazala matica Srbija, da postoji snaga i jedinstvo da se odbrani srpsko nacionalno biće kada je bilo gde i bilo kada ugrožen ijedan Srbin.
Šainović: NATO bombardovanje se nije moglo izbeći, nismo hteli da potpišemo kapitulaciju
Nekadašnji predsednik Vlade Srbije i potpredsednik Vlade SR Jugoslavije (SRJ) Nikola Šainović izjavio je da se NATO bombardovanje SRJ 1999. godine nije moglo izbeći, jer tadašnje rukovodstvo zemlje nije htelo da potpiše kapitulaciju, okupaciju i gubitak suvereniteta zemlje.
"Rat je trajao sve dok se taj ultimatum 'potpiši Rambuje' nije zamenio sa Rezolucijom 1244, u kojoj je suverenitet države, ostanak dela vojske i policije na Kosovu, zaštita manastira, srpskih građana i razoružanje OVK. To su bili naši uslovi. Sve piše u Rezoluciji 1244", rekao je Šainović za Tanjug povodom godišnjice početka NATO agresije na SRJ.
Generalštab
© Sputnik / Lola Đorđević
Na pitanje šta je tadašnje rukovodstvo moglo da uradi da se izbegne bombardovanje, Šainović kaže da tadašnje rukovodstvo nije odlučivalo o bombardovanju, već onaj ko je bombardovao i ističe da su SRJ postavljeni uslovi mnogo pre bombardovanja.
Prema rečima Šainovića, pretnje da će Srbija biti bombardovana postojale su od 1991. godine, a pritisak NATO-a da dođe na KiM tekao je od jeseni 1998, kada je tadašnja vlast uspela da porazi tzv. OVK.
"Onda je OEBS odlučio da dođe Voker (Vilijem, šef verifikacione misije OEBS na KiM) i njegova misija koja je očigledno tu služila samo da naraste OVK i da se vrati ponovo za sukob. Ima stotine događaja koji to potvrđuju i svakodnevne beleške i naše intervencije prema njima", istakao je Šainović.
Dodao je da je očigledno da je odluka o bombardovanju doneta u oktobru 1998. pa je onda navodno suspendovana do daljeg jer je tzv. OVK bio poražen, a bombardovanje je, kako je naveo, bez pešadije neizvodljivo.
"Kada je rehabilitovan OVK i povratio snagu, a nas držali u kasarnama zbog sprovođenja sporazuma, onda su se stvorili uslovi za bombardovanje. Onda se održao Rambuje kao tranzitna stanica do bombardovanja, gde je od nas traženo da jednim potpisom prihvatimo okupaciju cele zemlje", objašnjava Šainović.
On je naveo da je za tadašnje rukovodstvo sporazum iz Rambujea bio neprihvatljiv jer je postavio stvar tako da Srbija nema suverenitet na Kosovu.
Šainović je rekao da je od Srbije traženo da prihvati da se za tri godine održi međunarodna konferencija koji će rešiti kosovski problem u skladu sa voljom naroda, ali ne srpskog, već bi se na KiM održao referendum o nezavisnosti i istakao da tadašnje rukovodstvo to nije moglo da prihvati.
Dodao je da bi, osim toga, NATO trupe ušle u našu zemlju.
Prema njegovim rečima, bilo je ili okupacija zemlje ili bombardovanje i to ni jedna vlada nije mogla da prihvati.
Navodi da su u Rambujeu predstavnici Albanaca sa KiM tražili da se odmah proglasi nezavisno Kosovo, što nije prihvaćeno, a da je tadašnji ministar spoljnih poslova Velike Britanije Robin Kuk na konferenciji za novinare rekao da "Albanci nisu normalni", jer sada kada se bune, ne mogu da bombarduju Srbe.
"A Madlen Olbrajt (tadašnja američka državna sekretarka) hladno kaže: 'Za stanje u pregovorima su krivi Srbi i ako ne poslušaju, biće bombardovani'. To je februar 99. Onda dolazi Holbruk (Ričard) kod Miloševića sa ultimatumom: 'Potpiši Rambuje ili ćemo te bombardovati'. Mi smo vaspitani da se država ne predaje. Da, ako postoje bilo kakav problem, uvek postoje politička rešenja, ali oni ne razgovaraju o političkom rešenju", kaže Šainović.
