Ovako više ne može! Srbija šalje snažan signal Evropskoj uniji
17:02 17.12.2025 (Osveženo: 17:46 17.12.2025)
© AP Photo / Geert Vanden Wijngaert
Pratite nas
Odluka da Srbija prvi put ne učestvuje na Konferenciji EU o Zapadnom Balkanu u Briselu logična je posledica dugogodišnjeg gomilanja političkih uslova i pritisaka koji prevazilaze tehničke kriterijume evropskih integracija, ocenjuje dr Aleksandar Mitić, ukazujući da se proces pretvara u „bunar bez dna“ i da Beograd šalje snažan diplomatski signal.
Odluka predsednika Aleksandra Vučića da niko iz Beograda danas ne bude u Briselu predstavlja i presedan u dosadašnjem toku evropskih integracija zemlje.
Iako su takvi skupovi godinama predstavljani kao tehnički i proceduralni korak u pregovorima sa Evropskom unijom, ovaj put Beograd je odlučio da ne pošalje nijednog predstavnika.
Kako ističe dr Aleksandar Mitić iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, ne radi se o ishitrenoj odluci niti o prekretnici u strateškom smislu, već o logičnom političkom odgovoru na stanje procesa koji je izgubio jasnoću i predvidivost.
„Ne znam možemo li da govorimo o prekretnici, ali svakako se radi o logičnoj odluci predsednika Vučića, odluci zbog koje niko ne bi trebalo da bude tužan“, ocenjuje Mitić.
Kraj iluzije o tehničkom procesu
Prema Mitićevim rečima, ključni problem nije u nedostatku reformskih napora, već u kontinuiranom širenju političkih zahteva, koji se neprestano dodaju postojećim bez jasnog kraja.
„I samom predsedniku se čini — s razlogom — da bez obzira na to šta je Srbija uradila, ne samo u poslednjih deset godina, već i u poslednjih godinu dana, od kada su nametnuti dodatni uslovi za otvaranje klastera, obim političkih zahteva stalno raste“, navodi Mitić.
Bez obzira koliko Srbija načinila ustupaka pred zahtevima Brisela, često onih koji su protivni srpskim nacionalnim interesima, obim političkih uslova se stalno gomila, dodaje naš sagovornik.
Čak i kada neki od političkih uslova budu ispunjeni koliko god bili teški i protivni našim nacionalnim interesima, stižu novi i novi uslovi, podseća on.
Dve grupacije u EU – i jedna poruka Srbiji
Mitić objašnjava da unutar Evropske unije postoje najmanje dve jasno profilisane grupacije država koje se protive otvaranju klastera 3 za Srbiju. Prvu grupu čine zemlje koje insistiraju na unutrašnjim reformama.
„To su države koje se pozivaju na vladavinu prava, borbu protiv korupcije i reforme institucija. One su još prošle godine postavile vrlo precizne kriterijume, ali očigledno smatraju da, iz njihovog ugla, ti kriterijumi nisu ispunjeni“, ističe Mitić.
Drugu grupu čine zemlje koje pitanje Srbije posmatraju prvenstveno kroz geopolitičku prizmu.
„Za njih je ključni problem to što Srbija nije geopolitički dovoljno opredeljena protiv Ruske Federacije, što nije strateški usklađena sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU i što ne uvodi sankcije Rusiji“, objašnjava on.
Upravo ta druga grupacija, kako dodaje, kontinuirano proizvodi nove političke testove lojalnosti, kojima Srbija treba da dokazuje usklađenost sa spoljnopolitičkim prioritetima Brisela.
Ove dve grupe su fluidne, pa postoje države koje pripadaju obema grupama i to se videlo kroz njihove diplomatske signale. U svakom slučaju jasno je da postoji jedna snažna grupacija koja se protivi da Srbija otvori klaster 3.
Tehnički spremna – politički blokirana
Posebno problematičnim Mitić smatra činjenicu da Evropska komisija već četiri godine zaredom ponavlja da je Srbija tehnički spremna za otvaranje klastera 3.
„Radi se o klasteru u okviru kojeg postoji više poglavlja koja uopšte nisu otvorena, ali je jasno da se ovde ne radi o tehničkim uslovima. Radi se isključivo o političkim“, naglašava on.
U tom trenutku, proces prestaje da bude meritokratski i postaje politički arbitraran.
„Kada se udaljavate od kopenhaških kriterijuma i ulazite u široko shvaćene političke i geopolitičke zahteve, to postaje praktično jedan bunar bez dna“, upozorava Mitić.
On ukazuje i na često zanemarenu dimenziju procesa — ulogu nacionalnih parlamenata pojedinih država EU.
„Ne govorimo samo o izvršnim vlastima. U Bundestagu, u holandskom parlamentu i u parlamentima drugih država postoje snažne političke strukture koje se vrlo aktivno bore protiv toga da Srbija otvori klaster 3“, kaže on.
Time se proces dodatno komplikuje, jer se pritisci ne generišu samo na nivou Brisela, već i unutar unutrašnjih političkih dinamika država članica.
Sve ovo, kako Mitić ističe, neminovno se odražava na raspoloženje građana Srbije.
„Videli smo istraživanja prema kojima oko 60 odsto građana Srbije smatra da Srbija nikada neće postati članica EU. Podrška Evropskoj uniji pala je na oko 38 odsto“, podseća on.
Takvo stanje, smatra Mitić, slabi političku volju za sprovođenje reformi, naročito onih koje se doživljavaju kao direktno suprotstavljene nacionalnim interesima.
Snažan diplomatski signal
Ipak, uprkos svemu, odluku ne bi trebalo tumačiti kao strateški zaokret, smatra naš sagovornik; radi se o razočaranju koje je manifestovano kroz konkretnu odluku, ali ona ima snažan simbolički karakter.
„Vlast u Beogradu smatra da je učinila sve što je moglo. Ali, ako govorimo o procesu zasnovanom na zaslugama, iz Beograda se čini da neke države, kao što je Albanija, koja nastavlja sa velikoalbanskom politikom i za to bila nagrađivana, postoji mnogo više razumevanja za njihovu politiku, nego za politiku Beograda“, kaže Mitić.
To, prema njegovim rečima, nije ništa novo, ali nekada se mora poslati diplomatski signal, a odluka to jeste.
Srpski realpolitički odgovor
Ono što odluka pokazuje je da Srbija vodi politiku „hedžinga“, odnosno politiku koja se zalaže da se „ne stavljaju sva jaja u jednu korpu“, bez obzira što se naša zemlja nalazi u evropskom, to jest u evroatlantskom okruženju i bez obzira što je kandidat za članstvo u EU, objašnjava Mitić.
Odluka o tome da se ne ide na Međuvladinu konferenciju u Brisel trebalo bi, prema njegovom mišljenju da ojača manevarski prostor Srbije za snaženje i intenziviranje saradnje, pre svega sa velikim silama čiji uticaj EU pokušava da istisne sa prostora tzv. Zapadnog Balkana.
„Ona ipak održava važne strateške odnose sa zemljama sa kojima i ima strateška partnerstva – sa Rusijom i Kinom, a ima i strateški dijalog sa SAD. Činjenica je da su sve to zemlje sa kojima bi Srbija morala da radi na jedan vrlo predan način i u budućnosti. A to su i sile sa kojima Brisel nema dobre odnose. On je u diplomatskom i bezbednosnom sukobu sa Ruskom Federacijom, u ideološko-tarifnom je sukobu i sa Kinom i sa SAD“, napominje Mitić.
Sa aspekta realpolitike, za Srbiju bi bilo mnogo bolje da ne ulazi u voz koji vodi ka konfrontaciji sa tri vodeće svetske sile, a pogotovo ako taj voz ispred sebe gazi razne srpske nacionalne interese, pre svega nacionalni interes vezan za Kosovo i Metohiju, zaključuje on.
Pogledajte i:
