Pažnja kao raštimovan orkestar: Kada mozak radi drugačije – istine i zablude o ADHD-u /video/
CC0 / Slika generisana veštačkom inteligencijom /
Pratite nas
Za mnoge ljude ADHD (poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću) nije samo faza, već stalni pratilac koji utiče na način razmišljanja, funkcionisanja, na emocije i odnose – od ranog detinjstva do zrelog doba. Sa kojim izazovima se ljudi sa ovim neurorazvojnim poremećajem susreću, kako se on dijagnostikuje i leči i zašto je često praćen predrasudama i zabludama?
Kada mozak radi drugačije
ADHD karakterišu dve grupe simptoma - poremećaj pažnje i hiperaktivnost, kaže u podkastu “Porodično” specijalista psihijatrije dr Vanja Mandić Maravić, šef Kabineta za ADHD kod odraslih na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu.
“Prva grupa simptoma se manifestuje kroz to da osoba jako teško zadržava pažnju na određenom zadatku onoliko dugo koliko bi trebalo. Šta to znači? Naša pažnja, ako je funkcionalna, zadrži se dovoljno dugo tamo gde treba, pa se potom pomeri na nešto drugo što treba da se obradi. U tom smislu kod ADHD-a postoji poremećaj i možemo da kažemo da je ta pažnja možda pre raštimovana nego loša, u smislu da je jako „lenja“, treba joj jako puno vremena da se aktivira, a onda se u nekom trenu aktivira i to bude ili izrazito kratko ili se pažnja potpuno “zalepi” za to što se radi, bude abnormalno fokusirana na određeni segment i onda se jako teško od toga odvaja”, objašnjava dr Mandić Maravić.
Kako dodaje, kod ove vrste poremećaja pažnja je poput nekog raštimovanog orkestra, što ima i složenije implikacije na radnu memoriju i egzekutivne funkcije, pa je tako osobama sa ADHD-om jako teško da izvedu neki zadatak koji se sastoji iz više koraka ili delova.
“Da bismo postavili ovu dijagnozu ti simptomi moraju da budu izraženi toliko da je dete, odnosno odrasla osoba, nefunkcionalna u nekom segmentu života. Inače se samo radi o karakteristikama, jer nije svačija pažnja ista“, naglašava psihijatar.
Druga grupa simptoma - hiperaktivnost, nemir, potreba za stalnim kretanjem - sledi upravo iz te nepažnje, odnosno njenog poremećaja:
„Kod odraslih se to kasnije naravno menja jer oni, za razliku od dece, obično nisu takvi da ustaju ili da ne mogu da sede, nego je to jedan stalni unutrašnji nemir, nemogućnost opuštanja, potreba za stalnim fizičkim stimulusima, vežbanjima i tako dalje. Kada ih pitamo kako oni sebe vide često čujemo da sebi zameraju da stalno kasne, da nemaju strpljenja, prekidaju druge dok govore, ne odgovaraju na pozive, ne stižu da završe obaveze, misle za sebe da su lenji i nedovoljno inteligenti. Ili imaju osećaj da se celog života bore sa nekim nevidljivim neprijateljem, da im je potrebno jako mnogo napora da završe stvari koje ljudi oko njih nekako lakše obavljaju.“
Intenzitet simptoma
Prema rečima kliničkog psihologa Snežane Mrvić, članice tima Kabineta za ADHD kod odraslih na Institutu za mentalno zdravlje, ključna razlika između ovog i nekih drugih poremećaja je u intenzitetu simptoma, odnosno u tome koliko oni remete funkcionisanje osobe. Kada je reč o deci simptomi obično moraju da se pojave pre 12. godine, dok odrasla soba sa ADHD-om zaista mora da ima problem u funkcionisanju u raznim segmentima života, u poslovnom okruženju, u odnosima sa drugim ljudima.
Kod sumnje na ADHD na Institutu se, dodaje Snežana Mrvić, primenjuje sveobuhvatan, multidisciplinarni pristup koji uključuje psihološko testiranje kako bi se ustanovilo da li je u pitanju isključivo ADHD ili se radi o nekom drugom poremećaju, poput poremećaja ličnosti.
„Na primer, i granični poremećaj ličnosti i ADHD imaju problem sa kontrolom emocija i sa impulsivnošću ali je vrlo velika razlika u tome šta je okidač. Kod ADHD-a je impulsivnost nešto što je, da kažemo, praktično crta ličnosti, nešto što je prisutno stalno, dok je kod graničnog poremećaja ličnosti to uglavnom uzrokovano nekim stresom. Nestabilne emocije i vrlo laka promena afekta su kod graničnog poremećaja ličnosti jedan ključni marker funkcionisanja, dok se kod ADHD-a to dešava upravo iz nemogućnosti da se neke obaveze završe. Zato su nam psihološki testovi najdragoceniji u toj proceni, odnosno dijagnozi da li se radi o nekoj strukturalnoj defektnosti jedne osobe“, naglašava psiholog i dodaje da je za postavljanje dijagnoze ADHD-a potrebna i anamneza i heteroanamneza, odnosno razgovori sa roditeljem ili partnerom.
Kod dečaka se ADHD tri do četiri puta češće dijagnostikuje nego kod devojčica, dok je u odraslom dobu taj odnos jedan na prema jedan, kaže dr Vanja Mandić Maravić.
„Kao i kod svih poremećaja u psihijatriji i ovde govorimo o interakciji gena i okoline. U suštini za neurorazvojne poremećaje su geni uvek odgovorniji nego okolina. Tako da je heritabilnost kod ADHD-a oko 60 do 70 procenata, a po nekim studijama i više. Naravno da će i drugi faktori uticati u smislu da li je bilo komplikacija u trudnoći ili na porođaju, neka izloženost traumama u ranom uzrastu i tome slično. Znači, uvek se nekako to posmatra i kroz genetiku i kroz okolinu ali ovde je dosta, da kažemo, biološkija osnova u odnosu na, na primer, depresiju ili anksioznost“, primećuje psihijatar.
Zablude o ADHD-u
ADHD je, slažu se gošće podkasta „Porodično“, poremećaj praćen brojnim predrasudama, od negiranja njegovog postojanja čak i u stručnim krugovima, do toga da je reč o bolesti rezervisanoj samo za decu.
„Neretko čujemo da odrasli ne mogu da imaju ADHD, da je to bolest koja se dijagnostikuje obično u školskom uzrastu i da ona prođe kad dete, na primer, napuni 18 godina. To, naravno, nije tačno jer se kod velikog procenta osoba kod kojih je dijagnostikovan ADHD u detinjstvu ti simptomi nastavljaju i u odraslom dobu, samo što se drugačije ispoljavaju. Takođe, ako se dete, adolescent ili odrasla osoba žali da ima tegobe iz spektra ADHD-a, često čujemo od članova porodice da je to samo izgovor za lenjost i neodgovornost, izgovor za to što ne mogu da završe neke stvari u životu, poput fakulteta. Predrasuda je i to da je ADHD prisutan kod osoba sa manjkom inteligencije. To je apsolutno netačno budući da ja pacijentima zadajem i test inteligencije, odnosno test intelektualnih sposobnosti, i zaista svi za koje smo potvrdili da imaju dijagnozu ADHD su iznadprosečno inteligentni“, ističe Snežana Mrvić.
Jedna od takođe čestih predrasuda jeste i to da adolescenti koriste ADHD dijagnozu kao pitanje identiteta.
„ADHD je problem egzekutivnih, izvršnih funkcija i ta dijagnoza sa jedne strane može biti neka vrsta olakšanja ako su oni celog života imali problem u postignuću. Ali, to ne znači da je ta dijagnoza njihov identitet. Tako da su prisutne brojne predrasude i zablude, ali nekako je na nama, stručnjacima koji se bavimo time da probamo da koliko možemo to demantujemo i pomognemo ljudima koji zaista imaju taj problem, da im olakšamo život koliko je moguće“, ukazuje psiholog.
Stručnjaci Instituta za mentalno zdravlje ističu da nije svaka nepažnja – ADHD.
„Postoje osobe kojima je pažnja malo „blesavija“ ali nemaju ADHD i važno je da napomenemo da nije svaka tegoba – dijagnoza. Sa druge strane, kod pacijenata kod kojih je dijagnostikovan ovaj poremećaj stručna pomoć u vidu psihoterapijskog rada i farmakoterapije u velikoj meri mogu da olakšaju simptome, a podrška i razumevanje od strane članova porodice je dragoceno“, zaključuje dr Vanja Mandić Maravić.
Pogledajte i:
