https://lat.sputnikportal.rs/20260131/izgradio-carsku-rusiju-a-onda-je--zaboravljen-sudbina-coveka-koji-je-stvorio-vecni-sankt-peterburg-1195345949.html
Izgradio carsku Rusiju, a onda je zaboravljen: sudbina čoveka koji je stvorio večni Sankt Peterburg
Izgradio carsku Rusiju, a onda je zaboravljen: sudbina čoveka koji je stvorio večni Sankt Peterburg
Sputnik Srbija
Čovek koji je zaslužan za raskošni izgled Sankt Peterburga, arhitekta Frančesko Bartolomeo Rastreli, umro je gotovo neprimetno. Tvorac Zimskog dvorca... 31.01.2026, Sputnik Srbija
2026-01-31T14:32+0100
2026-01-31T14:32+0100
2026-01-31T14:32+0100
kultura
kultura
orbita kulture
sankt peterburg
književnost
arhitektura
petar veliki
katarina velika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/04/1c/1136886986_0:27:3129:1787_1920x0_80_0_0_9cbe25eef83b89a69e5e04a800b820cc.jpg
Umetnost koja je zasenila svog tvorcaRastrelijeva arhitektonska dela preživela su brojne careve, bitke, krize, ali je sam umetnik pao u zaborav. Upravo taj paradoks – da je čovek koji je oblikovao vizuelni identitet carske Rusije danas marginalna istorijska figura – u središtu je romana „Rastreli“ Sonje Mandić i Svetlane Tomić. Cilj autorki bio je da otvore pitanje: kako nestaju umetnici čija su dela postala večna.„Od samog početka privukla nas je činjenica da je Rastreli autor nekih od najmonumentalnijih građevina Evrope 18. veka, ali da je uprkos tome danas gotovo zaboravljen. I Sonja i ja smo po vokaciji profesori, bavimo se mladima, ali i svetovima koji su prethodili ovom našem. Kada smo naišle na tako snažnu, a istovremeno zamračenu biografiju, javila se potreba da tog čoveka ponovo prizovemo, da podsetimo na njega i na sve ono što je uradio“, kaže u razgovoru za Sputnjik Svetlana Tomić.Ona ističe da Rastreli nije bio samo veliki arhitekta, već čovek kroz čiju se sudbinu ogleda to kako istorija postupa s umetnicima kada se promene ukus i ideologija.A početni podsticaj za pisanje romana bio je, kako za Sputnjik kaže Sonja Mandić, gotovo slučajan.„Svetlanina kćerka, koja studira arhitekturu, u jednom trenutku nije mogla da pronađe dovoljno materijala o Rastreliju. To je bio okidač za istraživanje. Kada smo kasnije došle na ideju da pišemo roman, shvatile smo da je upravo ta praznina u njegovoj biografiji prostor za književnost“, navodi Sonja Mandić.Roman „Rastreli“ ne pokušava da bude istorijska rekonstrukcija u strogom smislu. Autorke naglašavaju da su, pored činjenica, koristile i književnu imaginaciju.„Da bi se jedan vek oživeo, moraju se prikazati ljudi kakvi su zaista bili ili kakvi su mogli biti. Rastreli je kod nas prikazan ne samo kao umetnik, već kao čovek, s vrlinama i manama. Samo tako čitalac može da ga doživi kao bliskog“, kaže Sonja Mandić i dodaje da taj pristup omogućava da se njegova sudbina čita i kao univerzalna priča o stvaranju, ambiciji i zavisnosti od moći.Čovek koji je stvorio „Severnu Veneciju“Život Frančeska Bartolomea Rastrelija bio je neraskidivo vezan za dvor. Kao sin vajara Karla Bartolomea Rastrelija, u Rusiju je došao kao „sin“, s otvorenim vratima, ali i stalnom potrebom da dokazuje da nije tu slučajno. Slavu je stekao u vreme carice Ane Ivanovne i Jelisavete Petrovne, svoje najveće muze. U tom periodu nastaju zdanja koja i danas definišu Sankt Peterburg kao „Severnu Veneciju“.Rastreli je, kako objašnjava Svetlana Tomić, zapadnoevropski barok preoblikovao u nešto novo, u stil koji će kasnije biti nazvan „jelisavetinski barok“ – raskošan, ali duboko obeležen ruskom tradicijom i materijalima. Njegova arhitektura je prepoznatljiva po talasastim fasadama, dinamici masa, snažnim kolorističkim kontrastima (plava, bela, zlato) i naglašenoj teatralnosti.Pad u zaboravMehanizam koji je Rastrelija uzdigao, doveo ga je i do pada. Kada je na vlast došla Katarina Velika, barok je postao simbol prošlosti, koju je nova vladarka želela da prevaziđe, a veliki arhitekta je bio simbol svega starog, onog što treba prevazići.Neoklasicizam, razum, mera i red postali su novi ideal. Rastreli, već u poodmaklim godinama, počeo je da oseća da dolaze druga vremena. Kada ga je Katarina poslala u Italiju na lečenje, on je naslutio da je to i način da ga udalji od dvora. Po povratku u Rusiju shvatio je da više nikome nije potreban. Počasna titula akademika nije mogla da nadomesti gubitak stvarne uloge u građenju zemlje.Rastreli nije bio tehnički nesposoban da projektuje u novom stilu. Bio je školovan u Italiji, odlično je poznavao antičke proporcije, razumeo principe reda, simetrije i mere, ali barok za njega nije bio dekor, nego način mišljenja. Klasicizam je tražio uzdržanost, racionalnost, disciplinu, a Rastreli je mislio kroz pokret, teatar, emocije. Promena stila za njega je značila i promenu sopstvenog umetničkog identita.„U romanu taj pad nije prikazan kao drama s velikim konfliktima, već kao tiho povlačenje. Rastreli nije pao zato što je bio loš umetnik, već zato što je 'izašao iz mode'“, kaže Sonja Mandić.Upravo u toj tišini, u odsustvu skandala, autorke vide jedan od najtužnijih aspekata Rastrelijeve sudbine. Čovek koji je upravljao carskim budžetima završava život skromno, možda i u bedi, bez jasnog traga u istorijskim dokumentima.„Postoje pretpostavke da je umro potpuno siromašan, da je prodavao dragocenosti iz kuće, umetničke slike, nameštaj. To su spekulacije, nemamo jasnih podataka o tome. Zanimalo nas je zbog čega danas tako malo znamo o njemu i njegovom privatnom životu, iako je napravio takva monumentalna dela. Poznato je da su tadašnji uslovi bili veoma surovi, ali i reformatorski nastrojeni. Umetnost je u to vreme bila podređena mecenama, a to je važilo i za Rastrelija“, kaže Svetlana Tomić.Iako je stvarao palate za careve, veći deo života je proveo kao stranac u zemlji kojoj je dao identitet. Upravljao je carskim budžetima i ogromnim projektima, ali on sam nije živeo raskošno. Bio je pedantan, gotovo opsednut detaljima i često radio do iscrpljenosti.Zato je Rastreli, kako same autorke kažu, idealan romaneskni junak: čovek koji je oblikovao carsku večnost, a sam iskusio ljudsku prolaznost. Roman ne nastoji da ga mitologizuje, već da ga vrati u ljudske razmere – kao stvaraoca koji nije mogao, a možda ni hteo, da promeni sopstveni umetnički identitet.
sankt peterburg
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
kultura, orbita kulture, sankt peterburg, književnost, arhitektura, petar veliki, katarina velika
kultura, orbita kulture, sankt peterburg, književnost, arhitektura, petar veliki, katarina velika
Izgradio carsku Rusiju, a onda je zaboravljen: sudbina čoveka koji je stvorio večni Sankt Peterburg
Čovek koji je zaslužan za raskošni izgled Sankt Peterburga, arhitekta Frančesko Bartolomeo Rastreli, umro je gotovo neprimetno. Tvorac Zimskog dvorca, Katarininog dvorca, Peterhofa i Smolnija, decenijama je bio neprikosnoveni autoritet i oslonac ruskim carevima. Ipak, umro je daleko od dvora, bez učenika i bez jasnog traga o tome gde je sahranjen.
Umetnost koja je zasenila svog tvorca
Rastrelijeva arhitektonska dela preživela su brojne careve, bitke, krize, ali je sam umetnik pao u zaborav. Upravo taj paradoks – da je čovek koji je oblikovao vizuelni identitet carske Rusije danas marginalna istorijska figura – u središtu je romana „Rastreli“ Sonje Mandić i Svetlane Tomić. Cilj autorki bio je da otvore pitanje: kako nestaju umetnici čija su dela postala večna.
„Od samog početka privukla nas je činjenica da je Rastreli autor nekih od najmonumentalnijih građevina Evrope 18. veka, ali da je uprkos tome danas gotovo zaboravljen. I Sonja i ja smo po vokaciji profesori, bavimo se mladima, ali i svetovima koji su prethodili ovom našem. Kada smo naišle na tako snažnu, a istovremeno zamračenu biografiju, javila se potreba da tog čoveka ponovo prizovemo, da podsetimo na njega i na sve ono što je uradio“, kaže u razgovoru za Sputnjik Svetlana Tomić.
Ona ističe da Rastreli nije bio samo veliki arhitekta, već čovek kroz čiju se sudbinu ogleda to kako istorija postupa s umetnicima kada se promene ukus i ideologija.
A početni podsticaj za pisanje romana bio je, kako za Sputnjik kaže Sonja Mandić, gotovo slučajan.
„Svetlanina kćerka, koja studira arhitekturu, u jednom trenutku nije mogla da pronađe dovoljno materijala o Rastreliju. To je bio okidač za istraživanje. Kada smo kasnije došle na ideju da pišemo roman, shvatile smo da je upravo ta praznina u njegovoj biografiji prostor za književnost“, navodi Sonja Mandić.
Roman „Rastreli“ ne pokušava da bude istorijska rekonstrukcija u strogom smislu. Autorke naglašavaju da su, pored činjenica, koristile i književnu imaginaciju.
„Da bi se jedan vek oživeo, moraju se prikazati ljudi kakvi su zaista bili ili kakvi su mogli biti. Rastreli je kod nas prikazan ne samo kao umetnik, već kao čovek, s vrlinama i manama. Samo tako čitalac može da ga doživi kao bliskog“, kaže Sonja Mandić i dodaje da taj pristup omogućava da se njegova sudbina čita i kao univerzalna priča o stvaranju, ambiciji i zavisnosti od moći.
Čovek koji je stvorio „Severnu Veneciju“
Život Frančeska Bartolomea Rastrelija bio je neraskidivo vezan za dvor. Kao sin vajara Karla Bartolomea Rastrelija, u Rusiju je došao kao „sin“, s otvorenim vratima, ali i stalnom potrebom da dokazuje da nije tu slučajno. Slavu je stekao u vreme carice Ane Ivanovne i Jelisavete Petrovne, svoje najveće muze. U tom periodu nastaju zdanja koja i danas definišu Sankt Peterburg kao „Severnu Veneciju“.
Rastreli je, kako objašnjava Svetlana Tomić, zapadnoevropski barok preoblikovao u nešto novo, u stil koji će kasnije biti nazvan „jelisavetinski barok“ – raskošan, ali duboko obeležen ruskom tradicijom i materijalima. Njegova arhitektura je prepoznatljiva po talasastim fasadama, dinamici masa, snažnim kolorističkim kontrastima (plava, bela, zlato) i naglašenoj teatralnosti.
„Petar Veliki nije imao jasno izgrađen arhitektonski jezik. Uzimao je elemente iz holandske, francuske, italijanske, engleske arhitekture. Frančesko je tu situaciju veoma mudro iskoristio – podilazio je carevim vizijama, ali je istovremeno gradio sopstveni stil. Taj stil će u vreme Jelisavete Petrovne doživeti pun procvat, jer je carica obožavala raskoš, a Rastreli je umeo da joj udovolji“, kaže naša sagovornica.
Mehanizam koji je Rastrelija uzdigao, doveo ga je i do pada. Kada je na vlast došla Katarina Velika, barok je postao simbol prošlosti, koju je nova vladarka želela da prevaziđe, a veliki arhitekta je bio simbol svega starog, onog što treba prevazići.
Neoklasicizam, razum, mera i red postali su novi ideal. Rastreli, već u poodmaklim godinama, počeo je da oseća da dolaze druga vremena. Kada ga je Katarina poslala u Italiju na lečenje, on je naslutio da je to i način da ga udalji od dvora. Po povratku u Rusiju shvatio je da više nikome nije potreban. Počasna titula akademika nije mogla da nadomesti gubitak stvarne uloge u građenju zemlje.
Rastreli nije bio tehnički nesposoban da projektuje u novom stilu. Bio je školovan u Italiji, odlično je poznavao antičke proporcije, razumeo principe reda, simetrije i mere, ali barok za njega nije bio dekor, nego način mišljenja. Klasicizam je tražio uzdržanost, racionalnost, disciplinu, a Rastreli je mislio kroz pokret, teatar, emocije. Promena stila za njega je značila i promenu sopstvenog umetničkog identita.
„U romanu taj pad nije prikazan kao drama s velikim konfliktima, već kao tiho povlačenje. Rastreli nije pao zato što je bio loš umetnik, već zato što je 'izašao iz mode'“, kaže Sonja Mandić.
Upravo u toj tišini, u odsustvu skandala, autorke vide jedan od najtužnijih aspekata Rastrelijeve sudbine. Čovek koji je upravljao carskim budžetima završava život skromno, možda i u bedi, bez jasnog traga u istorijskim dokumentima.
„Postoje pretpostavke da je umro potpuno siromašan, da je prodavao dragocenosti iz kuće, umetničke slike, nameštaj. To su spekulacije, nemamo jasnih podataka o tome. Zanimalo nas je zbog čega danas tako malo znamo o njemu i njegovom privatnom životu, iako je napravio takva monumentalna dela. Poznato je da su tadašnji uslovi bili veoma surovi, ali i reformatorski nastrojeni. Umetnost je u to vreme bila podređena mecenama, a to je važilo i za Rastrelija“, kaže Svetlana Tomić.
Iako je stvarao palate za careve, veći deo života je proveo kao stranac u zemlji kojoj je dao identitet. Upravljao je carskim budžetima i ogromnim projektima, ali on sam nije živeo raskošno. Bio je pedantan, gotovo opsednut detaljima i često radio do iscrpljenosti.
Zato je Rastreli, kako same autorke kažu, idealan romaneskni junak: čovek koji je oblikovao carsku večnost, a sam iskusio ljudsku prolaznost. Roman ne nastoji da ga mitologizuje, već da ga vrati u ljudske razmere – kao stvaraoca koji nije mogao, a možda ni hteo, da promeni sopstveni umetnički identitet.
„Njega predstavnici carske Rusije jesu uzdigli, ali su ga isto tako i doveli do dna. To su bile amplitude, od uzdizanja do pada njegove slave, a on je kao i svaki umetnik tražio potvrdu. Sam roman govori o tome kako svaki umetnik žudi za priznanjem, a najčešće su moćnici ti koji odaju priznanje ili sasvim degradiraju umetnika“, kaže Sonja Mandić.
