https://lat.sputnikportal.rs/20260102/od-korseta-do-selfija-zasto-je-tortura-nad-telom-jaca-nego-ikad-ranije-1194205499.html
Od korseta do selfija: Zašto je tortura nad telom jača nego ikad ranije?
Od korseta do selfija: Zašto je tortura nad telom jača nego ikad ranije?
Sputnik Srbija
Telo je danas postalo provokacija, mamac za reakciju publike, dokaz da postojimo zato što smo viđeni, kaže u razgovoru za Sputnjik književnica Ljubica Arsić... 02.01.2026, Sputnik Srbija
2026-01-02T14:30+0100
2026-01-02T14:30+0100
2026-01-02T14:30+0100
kultura
kultura
intervju
književnost
ljubica arsić
lav nikolajevič tolstoj
fjodor mihajlovič dostojevski
aleksandar puškin
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/07/11/1174951369_0:0:3009:1693_1920x0_80_0_0_34fceed03cc324b859fbafd7508a4b99.jpg
Knjiga eseja „Goli i obučeni“, koju je objavila Agora, spaja dve na prvi pogled nespojive oblasti – književnost i modu. Ljubica Arsić nas vešto vodi kroz svet književne klasike, ali iz ugla onoga što literarni junaci nose, ukazujući nam kroz izbor boja, materijala i krojeva ne samo na snagu mašte književnih velikana i na složenost unutrašnjeg sveta njihovih izmaštanih likova, nego i na važne društvene i kulturne promene koje su obeležile razvoj civilizacije.Odeća u ovoj knjizi nikada nije dekoracija, već znak, poruka, strategija i, vrlo često, ključ za razumevanje sudbine književnog lika. Kako sama autorka kaže, ime i odeća koje junak dobija „pouzdani su znaci njegove sudbine – znaci koji traju sve dok ne zatvorimo knjigu“.Knjiga je, kako otkriva autorka, nastajala čitavu deceniju. Ljubica Arsić je, ne samo kao pisac, nego i kao čitalac koji strastveno voli književnost i ima redak talenat da zapazi detalje koji drugima obično promaknu, godinama iznova iščitavala književne klasike, divila se njihovom daru da kroz suptilne simbole, sadržane u odevnim predmetima književnih junaka, nagoveste njihovu sudbinu, otkriju njihov karakter, ali i da ostave tragove o soptvenom životu.„Čini mi se da nije književnost bila ta koja me je podstakla da pišem ovu knjigu, nego stvarni život. Zašto neko bira određenu boju, zašto želi da bude upadljiv ili, naprotiv, da se sakrije iza sivog ili crnog – ta pitanja sam prvo postavljala sebi u odnosu na žive ljude, a onda sam znala da to mora da postoji i u književnosti“, kaže Ljubica Arsić.Tako je počelo njeno ponovno iščitavanje klasika – iz želje da uoči ono što je oduvek bilo tu, ali se često previđa: kako pisci oblače svoje junake i zašto baš tako.Raskošni svet Tolstoja i poniženi i uvređeni ljudi DostojevskogPosebno mesto u knjizi zauzimaju klasici poput Tolstoja, Dostojevskog, Andrića, Prusta, Flobera, Bulgakova, pisaca koji su, kako kaže Ljubica Arsić, „znali šta rade“ kada su birali tkanine, boje i krojeve za svoje junake.„Prema svedočenju supruge Sofije Andrejeve, Tolstoj je mesecima listao modne časopise koje mu je nabavljala, pažljivo je razgledao ilustracije, raspitujući se o svakom detalju, a potom je zapažanja zapisivao u beležnicu“, navodi Ljubica Arsić.Upoređujući Tolstoja i Dostojevskog, ona primećuje da se njihovi likovi kreću istim gradovima, ali kao da ne pripadaju istom svetu.Prema njenom mišljenju, iako Dostojevski nije rođen u siromaštvu, upravog ga je iskustvo finansijskog i egzistencijalnog kraha najdublje oblikovalo: „On je najbolje pisao kada je sve izgubio. Siromaštvo je za njega psihološka kategorija, a ne samo pitanje novca“.Otuda i njeno posebno interesovanje za klasike, pisce koji su svesno obraćali pažnju na detalj i umeli kroz odeću da saopšte ono što lik ne može ili ne sme da izgovori. U tim opisima nema slučajnosti: boje haljina Eme Bovari nisu slučajno razne nijanse plave i zelene, koje ukazuju na vodeni svet i na glavnu junakinju kao nimfu koja tragično završava život ispijanjem arsenika, kao što ni Ana Karenjina na balu nije slučajno obukla jednostavnu, elegantnu crnu haljinu s diskretnim ukrasima, jer time do izražaja dolazi njena lepota, prožeta emotivnim bogatstvom.Ljubica Arsić, ipak, posebnu pažnju poklanja Aninoj crvenoj torbici, modnom detalju koji u prvim poglavljima romana otkriva njenu eleganciju, da bi se u poslednjem poglavlju pojavila kao predmet koji nervozno pokušava da strgne s ruke, jer je sprečava da ostvari svoju zlokobnu nameru da se baci pod voz.Baveći se sudbinom Ane Karenjine, autorka lucidno primećuje i da „svaki pisac, ma koliko se udaljio opisujući tuđu, u stvari priča svoju sopstvenu priču“, podsećajući nas na to da je i sam Tolstoj poslednje trenutke života proveo na železničkoj stanici, daleko od svog doma i porodice.Puškinov beli prsluk – od elegancije do tragedijeJedan od najupečatljivijih primera u knjizi jeste priča o Puškinovom belom prsluku, koji je pisac nosio kada ga je pogodio fatalni Dantesov metak i koji je sada izložen u njegovom muzeju u Moskvi. Ljubica Arsić ovaj odevni predmet vidi kao simbol čistote i elegancije, ali i kao konačne tragedije.Odeća kao „futrola“Knjiga se ne zadržava samo na književnosti i modi, već otvara brojna pitanja koja se tiču odnosa prema ljudskom telu – kako kroz istoriju, tako i u današnjem vremenu. Korseti, steznici, rukavice, perike – sve te „futrole“ tela svedoče o stalnoj potrebi da se ono kontroliše, oblikuje i preoblikuje, samo na različite načine.„Imamo utisak da je danas telo slobodno, ali mislim da je tortura jača nego ikada. Nekada su to bili korseti, steznici, fišbajni, naglašvanje grudi ili zadnjice raznim dodacima, danas su to teretane, iscrpljivanje dijetama, estetske operacije. I sve to ukazuje na neprestano nezadovoljstvo sopstvenom slikom“, kaže Ljubica Arsić.U tom kontekstu, savremena opsednutost selfijima i filterima deluje kao nova forma stare nesigurnosti.Među brojnim detaljima koje Ljubica Arsić iznosi u knjizi, mnogi su filmski uzbudljivi, poput priče o rukavicama – od njihove simbolike do mračne anegdote o Bordžijama koje su ovim modnim dodatkom trovale svoje neprijatelje; ili priče o perikama na francuskom dvoru, koje su ispod slapova uvojaka, kovrdži, cveća i drugih ukrasa krile kožne bolesti, vaške i danas gotovo nepojamnu nehigijenu Versaja.„Čini mi se da je ta preterana raskoš i ta predimenzionirana glava, koja je zapravo naznaka bezumnosti, nešto što je nesvesno, bez ikakve taktike, predvidelo sunovrat koji će uslediti na giljotini“, kaže Ljubica Arsić.Knjiga „Goli i obučeni“ upravo zbog toga nije samo štivo koje nam omogućava da ponovo otkrivamo raznoliki svet književne klasike, nego i novi pogled na čoveka koji se neprestano oblači i razodeva, i pred drugima, i pred samim sobom. I dok se čita, stalno nas navodi na zaključak da odelo ne samo da čini čoveka, nego ga, hteo on to ili ne, i odaje.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2026
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
kultura, intervju, književnost, ljubica arsić, lav nikolajevič tolstoj, fjodor mihajlovič dostojevski, aleksandar puškin
kultura, intervju, književnost, ljubica arsić, lav nikolajevič tolstoj, fjodor mihajlovič dostojevski, aleksandar puškin
Od korseta do selfija: Zašto je tortura nad telom jača nego ikad ranije?
Telo je danas postalo provokacija, mamac za reakciju publike, dokaz da postojimo zato što smo viđeni, kaže u razgovoru za Sputnjik književnica Ljubica Arsić, autorka knjige eseja „Goli i obučeni“, svojevrsne alternativne istorije književnosti, sagledane kroz istoriju odevanja.
Knjiga eseja „Goli i obučeni“, koju je objavila Agora, spaja dve na prvi pogled nespojive oblasti – književnost i modu. Ljubica Arsić nas vešto vodi kroz svet književne klasike, ali iz ugla onoga što literarni junaci nose, ukazujući nam kroz izbor boja, materijala i krojeva ne samo na snagu mašte književnih velikana i na složenost unutrašnjeg sveta njihovih izmaštanih likova, nego i na važne društvene i kulturne promene koje su obeležile razvoj civilizacije.
Odeća u ovoj knjizi nikada nije dekoracija, već znak, poruka, strategija i, vrlo često, ključ za razumevanje sudbine književnog lika. Kako sama autorka kaže, ime i odeća koje junak dobija „pouzdani su znaci njegove sudbine – znaci koji traju sve dok ne zatvorimo knjigu“.
Knjiga je, kako otkriva autorka, nastajala čitavu deceniju. Ljubica Arsić je, ne samo kao pisac, nego i kao čitalac koji strastveno voli književnost i ima redak talenat da zapazi detalje koji drugima obično promaknu, godinama iznova iščitavala književne klasike, divila se njihovom daru da kroz suptilne simbole, sadržane u odevnim predmetima književnih junaka, nagoveste njihovu sudbinu, otkriju njihov karakter, ali i da ostave tragove o soptvenom životu.
„Čini mi se da nije književnost bila ta koja me je podstakla da pišem ovu knjigu, nego stvarni život. Zašto neko bira određenu boju, zašto želi da bude upadljiv ili, naprotiv, da se sakrije iza sivog ili crnog – ta pitanja sam prvo postavljala sebi u odnosu na žive ljude, a onda sam znala da to mora da postoji i u književnosti“, kaže Ljubica Arsić.
Tako je počelo njeno ponovno iščitavanje klasika – iz želje da uoči ono što je oduvek bilo tu, ali se često previđa: kako pisci oblače svoje junake i zašto baš tako.
„Nisam želela da se zadržim samo na socijalnom okviru, da odeću čitam isključivo kao znak staleža ili epohe. Zanimala me je odeća kao deo psihologije, kao strategija maske koju pisac gradi da bi istovremeno i sakrio i razotkrio lik. Rečima i postupcima možemo da lažemo, ali ti spoljni znaci – odeća, govor tela – retko lažu. Oni direktno saopštavaju nešto o nama, čak i kada toga nismo svesni“, naglašava Ljubica Arsić.
Raskošni svet Tolstoja i poniženi i uvređeni ljudi Dostojevskog
Posebno mesto u knjizi zauzimaju klasici poput Tolstoja, Dostojevskog, Andrića, Prusta, Flobera, Bulgakova, pisaca koji su, kako kaže Ljubica Arsić, „znali šta rade“ kada su birali tkanine, boje i krojeve za svoje junake.
„Prema svedočenju supruge Sofije Andrejeve, Tolstoj je mesecima listao modne časopise koje mu je nabavljala, pažljivo je razgledao ilustracije, raspitujući se o svakom detalju, a potom je zapažanja zapisivao u beležnicu“, navodi Ljubica Arsić.
Upoređujući Tolstoja i Dostojevskog, ona primećuje da se njihovi likovi kreću istim gradovima, ali kao da ne pripadaju istom svetu.
„Kod Tolstoja imamo otmeni svet, Vronskog, balove, uniforme, raskoš. Kod Dostojevskog su to ubogi studenti, posrnule devojke, kockari. I to nije slučajno. To je oko pisca koje bira ono što mu je psihološki blisko“, navodi naša sagovornica.
Prema njenom mišljenju, iako Dostojevski nije rođen u siromaštvu, upravog ga je iskustvo finansijskog i egzistencijalnog kraha najdublje oblikovalo: „On je najbolje pisao kada je sve izgubio. Siromaštvo je za njega psihološka kategorija, a ne samo pitanje novca“.
Otuda i njeno posebno interesovanje za klasike, pisce koji su svesno obraćali pažnju na detalj i umeli kroz odeću da saopšte ono što lik ne može ili ne sme da izgovori. U tim opisima nema slučajnosti: boje haljina Eme Bovari nisu slučajno razne nijanse plave i zelene, koje ukazuju na vodeni svet i na glavnu junakinju kao nimfu koja tragično završava život ispijanjem arsenika, kao što ni Ana Karenjina na balu nije slučajno obukla jednostavnu, elegantnu crnu haljinu s diskretnim ukrasima, jer time do izražaja dolazi njena lepota, prožeta emotivnim bogatstvom.
Ljubica Arsić, ipak, posebnu pažnju poklanja Aninoj crvenoj torbici, modnom detalju koji u prvim poglavljima romana otkriva njenu eleganciju, da bi se u poslednjem poglavlju pojavila kao predmet koji nervozno pokušava da strgne s ruke, jer je sprečava da ostvari svoju zlokobnu nameru da se baci pod voz.
Baveći se sudbinom Ane Karenjine, autorka lucidno primećuje i da „svaki pisac, ma koliko se udaljio opisujući tuđu, u stvari priča svoju sopstvenu priču“, podsećajući nas na to da je i sam Tolstoj poslednje trenutke života proveo na železničkoj stanici, daleko od svog doma i porodice.
Puškinov beli prsluk – od elegancije do tragedije
Jedan od najupečatljivijih primera u knjizi jeste priča o Puškinovom belom prsluku, koji je pisac nosio kada ga je pogodio fatalni Dantesov metak i koji je sada izložen u njegovom muzeju u Moskvi. Ljubica Arsić ovaj odevni predmet vidi kao simbol čistote i elegancije, ali i kao konačne tragedije.
„Kada sam bila u muzeju u Moskvi, slušajući kustoskinju koja je kroz suze govorila o tom prsluku probušenom metkom, pomislila sam da Puškinu i ne možemo da dodelimo nikakvu drugu smrt. Ne mogu da ga zamislim kako umire u krevetu od temperature. On je i u poeziji, i u životu bio neko ko juriša, ko izlaže grudi. Taj beli prsluk, obeležen metkom, jeste njegova prava slika“, zaključuje Ljubica Arsić.
Knjiga se ne zadržava samo na književnosti i modi, već otvara brojna pitanja koja se tiču odnosa prema ljudskom telu – kako kroz istoriju, tako i u današnjem vremenu. Korseti, steznici, rukavice, perike – sve te „futrole“ tela svedoče o stalnoj potrebi da se ono kontroliše, oblikuje i preoblikuje, samo na različite načine.
„Imamo utisak da je danas telo slobodno, ali mislim da je tortura jača nego ikada. Nekada su to bili korseti, steznici, fišbajni, naglašvanje grudi ili zadnjice raznim dodacima, danas su to teretane, iscrpljivanje dijetama, estetske operacije. I sve to ukazuje na neprestano nezadovoljstvo sopstvenom slikom“, kaže Ljubica Arsić.
U tom kontekstu, savremena opsednutost selfijima i filterima deluje kao nova forma stare nesigurnosti.
„Danas objavljujete sliku za koju znate da to niste vi, ali je ipak objavljujete. I tu nastaje osećaj ugroženosti, jer stvarnost pokazuje nešto drugo. Čovek ostaje sam, s utiskom da pravi on – ne postoji“, upozorava Ljubica Arsić.
Među brojnim detaljima koje Ljubica Arsić iznosi u knjizi, mnogi su filmski uzbudljivi, poput priče o rukavicama – od njihove simbolike do mračne anegdote o Bordžijama koje su ovim modnim dodatkom trovale svoje neprijatelje; ili priče o perikama na francuskom dvoru, koje su ispod slapova uvojaka, kovrdži, cveća i drugih ukrasa krile kožne bolesti, vaške i danas gotovo nepojamnu nehigijenu Versaja.
„Čini mi se da je ta preterana raskoš i ta predimenzionirana glava, koja je zapravo naznaka bezumnosti, nešto što je nesvesno, bez ikakve taktike, predvidelo sunovrat koji će uslediti na giljotini“, kaže Ljubica Arsić.
Knjiga „Goli i obučeni“ upravo zbog toga nije samo štivo koje nam omogućava da ponovo otkrivamo raznoliki svet književne klasike, nego i novi pogled na čoveka koji se neprestano oblači i razodeva, i pred drugima, i pred samim sobom. I dok se čita, stalno nas navodi na zaključak da odelo ne samo da čini čoveka, nego ga, hteo on to ili ne, i odaje.