Dodao je da je NATO tada napustio političko rešenje u okviru koga je Kristofer Hil, američki diplomata i u to vreme ambasador SAD u Skoplju bio posrednik u razgovorima Miloševića i tadašnjeg vođe Albanaca na KiM Ibrahima Rugove.
"Oni su napustili sve to i uzeli OVK. Mi smo učinili sve da se ostvari mir i da se ostvari samuprava na Kosovu. Sve smo to prihvatili. Čak smo prihvatili dolazak oružanih snaga pod uslovom da se usvoji sporazum i da je jasno čija je država, a ne čija je samouprava. Oni su to sve prekršili, krenuli u bombardovanje i pravda se vidi danas koliko su sve nastavili po svetu da bombarduju, tako da je to položaj u kome je bila Srbija", kaže Šainović.
Dodaje da je poslednja ponuda Beograda bila da SRJ uđe u NATO, pod uslovom da uđe cela, a da je Kristofer Hil na to rekao da to "uopšte nije tema".
Šainović je naveo da je rat trajao sve dok ultimatum 'potpiši Rambuje' nije zamenjen Rezolucijom 1244.
"Pošto se vojno nisu probili, dali su nam Rezoluciju UN. UN su to usvojile i mi smo zaključili da je to osnovno što smo tražili, očuvanje suvereniteta i mogućnost za dalju političku borbu. To je sve što smo mogli da ostvarimo pod napadom NATO-a. Mi nismo imali iluziju da ćemo NATO pobediti, ali smo imali ubeđenje da nešto budućim generacijama moramo da ostavimo od prava na sopstvenu državu", istakao je Šainović.
Sem toga, dodaje, da je tadašnje rukovodstvo odbilo UN, ne bi imalo više gde da se obrati za pomoć.
"Tako da smo mi zaključili da je to moment, istorijski moment koji mora se prihvati", naveo je Šainović.
NATO bombardovanje
© Sputnik / Dejan Simić
Drecun: NATO bombardovanje na SRJ sahranilo međunarodno pravo i uvelo pravo jačeg
Predsednik skupštinskog Odbora za odbranu i unutrašnje poslove Milovan Drecun izjavio je danas da je NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. godine bio najsnažniji uspešan pokušaj kršenja povelje UN i međunarodnog prava, i napomenuo da je taj presedan otvorio put za mnoge druge intervencije kao što je trenutna vojna operacija u Iranu.
Drecun je za Tanjug rekao, povodom 27 godina od NATO agresije na SR Jugoslaviju, da je tada definitivno sahranjeno međunarodno pravo i uvedeno pravo jačeg, i dodao da je cilj NATO-a i SAD tada bio da pokušaju da promene principe i pravila delovanja i funkcionisanja međunarodnog prava.
"Te 1999. godine je bio održan međunarodni samit u Čikagu za koji je rečeno da je istorijski samo zbog toga što su uspeli da promene pravila u funkcionisanju UN. Godinama pre toga su SAD pokušavale da izmene povelju UN u smislu da grupa zemalja u slučaju nekakve humanitarne krize može da interveniše vojnom silom i bez odobrenja Saveta bezbednosti, a ključni princip je da samo Savet bezbednosti može da naredi upotrebu međunarodne sile"
Kako je naveo, s obzirom na to da SAD nisu uspele da promene povelju UN, onda su sproveli tu zločinačku agresiju na SRJ i uspostavili princip intervencije zbog navodne humanitarne katastrofe koja je nastala tek nakon NATO bombardovanja, čemu svedoči i seminar koji je bio održan u britanskom parlamentu gde je rečeno da je NATO bombardovanje pokrenulo humanitarnu katastrofu.
Vojni ciljevi su bili potpuno jasno definisani jer je, kako je naveo, AP Kosovo i Metohija meki trbuh Balkana, odnosno ko želi da kontroliše situaciju na Balkanu on onda treba da kontroliše KiM, istakao je Drecun i dodao da je NATO želeo kontrolu nad tim delom teritorije kako bi uspostavio kontrolu nad Balkanom.
"Želeli su i promenu režima u SRJ jer su želeli da našu zemlju imaju kao potencijalnu članicu NATO-a, a ne kao nekog ko bi se protivio daljem širenju NATO-a. Ti politički ciljevi su generalno ostvareni kada je u pitanju povelja UN, ona je potpuno prekršena tada, vojni ciljevi su takođe u značajnoj meri ostvareni ali ono što im je bio jedan od najvažnijih ciljeva, da od Kosova naprave nekakvu državu, taj posao nisu ni dan-danas uspeli da dovrše", izjavio je on.
Lazarević: Tokom NATO agresije pokazali smo besprimerni patriotizam i nesalomivi moral
General-pukovnik u penziji Vladimir Lazarević, koji je za vreme NATO agresije 1999. godine bio komandant Prištinskog korpusa, kaže da je srpska vojska tokom NATO agresije pokazala besprimerni patriotizam, antologijski heroizam i nesalomivi moral, kao i vrhunsku osposobljenost i efikasno komandovanje i taktiku upotrebe snaga.
Lazarević, povodom 27 godina od početka NATO agresije na našu zemlju, kaže za Tanjug da tada niko iz martovske generacije vojnika ni jednog trenutka nije dovodio u pitanje produženje vojnog roka.
"Mi smo se suprotstavljali beskonačno imperiornoj vojnoj sili. U odnosu na njih, bili smo beskonačno ništa, ali smo imali ono što oni nisu, imali smo svoje strategijske prednosti", rekao je Lazarević.
Prema njegovim rečima, u zvaničnim dokumentima u Pentagonu upisana je taktika tadašnje Vojske Jugoslavije.
"Kažu da je to taktika 4M, koju smo mi dešifrovali kao maskiranje, manevar, mobilnost i moral", istakao je Lazarević.
Dodaje da je vojska zahvaljujući tome uspela da sačuva srpski narod na prostoru Kosova i Metohije.
Lazarević je rekao da je tajno oruđe srpske vojske bio i princip vojničke efikasnosti ispod humanosti.
"Mi smo trpeli gubitke spasavajući civile. Ja sam kao komandant naredio, ne znam da li postoji u bilo kojoj vojsci takav dokument, da svaka jedinica od bataljona pa naviše ima odrede za spasavanje civilnog stanovništva. Nijedna vojska se ne bavi time, to rade snage unutrašnje bezbednosti", ukazao je Lazarević.
Naglašava da je vojsci od velike pomoći bila i neraskidiva veza sa srpskim narodom.
"Naš narod je po trgovima, mostovima slao poruke da izdržimo. Naša poruka narodu i crkvi bila je - nama otadžbina komanduje, granice ćemo odbraniti po svaku cenu", kaže Lazarević.
Dodao je da vojska nije odlazila u rat gledajući snagu agresora, već svetinje koje treba odbraniti.
Odalović: Pokušavali smo da sa Albancima dijalogom rešimo probleme
Predsednik Komisije Vlade Srbije za nestala lica Veljko Odalović izjavio je da je Srbija uoči NATO agresije 1999. godine bila izložena teškoj bezbednosnoj situaciji u AP Kosovo i Metohija i da je uprkos tome pokušavala da dijalogom rešava krizu na KiM, ali da do toga, nažalost, nije došlo.
Odalović je, povodom 27 godina od početka NATO agresije na SRJ, rekao za Tanjug da su tadašnje vlasti u više navrata pre bombardovanja, pokušale da uspostave razgovor sa predstavnicima Albanaca na KiM kako bi se zaustavili sukobi, uz nadu da do NATO napada neće doći.
"Mi nismo bili neko koji je prizivao NATO agresiju, niti je sa NATO-om na bilo koji način bio u konfrontaciji. Mi smo pokušavali da sa kosovskim Albancima kroz započeti dijalog rešavamo pitanje autonomije, stepena autonomije, vršenja vlasti koja je dole bila postavljena u skladu sa Ustavom. Bili smo spremni da određene ustupke uradimo da bi to jednostavno funkcionisalo. Međutim, njima nije dozvoljeno ni da sednu za sto", istakao je Odalović.
Naveo je da je jugoslovenska delegacija 17 puta na najvišem nivou dolazila da se sretne sa predstavnicima Albanaca sa KiM i da razgovara o mirnom rešenju.
"Nažalost, sem prvog sastanka, nikada se više nisu sastali. To je bila naša i dobra vera i dobra namera", rekao je Odalović i dodao misli da o tome nisu odlučivali na Albanci na KiM.
"Neki centri su već u oktobru 1998. godine doneli odluku da će nas bombardovati", naveo je Odalović.
Govoreći o pregovorima u Rambujeu, koji su prethodili bombardovanju, Odalović je ukazao da ono što je tada predstavljeno delegaciji SR Jugoslavije bila opšta kapitulacija na koju, kako je istakao, niko odgovoran nije bio spreman da pristane, bez obzira na to što su posledice bile katastrofalne.
"Verovali smo da će autoritet međunarodnih organizacija biti takav da će sprečiti jednu ovakvu agresiju kakvu je NATO izvršio na našu zemlju", dodao je Odalović.
Naveo je da je prisustvom tadašnjeg šefa posmatračke misije OEBS na KiM Vilijama Vokera 1998. godine počela "prljava" kampanja protiv Srbije.
"Imamo međunarodnu zajednicu koja je nabila glavu u pesak jer joj ne odgovara da se ove stvari čuju i vide, jer su oni saučesnici toga, saučesnici od pripreme, direktne intervencije do onoga što se kasnije realizovalo. Oni su svoju javnost u stvari pripremali na lažima. Jedna od laži je bila Vokerova, koja je pripremala prvenstveno američku javnost i javnost zapadnih zemalja koje su podržale NATO agresiju", naveo je Odalović.
Milenković: Te 1999. svi piloti su poletali jer smo branili Srbiju i slobodu
Pilot u penziji Dragan Milenković izjavio je da su on i sve njegove kolege vojni piloti 1999. godine, za vreme NATO agresije, poletali na svojim avionima suprotstavljajući se mnogo nadmoćnijem neprijatelju jer su hrabro branili Srbiju i slobodu.
"Obučavani smo i hteli smo iz toga malog što imamo od tehnike da izvučemo maksimum. Zato su pojedinci platili glavom, ali mi je na ponos to što su to bile moje kolege i što sam možda i ja učinio nešto da tih 200 aviona ne istrese teret na Srbiju", kaže Milenković za Tanjug povodom 27 godina od početka NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Istakao je da je 19 najrazvijenijih zemalja 1999. godine napalo jednu malu zemlju, ali da su piloti bili svesni da, ako nešto ne učine, nema ko drugi to da učini.
Na pitanje kakav je bio osećaj ići protiv mnogo nadmoćnije sile, kaže da je u njima bila želja da spreče to što je neko pokušao da nam kao zemlji nametne.
"Svi smo bili svesni i svako toga mora da bude svestan i danas - sloboda je neprocenjiva", istakao je Milenković.
Kaže da je uveče 24. marta 1999. godine, kada su pale prve bombe, zajedno sa Slobodanom Perićem bio u pripravnosti broj jedan za poletanje protiv NATO agresora na aerodromu Batajnica, ali da je poleteo tek posle nekoliko dana.
Prvo je, kako je naveo, otišao na aerodrom Ponikve, a zadatak im je bio da neutrališu izviđački avion U2 koji je leteo uz granicu i stalno pravio problem.
Prema njegovim rečima, na Ponikvama je bio samo jedan "mig 29", a po svim proračunima avion U-2 ne može da se obori bez dejstva kompletne eskadrile, jer je uglavnom štićen sa dve formacije lovaca.
"Čovek tog trenutka shvati da je, bez obzira koliki je teret na njegova pleća pao, da može da kaže hoću ili neću, probaću ili neću. Bio sam svestan koliki je rizik, ali me je nešto u duši obavezivalo - ne mogu oni da vršljaju i da rade što god hoće iznad moje, naše Srbije", kaže Milenković.
Rabin Frojnd: Vreme da se Amerika zvanično izvini Srbiji za žrtve
Osnivač i predsednik Društva srpsko-izraelskog prijateljstva rabin Majkl Frojnd izjavio je da je vreme da se Amerika konačno izvini Srbiji za ubistvo civila u NATO bombardovanju 1999. godine ocenivši da je ta vojna akcija bila ''uznemirujući presedan'' i da je sprovedena bez eksplicitnog odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Frojnd je, povodom godišnjice početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije, naveo da je prošlo 27 godina od noći kad su sirene za vazdušnu opasnost prvi put odjeknule Beogradom ukazujući da za srpski narod te sirene nisu označile samo početak vazdušne kampanje, već i početak nacionalne traume čiji tragovi još nisu izbledeli.
Naveo je da je 78 dana u proleće 1999. Srbija trpela nemilosrdnu vazdušnu kampanju, da su rušeni mostovi, gađane fabrike i stambene zone, dok je NATO sprovodio ono što je opisao kao ''humanitarnu intervenciju''.
''Kao Amerikanac i kao Jevrejin, tada sam se mučio da pomirim ono čemu sam svedočio s moralnim principima kojima sam bio učen: da svaki ljudski život ima vrednost i da patnja civila ne sme biti zanemarena niti ignorisana. Zato me je ohrabrio jasan stav tadašnjeg izraelskog ministra spoljnih poslova Arijela Šarona kojim je osudio kampanju NATO-a kao 'brutalni intervencionizam', naglašavajući da smo protiv povređivanja nevinih ljudi", naveo je Frojnd u autorskom tekstu za ''Politiku''.
Ukazao je da je skoro tri decenije kasnije, Srbija obnovila veliki deo onoga što je uništeno, ali da vreme nije izbrisalo moralna pitanja koja su ti događaji pokrenuli.
''Štaviše, učinilo ih je jasnijim i verujem da bi SAD trebalo da se izvine Srbiji za ubistvo civila tokom operacije 'Saveznička sila'", smatra Frojnd.
Posledice bombardovanja Niša 1999. godine
© Foto : Sputnjiku ustupio Narodni muzej Niš / Posledice bombardovanja Niša 1999. godine
Portugalski general: NATO bombardovanje SRJ u potpunosti protivno međunarodnom pravu
Nekadašnji visoki zvaničnik KFOR-a i UNMIK-a, portugalski general-major u penziji Raul Kunja izjavio je danas da je NATO bombardovanje SR Jugoslavije 1999. bilo u potpunosti protivno međunarodnom pravu, a da je međunarodna konferencija u Rambujeu koja mu je prethodila bila farsa.
Kunja je naveo da je bombardovanje SRJ bilo "potpuno i apsolutno protiv međunarodnog prava", a da je kao izgovor iskorišćeno više ultimatuma Srbiji, uključujući i onaj tokom pregovora u Rambujeu.
"Na neki način, sa slabim izgovorom, to je bio način da se nametne politička volja, u to vreme SAD koje su favorizovale sve te neravnopravne uslove. Naravno, nakon toga, kada je Srbija odbila nekoliko ultimatuma predstavljeni su izgovori. Posebno na ranijim konferencijama kada su SAD zahtevale da NATO ima potpun pristup i kontrolu nad teritorijom", rekao je Kunja za RTS.
Dodao je da u tom svetlu treba posmatrati i fijasko pregovora u Rambujeu od 6. februara do 23. februara 1999. godine.
Kunja je rekao da su ti pregovori bila farsa i izgovor i da je postavljen uslov da se reši pitanje Kosova tako da bi, ako Srbija odbije, mogli da deluju.
"Ali, pošto nije bilo rezolucije Saveta bezbednosti koja bi dozvolila ono što se desilo, po mom mišljenju, to je bilo nezakonito", naveo je Kunja.
Dodao je da je rat okončan Rezolucijom 1244. Saveta bezbednosti UN u kojoj je priznat suverenitet Srbije, ali da je NATO sa ovom operacijom pogazio svoje osnivačke principe.
"To je značilo da je NATO prvi put napustio principe na kojima je osnovan. NATO je trebalo da bude odbrambena organizacija, a upotrebljen je da napadne suverenitet jedne zemlje potpuno protiv principa koji su važili", naglasio je Kunja.
Govoreći o martovskom pogromu 2004.godine sa pozicije nekog ko je bio uključen u rad međunarodnih institucija na KiM, KFOR-a i UNMIK-a, Kunja je ukazao da su za te događaje najodgovorniji pripadnici KFOR-a zato što se, kako je naveo, nisu ponašali u skladu sa poverenim mandatom iz Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.
"I to je bio razlog koji je omogućio da se takve stvari dogode. Posebno francuske snage, Italijani i Nemci su najviše odgovorni. Bilo je neverovatno kako je bilo moguće da su ljudi koji su vršili pogrom mogli da marširaju ispred njihovih štabova, krećući se čak ka spomenicima koje su trebali da brane. U slučaju Nemaca bio je zastrašujuć način na koji su manastiri uništeni, a trebali su da štite to područje. Oni su se jednostavno zabarikadirali u svojim štabovima i pustili da se sve dogodi. Za mene je ponašanje nekih snaga KFOR-a bilo odvratno", naveo je Kunja.
Dodao je da se nakon 17. marta 2004. razmatralo "pitanje pravila angažovanja", ali da je to suštinski bio "slab izgovor" za sve ono što se tada dogodilo.
"Dakle, KFOR je potpuno kriv, a UNMIK je, na neki način, radio šta je mogao u to vreme. Ali, takođe, predstavnik generalnog sekretara, šef misije, nije bio, da kažemo, najbolja opcija u to vreme. I na neki način, on je trebalo da bude čvršći i trebalo je da traži od KFOR-a, ili je trebalo da odredi mnogo jaču poziciju međunarodnih vlasti koja nije bila doneta", naglasio je Kunja.
Ministar odbrane Crne Gore položio vence za žrtve NATO agresije
Povodom 27. godišnjice početka NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, ministar odbrane Crne Gore Dragan Krapović položio je vence u kasarnama “Narodni heroj Milovan Šaranović” u Danilovgradu i “Vojvoda Marko Miljanov Popović” u Podgorici,
Krapović je odao počast žrtvama, istakavši da sećanje na njih predstavlja trajnu obavezu društva.
„Danas se sa pijetetom prisećamo svih nevinih žrtava i izražavamo duboko saosećanje sa njihovim porodicama. Njihova stradanja ostaju trajno upozorenje na posledice sukoba i važnost očuvanja mira“, poručio je Krapović, saopšteno je iz Ministarstva odbrane.
Važno je, kazao je, negovati kulturu sećanja i odgovorno sagledavati savremeni bezbednosni kontekst.
„Svesni smo da su događaji iz 1999. godine ostavili dubok trag u našem društvu. Danas, kao članica NATO, Crna Gora deluje u bitno drugačijem bezbednosnom okviru, doprinoseći zajedničkim naporima očuvanja mira i stabilnosti“, kazao je ministar.
Krapović je naveo da članstvo Crne Gore u NATO podrazumeva odgovornost da se kroz partnerstvo i dijalog gradi sigurnija budućnost.
„Naša obaveza je da, učeći iz prošlosti, doprinosimo miru, saradnji i stabilnosti“, zaključio je on.
Vence sa ministrom položio je i načelnik Generalštaba Vojske Crne Gore, brigadni general Miodrag Vuksanović.
U Parizu prvi put obeleženo sećanje na NATO agresiju 1999. godine
Direktor Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu Vladimir Kokanović prisustvovao je u Parizu konferenciji posvećenoj sećanju na NATO agresiju 1999. godine, koja je u glavnom gradu Francuske prvi put organizovana kao čin pamćenja, poštovanja i nacionalnog dostojanstva.
Konferencija je održana u organizaciji Udruženja Srba Kraguji, uz podršku Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu, a Kokanović je u obraćanju istakao da je obaveza svake odgovorne generacije da čuva kulturu sećanja i da sa dubokim poštovanjem neguje uspomenu na nevino stradale.
Posebno je naglašen značaj činjenice da je sećanje na NATO agresiju po prvi put obeleženo i u Parizu, čime je poslata jasna poruka jedinstva srpskog naroda i nepokolebljive rešenosti da se istina o stradanju sačuva od zaborava, saopšteno je iz Uprave.
U prisustvu velikog broja Srba iz Francuske, ovaj značajan skup protekao je, kako je navedeno, u snažnoj, emotivnoj i dostojanstvenoj atmosferi, kao svedočanstvo da srpski narod, ma gde živeo, ne zaboravlja svoje stradanje, svoje žrtve i istorijsku istinu.
Okupljanje Srba u Francuskoj povodom ovako važnog datuma potvrdilo je snagu veza između matice i rasejanja, ali i zrelost nacionalne svesti koja ne dozvoljava da žrtve budu potisnute, niti da istorijsko pamćenje oslabi, navedeno je u saopštenju.
Upravo u tome leži posebna vrednost ovog skupa - u sabornosti, u poštovanju prema žrtvama i u čvrstoj odluci da se dostojanstveno čuva istina o jednom od najtežih perioda u savremenoj istoriji srpskog naroda, kažu u Upravi.
Prvo obeležavanje sećanja na NATO agresiju u Parizu predstavlja događaj od posebnog značaja, ne samo za Srbe u Francuskoj, već i za celokupan srpski narod, jer potvrđuje da nacionalno pamćenje nema granice i da je zajednička obaveza svih nas da čuvamo uspomenu na stradale, istinu o njihovoj žrtvi i dostojanstvo sopstvene istorije, navedeno je u saopštenju.
