https://lat.sputnikportal.rs/20260301/dodir-koji-ima-neverovatnu-moc-zasto-su-nam-potrebni-bliskost-i-poljubac-video-1196346170.html
Dodir koji ima neverovatnu moć: Zašto su nam potrebni bliskost i poljubac /video/
Dodir koji ima neverovatnu moć: Zašto su nam potrebni bliskost i poljubac /video/
Sputnik Srbija
Samo jedan dodir usana ima neverovatnu moć - može izbrisati kilometre udaljenosti, zalečiti nesigurnosti ili pokazati osećanja koja je često teško izgovoriti... 01.03.2026, Sputnik Srbija
2026-03-01T11:15+0100
2026-03-01T11:15+0100
2026-03-01T11:15+0100
društvo
društvo
srbija – društvo
poljubac
bliskost
zorica tomić
porodica
društvene mreže
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07ea/03/01/1196345949_0:157:3083:1891_1920x0_80_0_0_d020323c203ec048d3c8cbc6742b309e.jpg
O tome koliko je ovaj jednostavan čin važan savremenom čoveku, koliko smo bliski sa drugima i u kojoj meri nam je neko drugi potreban u vremenu brzih poruka i emotikona, u podkastu „Porodično“ govorila je filozof, kulturolog i komunikolog prof. dr Zorica Tomić, povodom novog, dopunjenog izdanja knjige „Poljubac“.Zašto nam je potreban poljubacU delu koja nosi podnaslov „Koliko nam je bliskost dostupna“ Zorica Tomić je, kako kaže, pokušala da fenomene koje je detektovala pre dve decenije, u prvom izdanju ove knjige kroz pitanja - kada ste se poslednji put poljubili, šta vam znači poljubac i šta može da ga zameni - sagleda iz jedne drugačije perspektive, iz jedne kulture koja je dramatično promenjena.Mi sada, pojašnjava, živimo u digitalnom dobu i to u velikoj meri menja ne samo našu percepciju, nego naš odnos prema svetu i što je najvažnije, naš odnos prema drugima.Iščezavanje „relevantnog drugog“Prema njenim rečima, dogodila se jedna dramatična, perverzna promena, da se mi zapravo angažujemo na društvenim mrežama jer smo popili gorku pilulu koja se zove – ko nije na mrežama taj ne postoji. Uz to, kaže, ide ta prećutna obaveza, skoro imperativ da se iskazujemo, da postavljamo na mrežama nešto što ima s nama veze, a možda i nema, u nadi da će nas drugi prihvatiti.„Sad zamislite, umesto stvarne razmene, stvarne komunikacije, stvarnog dodira pri rukovanju, grljenju ili poljupcu, mi imamo te virtualne zamene. Naravno, posledica toga je enorman porast depresije, skoro neka vrsta epidemije depresije, a o anksioznosti kao habitualnom svojstvu današnjice da ne govorimo. A zašto su ljudi depresivni? Zato što iza toga, iza te simulacije života, ljubavi, putovanja, ne znam čega sve, zapravo stoji neviđena praznina“, kategorična je profesorka Tomić.Ako provodite toliko vremena u danu prateći šta drugi rade, pa onda kreirajući neku objavu koja ima veze sa vama, osnovno pitanje koje moramo da postavimo je - kome se mi to obraćamo?„Dakle, ovde imate nešto potpuno ludo, u stvarnom životu kao da polako iščezava ono što psiholozi nazivaju „relevantnim drugim“. To je taj perverzni obrt gde porodica više nije bitna, roditelji više nisu bitni. Gledajte šta je uradio princ Hari, šta je uradio Bekam, taj trend da raskidate s roditeljima, da su vam roditelji za sve krivi, to je potpuno nenormalno. Da se ne zabavljate, da prijateljstva kreirate sa kalkulantskom logikom u smislu šta vi i koliko možete mi pomognete, da smo rastočili veze sa braćom, sestrama, sa kolegama na poslu koje vidimo kao oponente i konkurente. A onda imate ovo, rekla bih, ludilo, da se obraćate za priznanje nekom broju potpuno anonimnih ljudi koji vam na jedan volšeban način postaju taj relevantni drugi“, ukazuje komunikolog.Bliskost u svetu u kome se sve brojiKakvu bliskost da očekujemo u svetu u kome se sve broji, gde postoji kalkulantska logika i gde raspoloženje i smisao dana zavisi od broja lajkova i šerova, pita univerzitetska profesorka.Za to ima, kako dodaje, više razloga. Jedan je taj što je digitalni prostor do te mere fascinantan i zavodljiv, pruža nam mogućnost da stavimo filtere i budemo lepši, viši, pametniji, da koristimo tuđe citate i da se tako kitimo tuđim perjem. "To je sve postalo normalno, a da ne pričam šta sve danas može da uradi veštačka inteligencija. Drugi razlog je ova logika neoliberalnog kapitalizma koji je jedan perverzni sistem, koji je promenio našu organizaciju dana, samim tim organizaciju života, pa samim tim i pitanje o smislu stavio u zagrade. Šta to znači? Ljudi rade od devet do pet, dok ustanu, stignu na postao, dok se vrate više nemaju ni snage ni vremena za neke druge interakcije. Pri čemu sve to radimo da bismo preživeli. Znači, imamo tu ta dva aspekta koji nas zapravo uvode u jedan neobičan procep jer smo mi ipak - ljudi. A ljudsko biće ne može bez dodira, ne može bez druge osobe koja je fizički prisutna, koju može da dodirne, onjuši, zagrli, poljubi“.Ako smo pre dve decenije mogli govoriti o „poljupcu u doba kuliranja“, danas bi, navodi, mogli govoriti o „poljupcu u doba simuliranja“, jer nam društvene mreže nalažu da sve simuliramo - zadovoljstvo, sreću, uspeh.„Ako živimo u toj mreži simulacija, kako biti pravi? Kako biti integrisan? Kako biti spontan? Jer znate, za poljubac, to je ono što je fenomenalno, nema tu mnogo kalkulacije – ili osetite trenutak kada je moguće da ga nekom poklonite, date i da ga primite, ili ne osetite“, smatra Zorica Tomić.Poljubac je, primećuje, na prvom mestu jedan gest fizičke bliskosti, a da ne govorimo o njegovoj metafizičkog dimenziji.„To je gest sa vrlo kompleksnom simbolikom, ali nema kulture u kojoj se ljudi ne ljube, kao što nema kulture u kojoj ne postoje standardi ili kodiranje tog gesta. Poljubac može da bude i prisan, intimni, prijateljski, ljubavni, majčinski. Može da bude izraz drugarstva, prijateljstva, može da bude ceremonijalni. Poljubac je gest kojim nekoga dočekujemo. Nažalost, i poljubac kojim nekoga ispraćamo. Poljubac može da bude uteha, može da bude podrška, može da bude izraz fascinacije, ali može da bude i pretnja ili manipulacija. Poljubac može da bude i zamena za reči, nekada padne kada reči nisu dovoljne“, kaže Zorica Tomić.Biti blizak s nekim znači pokazati mu sopstvene pukotine bez zazora da će nas taj drugi zbog toga odbaciti, zaključuje autorka knjige „Poljubac“, uverena da taj gest i bliskost neće nestati jer čovek bez toga, kako kaže, jednostavno ne može.Pogledajte i:
https://lat.sputnikportal.rs/20250406/kako-je-biti-tata-u-21-veku-uloga-glave-porodice-u-epohi-u-kojoj-zivimo-video-1184376103.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Sandra Čerin
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
Sandra Čerin
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sandra Čerin
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112079/45/1120794565_586:-1:2634:2048_100x100_80_0_0_b8635c7d2739410eff5cd0e2bbea5d1f.jpg
društvo, srbija – društvo, poljubac, bliskost, zorica tomić, porodica, društvene mreže
društvo, srbija – društvo, poljubac, bliskost, zorica tomić, porodica, društvene mreže
O tome koliko je ovaj jednostavan čin važan savremenom čoveku, koliko smo bliski sa drugima i u kojoj meri nam je neko drugi potreban u vremenu brzih poruka i emotikona, u podkastu „Porodično“ govorila je filozof, kulturolog i komunikolog prof. dr Zorica Tomić, povodom novog, dopunjenog izdanja knjige „Poljubac“.
Zašto nam je potreban poljubac
U delu koja nosi podnaslov „Koliko nam je bliskost dostupna“ Zorica Tomić je, kako kaže, pokušala da fenomene koje je detektovala pre dve decenije, u prvom izdanju ove knjige kroz pitanja - kada ste se poslednji put poljubili, šta vam znači poljubac i šta može da ga zameni - sagleda iz jedne drugačije perspektive, iz jedne kulture koja je dramatično promenjena.
Mi sada, pojašnjava, živimo u digitalnom dobu i to u velikoj meri menja ne samo našu percepciju, nego naš odnos prema svetu i što je najvažnije, naš odnos prema drugima.
„U tom smislu pitanje koje sam postavila, odnosno detektovala pre 20 godina sada je, čini mi se, dobilo jednu mnogo radikalniju formu. Danas to pitanje ne morate postaviti nikome - prođite kroz grad pa ćete videti kako izgledaju kafići, da sede odvojeno devojke i momci, ili su u poslu, a svako je na svom telefonu. Ali to nije stvar samo sa mladima, budući da su najnovija istraživanja pokazala da odrastao čovek, pa samim tim i adolescenti, provede otprilike šest sati u proseku „skrolujući“ na svom telefonu – bilo tražeći informacije, bili „savetujući“ se sa četGPT-jem ili gledajući šta se dešava po društvenim mrežama. A to znači da je to šest sati manje za naše angažovanje sa drugima“, naglašava Zorica Tomić.
Iščezavanje „relevantnog drugog“
Prema njenim rečima, dogodila se jedna dramatična, perverzna promena, da se mi zapravo angažujemo na društvenim mrežama jer smo popili gorku pilulu koja se zove – ko nije na mrežama taj ne postoji. Uz to, kaže, ide ta prećutna obaveza, skoro imperativ da se iskazujemo, da postavljamo na mrežama nešto što ima s nama veze, a možda i nema, u nadi da će nas drugi prihvatiti.
„Sad zamislite, umesto stvarne razmene, stvarne komunikacije, stvarnog dodira pri rukovanju, grljenju ili poljupcu, mi imamo te virtualne zamene. Naravno, posledica toga je enorman porast depresije, skoro neka vrsta epidemije depresije, a o anksioznosti kao habitualnom svojstvu današnjice da ne govorimo. A zašto su ljudi depresivni? Zato što iza toga, iza te simulacije života, ljubavi, putovanja, ne znam čega sve, zapravo stoji neviđena praznina“, kategorična je profesorka Tomić.
Ako provodite toliko vremena u danu prateći šta drugi rade, pa onda kreirajući neku objavu koja ima veze sa vama, osnovno pitanje koje moramo da postavimo je - kome se mi to obraćamo?
„Dakle, ovde imate nešto potpuno ludo, u stvarnom životu kao da polako iščezava ono što psiholozi nazivaju „relevantnim drugim“. To je taj perverzni obrt gde porodica više nije bitna, roditelji više nisu bitni. Gledajte šta je uradio princ Hari, šta je uradio Bekam, taj trend da raskidate s roditeljima, da su vam roditelji za sve krivi, to je potpuno nenormalno. Da se ne zabavljate, da prijateljstva kreirate sa kalkulantskom logikom u smislu šta vi i koliko možete mi pomognete, da smo rastočili veze sa braćom, sestrama, sa kolegama na poslu koje vidimo kao oponente i konkurente. A onda imate ovo, rekla bih, ludilo, da se obraćate za priznanje nekom broju potpuno anonimnih ljudi koji vam na jedan volšeban način postaju taj relevantni drugi“, ukazuje komunikolog.
Bliskost u svetu u kome se sve broji
Kakvu bliskost da očekujemo u svetu u kome se sve broji, gde postoji kalkulantska logika i gde raspoloženje i smisao dana zavisi od broja lajkova i šerova, pita univerzitetska profesorka.
„Kako biti slobodan, raspoložen i vedar u svetu, u životu, u kojem je svako od nas postao računovođa sopstvenog postojanja na tim mrežama. E to je taj paradoks. I onda, naravno, kada govorimo o bliskosti i njenoj dostupnosti, ona nam je naizgled dostupna preko mreža, a ovu stvarnu bliskost, koju možda možemo da pokušamo da ostvarimo, zanemarujemo“, kaže gošća podkasta.
Za to ima, kako dodaje, više razloga. Jedan je taj što je digitalni prostor do te mere fascinantan i zavodljiv, pruža nam mogućnost da stavimo filtere i budemo lepši, viši, pametniji, da koristimo tuđe citate i da se tako kitimo tuđim perjem.
"To je sve postalo normalno, a da ne pričam šta sve danas može da uradi veštačka inteligencija. Drugi razlog je ova logika neoliberalnog kapitalizma koji je jedan perverzni sistem, koji je promenio našu organizaciju dana, samim tim organizaciju života, pa samim tim i pitanje o smislu stavio u zagrade. Šta to znači? Ljudi rade od devet do pet, dok ustanu, stignu na postao, dok se vrate više nemaju ni snage ni vremena za neke druge interakcije. Pri čemu sve to radimo da bismo preživeli. Znači, imamo tu ta dva aspekta koji nas zapravo uvode u jedan neobičan procep jer smo mi ipak - ljudi. A ljudsko biće ne može bez dodira, ne može bez druge osobe koja je fizički prisutna, koju može da dodirne, onjuši, zagrli, poljubi“.
Ako smo pre dve decenije mogli govoriti o „poljupcu u doba kuliranja“, danas bi, navodi, mogli govoriti o „poljupcu u doba simuliranja“, jer nam društvene mreže nalažu da sve simuliramo - zadovoljstvo, sreću, uspeh.
„Ako živimo u toj mreži simulacija, kako biti pravi? Kako biti integrisan? Kako biti spontan? Jer znate, za poljubac, to je ono što je fenomenalno, nema tu mnogo kalkulacije – ili osetite trenutak kada je moguće da ga nekom poklonite, date i da ga primite, ili ne osetite“, smatra Zorica Tomić.
Poljubac je, primećuje, na prvom mestu jedan gest fizičke bliskosti, a da ne govorimo o njegovoj metafizičkog dimenziji.
„To je gest sa vrlo kompleksnom simbolikom, ali nema kulture u kojoj se ljudi ne ljube, kao što nema kulture u kojoj ne postoje standardi ili kodiranje tog gesta. Poljubac može da bude i prisan, intimni, prijateljski, ljubavni, majčinski. Može da bude izraz drugarstva, prijateljstva, može da bude ceremonijalni. Poljubac je gest kojim nekoga dočekujemo. Nažalost, i poljubac kojim nekoga ispraćamo. Poljubac može da bude uteha, može da bude podrška, može da bude izraz fascinacije, ali može da bude i pretnja ili manipulacija. Poljubac može da bude i zamena za reči, nekada padne kada reči nisu dovoljne“, kaže Zorica Tomić.
Biti blizak s nekim znači pokazati mu sopstvene pukotine bez zazora da će nas taj drugi zbog toga odbaciti, zaključuje autorka knjige „Poljubac“, uverena da taj gest i bliskost neće nestati jer čovek bez toga, kako kaže, jednostavno ne može.
