Nirnberg 1945: Osam decenija od procesa koji je uspostavio međunarodnu pravdu
© Sputnik / Viktor Kinelovskiй
Pratite nas
Navršava se 80 godina od prvog suđenja nacistima poznatog kao Nirnberški proces – prvi u istoriji koji je priznao agresiju kao teško krivično delo i izneo javnosti zločine nacista protiv mira i čovečnosti. Prvo suđenje velikim ratnim zločincima pred Međunarodnim vojnim tribunalom održano je 20. novembra od 1945. do 1946. godine u Nirnbergu (Nemačka).
Drugi svetski rat (1939–1945), koji su započele nacistička Nemačka, fašistička Italija i militaristički Japan, a u koji je bila uvučena 61 država, više od 80 odsto stanovništva planete i čija su se ratna dejstva vodila na teritoriji 40 država, završen je pobedom zemalja antifašističke koalicije.
Ovaj rat bio je praćen zločinima bez presedana po svom obimu, koje su nacisti počinili protiv čovečnosti, što je postalo široko poznato svetskoj javnosti i zahtevalo odgovarajuću pravnu kvalifikaciju i osudu.
Pravednu kaznu za zločine protiv čovečanstva izrekao je Nirnberški proces – sudsko veće koje je sudilo grupi najviših nacističkih državnih i vojnih funkcionera.
Ovaj proces sprovodio je Međunarodni vojni tribunal, osnovan prema odredbama Londonskog sporazuma od 8. avgusta 1945. godine između vlada SSSR-a, SAD, Velike Britanije i Francuske, koji se zasnivao na odredbama Moskovske deklaracije od 30. oktobra 1943. godine o odgovornosti hitlerovaca za počinjene zločine, koju su potpisali lideri SSSR-a, SAD i Velike Britanije. Kasnije se sporazumu pridružilo još 19 drugih država-članica antihitlerovske koalicije. Zbog toga je Međunarodni vojni tribunal s pravom postao poznat kao „Sud naroda“.
Organizacija i nadležnost tribunala bili su utvrđeni njegovim Statutom. Prema ovom dokumentu, vojni tribunal je imao pravo da sudi i kažnjava lica koja su, delujući u interesu sila osovine Rim (Italija) – Berlin (Nemačka) – Tokio (Japan), individualno ili kao članovi organizacije, počinila zločine protiv mira, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
Tribunal je bio sastavljen na ravnopravnoj osnovi od predstavnika četiri zemlje. Svaka država imenovala je po jednog člana tribunala i njegovog zamenika. Od SSSR-a, za člana tribunala bio je imenovan zamenik predsednika Vrhovnog suda Sovjetskog Saveza, general-major Jona Nikičenko (sudija); od SAD – bivši državni tužilac Frensis Bidl; od Francuske – profesor krivičnog prava Anri Donede de Vabr; od Velike Britanije – glavni sudija lord Džefri Lorens, koga su članovi tribunala izabrali za predsedavajućeg.
Tribunal je bio sastavljen na ravnopravnoj osnovi od predstavnika četiri zemlje. Svaka država imenovala je po jednog člana tribunala i njegovog zamenika. Od SSSR-a, za člana tribunala bio je imenovan zamenik predsednika Vrhovnog suda Sovjetskog Saveza, general-major Jona Nikičenko (sudija); od SAD – bivši državni tužilac Frensis Bidl; od Francuske – profesor krivičnog prava Anri Donede de Vabr; od Velike Britanije – glavni sudija lord Džefri Lorens, koga su članovi tribunala izabrali za predsedavajućeg.
Slično je organizovan korpus glavnih tužilaca u okviru formiranog Komiteta za istragu i optužbu glavnih ratnih zločinaca.
Za glavne tužioce imenovani su: od SSSR-a – tužilac Ukrajinske SSR Roman Rudenko; od SAD – sudija Vrhovnog suda zemlje Robert Džekson; od Velike Britanije – Hartli Šoukros; od Francuske – Fransoa de Menton, koji je u prvim danima procesa bio odsutan i koga je zamenjivao Šarl Dubost, a u januaru 1946. godine umesto de Mentona imenovan je Šampentije de Rib.
Za glavne tužioce imenovani su: od SSSR-a – tužilac Ukrajinske SSR Roman Rudenko; od SAD – sudija Vrhovnog suda zemlje Robert Džekson; od Velike Britanije – Hartli Šoukros; od Francuske – Fransoa de Menton, koji je u prvim danima procesa bio odsutan i koga je zamenjivao Šarl Dubost, a u januaru 1946. godine umesto de Mentona imenovan je Šampentije de Rib.
Optužbu su podržavali (predstavljali dokaze, ispitivali svedoke i optužene, davali zaključke) zamenici i pomoćnici glavnih tužilaca.
Proces je trajao skoro 11 meseci. Bio je organizovan na osnovu kombinacije procesnih pravila svih država zastupljenih u tribunalu. Odluke su se donosile većinom glasova.
Optuženička klupa
Pred tribunalom su se našla 24 ratna zločinca, koja su pripadala najvišem rukovodstvu fašističke Nemačke:
1.
Herman Vilhelm Gering – rajhsmaršal, vrhovni komandant nemačkih vazduhoplovnih snaga;2.
Rudolf Hes – Hitlerov zamenik za rukovođenje nacističkom partijom;3.
Joakim fon Ribentrop – ministar spoljnih poslova nacističke Nemačke;4.
Robert Lej – jedan od istaknutih fašističkih rukovodilaca, šef takozvanog „radničkog fronta“;5.
Vilhelm Kitel – feldmaršal, načelnik štaba Vrhovne komande Nemačke;6.
Ernst Kaltenbruner – obergrupenfirer Šucštafela, načelnik Glavne carske bezbednosne uprave i načelnik policije bezbednosti, najbliži pomoćnik Hitlera;7.
Alfred Rozenberg – Hitlerov zamenik za „duhovnu i ideološku“ pripremu članova fašističke partije, carski ministar za pitanja okupiranih istočnih teritorija;8.
Hans Frank – rajhslajter fašističke partije za pravna pitanja i predsednik Nemačke akademije prava, kasnije carski ministar pravde i general-gubernator Poljske;9.
Vilhelm Frik – ministar unutrašnjih poslova Rajha;10.
Julijus Štrajher – jedan od organizatora fašističke partije, „ideolog“ antisemitizma, izdavač dnevnih antisemitskih novina „Jurišnik“;11.
Jalmar Šaht – glavni savetnik Hitlera za ekonomska i finansijska pitanja;12.
Valter Funk – zamenik carskog ministra propagande, kasnije carski ministar ekonomije, predsednik Rajhsbanke i generalni poverenik za vojnu ekonomiju;13.
Gustav Krup – direktor i suvlasnik fabrika Krup, organizator ponovnog naoružavanja nemačke vojske;14.
Karl Denic – veliki admiral, komandant podmorničke flote, kasnije vrhovni komandant nemačke mornarice i naslednik Hitlera na čelu države;15.
Erih Reder – veliki admiral, vrhovni komandant nemačke mornarice (1935–1943), kasnije admiral-inspektor mornarice;16.
Baldur fon Širah – organizator i rukovodilac Hitlerove omladinske organizacije „Hitlerjugend“, gaulajter Beča;17.
Fric Zaukel – obergrupenfirer Šucštafela, generalni poverenik za korišćenje radne snage;18.
Alfred Jodl – general-pukovnik, načelnik štaba operativnog rukovodstva Vrhovnog komandovanja oružanih snaga Nemačke;19.
Franc fon Papen – veliki međunarodni špijun i diverzant, jedan od organizatora Hitlerovog dolaska na vlast, bio poslanik u Beču (Austrija) i ambasador u Turskoj;20.
Artur Zajs-Inkvart – istaknuti fašistički rukovodilac, carski namesnik Austrije, zamenik general-gubernatora Poljske, carski poverenik za okupiranu Holandiju;21.
Albert Šper – carski ministar naoružanja i municije;22.
Konstantin fon Nojrat – carski ministar bez portfelja, predsednik Tajnog saveta ministara i član carskog saveta odbrane, protektor Češke i Moravske;23.
Hans Friče – načelnik odeljenja za unutrašnju štampu Ministarstva propagande, kasnije rukovodilac odeljenja radiodifuzije;24.
Martin Borman – šef partijske kancelarije, sekretar i najbliži savetnik Hitlera.Prvi spisak optuženih je usaglašen još 8. avgusta 1945. godine u Londonu (Velika Britanija). U njega nisu ušli ni Hitler ni njegovi najbliži saradnici Hanjrih Himler i Jozef Gebels, čija je smrt potvrđena.
Tokom procesa na optuženičkoj klupi nisu bili Borman, kome se sudilo u odsustvu (sakrio se i nije pronađen), Lej, koji je dobio kopiju optužnice i izvršio samoubistvo u zatvorskoj ćeliji u Ninbergu, Krup, koji je proglašen neizlečivo bolesnim, zbog čega je njegov postupak privremeno obustavljen, a kasnije i obustavljen zbog smrti.
Nijedan od optuženih se nije izjasnio krivim. Optuženi i njihovi advokati nastojali su da dokažu pravnu neosnovanost Statuta tribunala, prebacivali svu odgovornost za počinjene zločine na Hitlera, Šucštafel (SS, Zaštitni odred) i Gestapo, i iznosili optužbe protiv država-osnivača tribunala.
Na smrt vešanjem osuđeno je 12 osoba – Gering, Ribentrop, Kitel, Rozenberg, Frank, Fric, Kaltenbruner, Štrajher, Jodl, Zaukel, Cajs-Inkvart i Borman (u odsustvu); na doživotni zatvor – Hes, Funk i Reder; na 20 godina zatvora – Širah i Šper, na 15 godina – Nojrat i na 10 godina – Denic. Šaht, Papen i Friče proglašeni su nevinim.
Nakon odbijanja molbi osuđenih za pomilovanje od strane kontrolnog saveta za Nemačku, osuđeni na smrtnu kaznu su u noći između 15. i 16. oktobra 1946. godine obešeni u zatvoru u Nirnbergu. Tela pogubljenih, kao i telo Geringa koji je izvršio samoubistvo sat vremena pre egzekucije, fotografisana su, a zatim spaljena, a pepeo im je razbacan na vetru.
Tribunal je proglasio krivim Šucštafel (Zaštitni odred), Ziherhajtsdinst (bezbednosna služba), Gestapo i rukovodeći sastav Nacionalsocijalističke partije, ali nije smatrao takvima jurišne odrede, nemačku vladu, Generalštab i Vrhovnu komandu Vermahta.
Optužba je podrazumevala planiranje, pripremu i vođenje agresivnog rata u cilju uspostavljanja svetske dominacije nemačkog imperijalizma, tj. zbog zločina protiv mira; zbog ubistava i mučenja ratnih zarobljenika i civilnog stanovništva okupiranih zemalja, prisilnog dovođenja civila u Nemačku za prinudni rad, ubistava talaca, pljačke javne i privatne imovine, besmislenog uništavanja gradova i sela i razaranja koje nije bilo opravdano vojnom potrebom, tj. zbog ratnih zločina; zbog istrebljenja, porobljavanja, deportacija i drugih surovosti učinjenih nad civilnim stanovništvom po političkim, rasnim ili verskim motivima, tj. zbog zločina protiv čovečnosti.
Transparentan proces dostupan javnosti
Nirnberški proces odlikovala je transparentnost i širok pristup javnosti: više od 60 hiljada osoba dobilo je propusnice za prisustvo, zasedanja su se vodila na četiri jezika, a oko 250 novinara iz sveta izveštavalo je svakodnevno. Proces je pratila svetska štampa, uz direktne radio-prenose.
Tokom procesa održana su 403 javna sudska ročišta, saslušano je 116 svedoka, razmotreno više od 300 hiljada pisanih iskaza i oko tri hiljade dokumenata, uključujući fotografije i filmske materijale kao dokaze (uglavnom zvanični dokumenti nemačkih ministarstava i službi, Vrhovne komande Vermahta, Generalštaba, vojnih koncerna i banaka, materijali iz ličnih arhiva). Na kraju procesa, tužilaštvo SSSR-a je predstavilo film o koncentracionim logorima Majdanek, Zahsenhauzen i Aušvic, snimljen od strane kinematografa Crvene armije.
Norme međunarodnog prava, priznate Statutom tribunala i izražene u njegovoj presudi, potvrđene su 11. decembra 1946. godine od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija.
Prvi put je priznato da položaj šefa države, ministarstva ili vojske, kao i izvršavanje naredbi vlade ili zločinačkih naredbi, ne oslobađaju od krivične odgovornosti.
Međunarodni vojni tribunal mogao je da doprinese još više Ujedinjenim nacijama u sudskom kažnjavanju ratnih zločinaca Drugog svetskog rata. Međutim, Hladni rat i međunarodne političke tenzije sprečili su nastavak rada tribunala. SSSR i Francuska su podržavali održavanje novog procesa, posebno protiv vodećih nemačkih industrijalaca, ali SAD i Velika Britanija nisu prihvatile ovu inicijativu.
U periodu između 1946. i 1949. godine održano je 12 sudskih procesa, poznatih kao „nirnberški“ (nacističkim lekarima, sudijama, službenicima Ministarstva spoljnih poslova i dr.). Za razliku od glavnog procesa, ove predmete je vodio Nirnberški vojni tribunal, formiran od strane američke vojne komande.
Od 185 optuženih, 142 je proglašeno krivim, 24 osuđeno na smrt (11 pomilovano), 20 na doživotnu kaznu, 98 na različite zatvorske kazne, a 35 je oslobođeno krivice. Osmorici optuženih presude nisu izrečene zbog smrti ili zbog neuračunljivosti.
Pogledajte i:
