Etički izazov: Da li je budućnost veštačke inteligencije neminovno - Terminator
CC0 / Slika generisana veštačkom inteligencijom /
Pratite nas
Saznanja o veštačkoj inteligenciji (AI) i njen napredak menjaju se iz godine u godinu, nauka mora da joj se neprekidno prilagođava. Stručnjaci već uveliko debatuju o AI etici, a ljudi se sve više navikavaju na AI realnost. Budućnost jeste neizvesna, ali će AI zasigurno biti deo nje, te bi pametnije bilo izučiti je ,,sa svih strana“ nego strahovati od nje.
Australijska studija pokazala je da čak i ljudi koji su do skoro bili izuzetno dobri u prepoznavanju AI materijala od stvarnog sadržaja, nemaju više tu ,,veštinu". AI brzo ,,uči" i prilagođava se, pa je samim tim i ,,realnija". Pored klasičnih AI prevara, koje su u ogromnom porastu, ovo nosi i druge opasnosti sa sobom. Po nekim parametrima nas je odavno pretekla, ali gde ćemo još postati suvišni, na koje ćemo sve načine postati „gluplji“ i vodi li AI budućnost ka boljitku čovečanstva ili samo boljitku veštačke inteligencije?
Naučna saradnica na Institutu za filozofiju pri Filozofskom fakultetu u Beogradu Vanja Subotić kaže da bi na pitanje o štetnosti AI realnosti pre samo tri godine i sama drugačije odgovorila nego sada.
Da ste mi to pitanje postavili pre dve ili tri godine, imala bih mnogo neutralniji odgovor nego što ga imam sada. Pre dve ili tri godine bih rekla da je ta AI realnost ne toliko nova, koliko predstavlja svojevrsni „apgrejd“ postojeće stvarnosti. U početku se podrazumevalo da će ljudi dobiti priliku da žive funkcionalnijim životom, jer bi delegirali neke zadatke veštačkoj inteligenciji, na koje su inače, usled sve veće birokratizacije društva u 20. veku, trošili mnogo vremena, objašnjava Subotićeva za Sputnjik.
Umesto da usisavaju, peru i peglaju, roboti su počeli da pišu poeziju, prozu i daju filmske kritike.
CC0 / Slika generisana veštačkom inteligencijom /
Kako kaže, tada je razmišljala o tome da postoje etički izazovi u upotrebi veštačke inteligencije, ali da je sama AI realnost relativno neutralna, te da će ljudi vremenom naučiti kako da je koriste i kako da se suoče sa takvim izazovima, umesto što zabijaju glavu u pesak u strahu od „Terminatora“.
Međutim, u međuvremenu se svašta dogodilo. Imamo ozbiljna istraživanja, poput pomenutog australijskog, ali i istraživanje naučnika sa MIT-a (Masačusetski institut tehnologije) od pre nekoliko meseci, koje je pokazalo ozbiljan nivo kognitivnog pada kod studenata koji koriste generativnu veštačku inteligenciju za pisanje eseja. Poređene su dve grupe — jedna je samostalno pisala eseje, druga je koristila komercijalne četbotove poput ChatGPT-a, Gemini-ja i sličnih. Primećena je na neuralnom nivou značajna razlika u moždanoj aktivnosti.
To je samo jedno od mnogih istraživanja, objašnjava naša sagovornica. Pojavili su se i radovi o takozvanom „padu veština“, odnosno gubitku veština. Paradoksalno, upotrebom veštačke inteligencije, umesto da unapređujemo svoje sposobnosti, vremenom smo počeli da ih gubimo.
Kada sve to sagledamo u širem geopolitičkom kontekstu — koliko upotreba veštačke inteligencije ima veze sa promovisanjem određenih geopolitičkih interesa i profita velikih kompanija — vidimo da ta stvarnost postaje sve manje neutralna. Sve više se svodi na izbor strane i izbora načina života, koji možda i nije onakav kakvim je obećavan pre tri godine.
Šta je moral veštačke inteligencije?
Etika veštačke inteligencije bi trebalo da pokriva rasprave o društvenim posledicama novih tehnologija i njihovom uticaju na međusobne odnose i ličnost, odnosno kognitivne sposobnosti koje su ljudima potrebne da bi se povezivali s drugima, objašnjava Subotićeva. Drugi deo etike odnosi se na etički dizajn tehnologije — pitanje moralne odgovornosti kada nešto pođe po zlu – ako postoji sumnja da je upotreba četbota dovela do tragičnog ishoda poput nečijeg samoubistva, ko je moralno odgovoran? Kompanija? Inženjeri? Gde se povlači linija odgovornosti?
Čovek hiljadama godina traži odgovor na pitanje koji je univerzalni najmanji zajednički sadržalac po pitanju morala. Odgovor još nije pronađen ni za ljude, a kamoli za robote.
Etika veštačke inteligencije bi trebalo da pokriva rasprave o društvenim posledicama novih tehnologija i njihovom uticaju na međusobne odnose i ličnost, odnosno kognitivne sposobnosti koje su ljudima potrebne da bi se povezivali s drugima.
CC0 / Slika generisana veštačkom inteligencijom /
U etici AI postoje dve struje. Jedna zagovara univerzalni moralni konsenzus koji podrazumeva da štikliramo na listi da su ti AI modeli dovoljno i odgovorno razvijeni kako bi bili upotrebljeni. Druga struja bi rekla da iako možda i postoji neki univerzalni osnov moralnosti, upravo te kulturološke razlike jesu nešto što prevashodno mora da se obradi kako bi čet botovi bili funkcionalni na tržištu koje nije zapadno i anglosaksonsko.
Dokle god ne postoje dovoljno dobri skupovi podataka za druga, nezapadna tržišta i dokle god ne postoje stručnjaci sa tih tržišta koji bi učestvovali u razvoju novih modela, praktično neće postojati dovoljno dobar univerzalni AI proizvod, niti će on biti dovoljno etički.
Šta ako AI postane bolji od nas, pa počne da nam sudi?
Veštačka inteligencija uči od ljudi i sve što zna crpi iz ljudskih iskustava. Ako je naučimo, ili bar pokušamo, kako da bude moralna, stavljamo sebe, ljudske, grešne, često vrlo nemoralne, u nezgodnu poziciju. Kako što nas je pretekla u matematici, AI bi možda mogla da počne i da nas „osuđuje“.
To računamo u neki vid egzistencijalnih rizika kod veštačke inteligencije do koje hipotetički može doći ukoliko se moralnost razvije do te mere da AI pomisli da mi na neki način štetimo ovoj planeti. Ako se sprovede isuviše racionalna etička analiza bazirana na posledicama, računajući da je nešto moralno ispravno ako su posledice toga dobre, i obrnuto, da je nešto moralno neispravno ako su posledice loše, čovečanstvo, grešno kakvo jeste, neće stajati baš preterano dobro.
U tom slučaju, kaže naša sagovornica, moglo bi se reći da postoji izvestan egzistencijalni rizik da bi takva superracionalna veštačka inteligencija odlučila da je prosto bolje za planetu da nas ovde nema. Budući da se takav scenario računa u egzistencijalne rizike, na tome se već, koliko god to naučnofantastično zvučalo, uveliko radi.
Kako što nas je pretekla u matematici, AI bi možda mogla da počne i da nas „osuđuje“.
CC0 / Slika generisana veštačkom inteligencijom /
To je ujedno i razlog zašto moraju postojati razni sigurnosni protokoli, odnosno određeni protokoli koji se uključuju u slučaju da veštačka inteligencija počne da nam „izmiče ispod ruku“ kako bi se sve zaustavilo na vreme. Postoje mehanizmi isključivanja i tu se ne misli na isključivanje iz struje, nego na mehanizme gašenja takvog ponašanja.
Hoće li i AI započeti svetski rat?
Trka između zapadnih i istočnih modela AI, gde su istočni došli odmah nakon zapadnih, sa istim performansama, a napravljeni za daleko manje para, pokazala je da će trka za veštačku inteligenciju da se odvija na relaciji SAD – Kina, kaže naša sagovornica.
Nisam sigurna da smo još došli do tog trenutka da se i ostale države dele po tome kojem će se AI takmičaru prikloniti, ali ovo pitanje svakako ima geopolitičku konotaciju. Pitanje je da li je optimalna strategija za budućnost praviti manje i specijalizovane jezičke modele za svaku državu ponaosob, što bi značilo da bi svaka nacionalna država kontrolisala podatke koji ulaze u takav model, a samim tim i dalje kontrolisala kako bi ti modeli bili komercijalizovani, u kojoj meri i na koji način i da li bi ta komercijalizacija pratila nacionalnu legislaturu.
Na ovaj način može se doći do nekog modela očuvanja digitalnog suvereniteta zemlje koja ne želi da se svrstava u bilo koju od struja koje učestvuju u trci za veštačkom inteligencijom.
Postojao bi, naravno, i potpuno drugi model gde država sve podatke koje sakupi delegira velikim tehnološkim kompanijama, gubeći digitalni suverenitet po cenu toga da uživate mnogo funkcionalnije modele. Ovo bi bilo prihvatljivo zemljama u razvoju koje često nemaju financije da prave vlastite modele. Na ovaj način bi se zemlje budućnosti svrstavale na jednu ili drugu stranu.
Roboti borci. Trka za razvoj veštačke inteligencije odvijaće se na relaciji SAD - Kina.
© Sputnik / Alexei Danichev
/ Treba li se bojati AI realnosti
Mišljenje naše sagovornica je da ljudi definitivno ne bi trebalo da se boje AI realnosti. Još uvek je reč o modelima koji nisu toliko napredni koliko medijski narativ sugeriše, a kompanije žele da prodaju svoj proizvod pa ga iz tog razloga maksimalno hvale. U suštini, AI realnost je manje funkcionalna nego što se često predstavlja.
Strah ne bi ni trebalo ovde da bude primarna emocija. Međutim, ono što je jako bitno jeste da imamo zaista veliku dozu opreza. Danas je vrlo isplativo hvaliti veštačku inteligenciju. U biznisu, obrazovanju, nauci — dovoljno je da u naslov stavite „veštačka inteligencija“ i već ste u prednosti. To nam govori da smo previše razvodnjili priču da bismo imali neku realističnu, dovoljno informisanu i pametnu procenu same AI realnosti.
Čovečanstvo se trenutno nalazi u potpunom šumu od informacija, ličnih interesa, interesa mnogo većih igrača i korporacija, da bismo dobili dobru procenu AI stvarnosti. Iz tog razloga, zaključuje Vanja Subotić, kada je reč o veštačkoj inteligenciji, za sad nam je potreban samo zdrav oprez i zdrava doza skepticizma.
Pogledajte i:
