Nova operacija porazna za Zapad: Na Arktiku se otvara više dubokih rascepa u srcu vojne alijanse
© Sputnik / Alexey Vitvitsky
/ Pratite nas
Navodna ruska pretnja ostala je jedini kohezioni faktor koji još drži članice NATO-a na okupu. To pokazuje i nova Alijansina arktička misija iza koje se krije više dubokih rascepa, među kojima su najvažniji onaj između Evrope i SAD, ali i rascep unutar same američke komandne strukture.
Iako NATO još postoji, on je u krizi, i to ne bilo kakvoj, već krizi koja Severnoatlantski pakt bliži kliničkoj smrti, ocenjuje vojni analitičar Andrej Mlakar.
Nova NATO misija pod nazivom „Arktički stražar“ možda najbolje oslikava stanje u kojem se Alijansa nalazi: formalno, savez funkcioniše, komande rade, vežbe se održavaju, saopštenja se redovno izdaju. Međutim, suštinsko stanje, ono na vrhu, odiše narušenim političkim poverenjem, neizvesnošću strateških pravaca i krhkim jedinstvom.
Arktik kao pokušaj demonstracije jedinstva
U takvom trenutku NATO pokreće misiju „Arktički stražar“, uz obrazloženje da želi da ojača prisustvo na severu i „zaštiti stabilnost“ u regionu koji sve više dobija na značaju. Međutim, umesto slike samouverenog saveza, Arktik sve više postaje kulisa iza koje se skrivaju unutrašnja nesigurnost i sve dublje podele.
Jer, posebno paradoksačno zvuči obrazloženje da je „Arktički stražar“ misija jačanja prisustva na Arktiku kao deo sporazuma o smirivanju ozbiljnih tenzija unutar alijanse izazvanih željom američkog predsednika Donalda Trampa da SAD pripoje Grenland. Ispada da NATO brani svoje interese od jedne svoje članice. I to ne bilo koje, već one najmoćnije, one bez koje NATO ne da ne bi bio NATO, nego ne bi postojao.
Zvanična poruka je jasna – NATO je spreman i odlučan. Međutim, pitanje je kome se poruka zapravo šalje.
„NATO još funkcioniše na principu 'ruske pretnje', to je kohezioni faktor, objašnjava Mlakar i dodaje da bi bez tog narativa bilo jako teško objasniti povećanje vojnih budžeta, raspoređivanje trupa od Arktika do Crnog Mora i intenziviranje vojnih vežbi – bez spoljnog neprijatelja, makar i izmišljenog, pukotine unutar samne organizacije postale bi previše vidljive.
Rascep broj jedan: Atlantik kao linija podele
Prvi i najvidljiviji rascep u Alijansi je, prema Mlakarevim rečima, onaj između evropskih članica i Sjedinjenih država. Ovaj rascep postaće vidljiv već koliko sutra, kada počne ovogodišnji Minhenski bezbednosni forum, dodaje on.
Evropa je decenijama gradila bezbednosnu strategiju oslanjajući se na američku vojnu moć. Nuklearni kišobran, strateška avijacija, logistika – sve to dolazilo je iz Vašingtona.
„Devedeset odsto stvari, od logistike, prebacivanja trupa, snabdevanja hranom, municijom i tako dalje ne može da postoji bez SAD. Sjedinjene države su glavni finansijer, glavni sponzor i glavni logističar NATO-pakta. Bez toga ne postoji. Evropska unija nema ni kapacitete, ni logističke, ni u transportnoj avijaciji, aviotankerima, mornarici, ima jedan nosač aviona“, navodi Mlakar.
Promene u američkoj politici, poruke da Evropa mora „da plati sopstvenu bezbednost“, kao i kolebanja oko dugoročnih obaveza, izazvale su, najblaže rečeno, duboku nelagodu u evropskim prestonicama. Ideja o „strateškoj autonomiji“ postala je mantra briselskih krugova, međutim, između političkih deklaracija i realnosti stoji surova matematika.
Jednom rečju, evropske zemlje nemaju dovoljno kapaciteta za samostalnu projekciju sile – nemaju jedinstvenu komandu, niti industrijsku bazu koja je sposobna da u kratkom roku nadomesti eventualno povlačenje Amerikanaca. Pokušaji realizacije zajedničkih vojnih projekata često propadaju zbog sukoba interesa ili političkih ambicija.
„Evo, pre nekoliko dana je propala i nova inicijativa formiranja i pravljenja budućeg evropskog lovca pete generacije. Ponovila se priča iz 70-ih i 80-ih godina kad je Evropa težila da napravi nešto evropsko, pa je to sve propalo i kada su se isticala nerazumevanja. Francuska i Nemačka se sada nisu mogle dogovoriti oko zajedničke proizvodnje, čiji je koliki udeo i koliko aviona proizvoditi“, navodi Mlakar najsvežiji primer evropskog „jedinstva“.
Zato hipotetički scenario u kome se SAD distanciraju od Evrope i napuštaju je, ne znači samo simbolički udarac, već strateški potres bez presedana.
Rascep broj dva: Amerika podeljena na atlantiste i izolacioniste
„U vojnom vrhu Amerike postoji podela na atlantiste i izolacioniste“, ističe Mlakar.
Ovaj drugi rascep, ilustrovan činjenicom da je „Arktičkog stražara“ najavio američki general Aleksus Gregori Grinkevič, vrhovni komandant NATO-a je, smatra Mlakar, mnogo opasniji jer se radi o tihom građanskom ratu unutar jedne vojne strukture.
Ta podela nije samo ideološka, već je i strateška jer određuje pravac spoljne politike, raspodelu resursa i prioritete američke vojne moći. Ako bi izolacionistička struja odnela prevagu, NATO bi ostao bez centralnog oslonca, a ukoliko bi promene u američkoj politici dovele do redefinisanja odnosa sa Rusijom, NATO bi se se suočio sa krizom identiteta.
Ako nestane „ruske pretnje“ kao kohezionog faktora i opravdanja za postojanje Alijanse, šta joj ostaje, pita se naš sagovornik.
Pogledajte i:
