https://lat.sputnikportal.rs/20251111/prvi-svetski-rat-je-bio-pitanje-opstanka-za-srbe-video-1192352185.html
Prvi svetski rat je bio pitanje opstanka za Srbe /video/
Prvi svetski rat je bio pitanje opstanka za Srbe /video/
Sputnik Srbija
Za Srbiju je Prvi svetski rat bio egzistencijalno pitanje i to ne u smislu države nego u smislu opstanka naroda – platila je ogromnu cenu u vidu skoro trećine... 11.11.2025, Sputnik Srbija
2025-11-11T16:43+0100
2025-11-11T16:43+0100
2025-11-11T16:43+0100
srbija
srbija
prvi svetski rat
dan primirja
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/0b/01/1131158937_0:0:3072:1728_1920x0_80_0_0_0f884de73b01a40f1864695f09669864.jpg
Različite su procene koliko je Srba stradalo u Prvom svetskom ratu, ali ako se saberu žrtve s obe strane Drine, može se govoriti o milion i dvesta hiljada, a kako kaže dr Goran Miloradović iz Instituta za savremenu istoriju, uz kasnije gubitke u Drugom svetskom ratu i u ratovima devedesetih rezultat je da je Srbija sada u vrlo lošoj demografskoj situaciji.Srbiju ucenjivali i savezniciPritom, okolnosti pod kojima je Srbija ušla u rat uopše nisu zavisile od nje - da li će 1914. godine da zagazi u rati ili neće, to nju uopšte niko nije pitao, ističe istoričar i dodaje da je još jedna otežavajuća okolnost za Srbe bio odnos saveznika iz Antante.“Tokom prve godine rata Srbija je non stop ucenjivana i to od svojih saveznika. Pošto je Srbija napadnuta, njoj niko nije ponudio saveznički ugovor. Ona nije saveznica. Ona samo ratuje na strani saveznika Antante. Niko joj ništa ne garantuje. Druga stvar, od nje se traži da ustupi Bugarskoj deo svoje teritorije, da bi Bugarska ušla u rat na strani Antante. Zašto se to očekuje? Zato što Srbija mora da pristane na sve. Ona je napadnuta, tuče se sa Austrijom koja ima 50 miliona stanovnika, a Srbija ima 4,5 miliona stanovnika u tom momentu. To je odnos 12 prema jedan”, opisuje okolnosti Miloradović.Kako kaže, Srbija se našla u nebranom grožđu – ili da preda deo svoje teritorije, ili da trpi i da čeka da se saveznici predomisle.O odnosu saveznika, prema rečima našeg sagovornika, govore pojedina svedočenja naših oficira.“Ima jedan izveštaj iz 1916. godine majora Vulovića, koji je prisustvovao ukrcavanju srpske vojske na brodove u Albaniji. Kaže da su Francuzi bacali sa brodova kćeri i supruge visokih oficira, a da nije istina da nije bilo mesta na brodovima. Pobacali su ih zato da ne naruše svoj komfor. Kaže major, oni su nas posmatrali kao nižu rasu. Naši saveznici Francuzi. Dakle, ono što se uči u osnovnim školama o tom dragocenom savezništvu nema puno veze sa onim što je bilo na terenu. Francuzi su na isti način posmatrali Srbiju kao što su posmatrali Nemci i Austrijanci ili Britanci. S tim što smo im bili potrebni kao saveznici da manje njihovih vojnika angažuju na Solunskom frontu i to je sva razlika. Inače sa istim prezirom su posmatrali te Balkance kao i ostala civilizovana Evropa.”Jesmo li se prenapregliGovoreći o primirju potpisanom 11. novembra 1918. godine u vagonu u Kompjenju u Francuskoj, dr Stefan Radojković iz Instituta za političke studije podseća da je to bilo zapravo poslednje primirje koje su tražile Centralne sile od Antante i njenih saveznika jer je pre toga Bugarska zatražila primirje, već negde krajem septembra, zatim Turska i Austro-Ugarska.On objašnjava da je nakon tog niza primirja mnogo značajniji period kad počinje Pariska mirovna konferencija od koje je i Srbija, kao zemlja na strani pobednika, dosta profitirala proširivši svoje teritorije.“Postavlja se pitanje dokle se trebalo proširiti. Danas, gledano sa strane, možemo da kažemo da smo se mi, Srbija u tom trenutku u stvari prenapregnuli i da smo uzeli više nego što možemo da sažvaćemo, što će kasnije pokazati iskustvo Kraljevine Jugoslavije. Naravno, u tom trenutku naši političari to ne mogu da znaju, oni prosto ne mogu da čitaju budućnost”, konstatuje Radojković.Jugoslovenska ideja je, kako kaže, bila prisutna u srpskim intelektualnim i političkim krugovima, a sa druge strane Srbiji se ukazala prilika da se proširi na račun do tada egzistencijalnog nepritelja Austro-Ugarske koja je prestala da postoji.“Ja bih rekao da su u to vreme naša politička elita i dinastija uradili najbolje što su znali i mogli, ali kasnije decenije će zaista pokazati da je moguće zagovarati tezu da su se prosto prenapregnuli, poneseni pobedom, poneseni time da su oni saveznici Antante i neko ko je zapravo profitirao suštinski i Versijskim ugovorom, Senžermenskim ugovorom, Trijanonom, svim mirovnim sporazumima sklapanim sa poraženim državama, od kojih je imala koristi i buduća Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca,” kaže Radojković, podsećajući da je rat okončan Versajskim mirovnim sporazumom potpisanim na Vidovdan 28. juna 1919.godine.Miloradović primećuje da se ipak u svemu tome Srbija opet nije mnogo pitala, ukazujući da njeni predstavnici nisu čak ni pušteni u glavnu salu na Konferenciji mira u Parizu.On podseća da su postojala dva projekta države južnih Slovena – jedan je bio jugoslovenski, a drugi Načertanije Ilije Garašanina, a prevagnuo je ovaj prvi.Geopolitički problem rasutosti Srba rešen je jugoslovenskom idejom jer su Jugosloveni kao nacija imali većinu od Istre do Vojvodine - samo na taj način, napominje Miloradović, i uz određenu naklonost savaznika mogli smo da dobijemo određene teritorije.“Dakle, najviše teritorija se moglo spasti i za Srbe, i za Hrvate, i za Slovence, samo tim konceptom. Znali su saveznici da to nije jedna nacija. Zato se ta kraljevina i zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.”Plusevi i minusi jugoslovenskog konceptaI kralj Aleksandar, i celokupna srpska politička i intelektualna elita upirala se da odbrani taj koncept i tu državu – da ne dođe do raspada Jugoslavije svesni, kako kaže Miloradović, da ako dođe do raspada svi će doći da traže svoje, i Mađari, Bugari, Austrijanci, Italijani.Činjenica je, dodaje Radojković, da je Beograd u to vreme bio prestonica nezavisne južnoslovenske države i uz Crnu Goru jedina nezavisna država južnih Slovena, koja je bila bliska našim saplemenicima, Slovencima, Hrvatima, ali pre svega Srbima koji su živeli preko Drine.Ne smemo da zaboravimo, dodaje Miloradović, ni međunarni kontekst.“Nekima je Jugoslavija bila potrebna, nekima nije. I to su kolonijalne imperije koje su puno moćnije od Srbije ili bilo koje druge balkanske zemlje. Sama ideja Jugoslavije potekla je iz Austro-Ugaraske: to je oblik austro-slavizma i način da se taj balkanski šareniš skupi i da se veže za Beč… S druge strane, kao što su Austrijanci bili podozrivi prema srpskom, slovenskom identitetu i pravoslavlju, isto su bili podozrivi i Francuzi i Britanci. Njima je više odgovarala ta šarena država, u kojoj bi južnoslovenski katolici bili skupljeni i koji bi držali balans sa pravoslavnima…Zapadnoj Evropi više odgovara Jugoslavija nego što to odgovara Srbima, u nekom smislu. Njima ne odgovara srpska država jer ona je nacionalno i verski kompaktna. Ona ima svoj identitet, a taj identitet je blizak ruskom. I ona može da bude oslonac Rusije i za prodor ka jugu i na Balkanu. I to njih užasava. Ceo 19. vek je borba da se Rusi ne probiju dalje na zapad ili na jugozapad, pogotovo Britanije. Oni su imali tu fiks ideju, a i danas je imaju”, zaključuje Miloradović.Pogledajte i:
https://lat.sputnikportal.rs/20251111/danas-je-dan-primirja-u-prvom-svetskom-ratu-1192342415.html
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Tanja Trikić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112102/46/1121024661_501:0:2549:2048_100x100_80_0_0_15c8c2fb58a3fcad219988407ae6e57c.jpg
Tanja Trikić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112102/46/1121024661_501:0:2549:2048_100x100_80_0_0_15c8c2fb58a3fcad219988407ae6e57c.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Tanja Trikić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112102/46/1121024661_501:0:2549:2048_100x100_80_0_0_15c8c2fb58a3fcad219988407ae6e57c.jpg
srbija, prvi svetski rat, dan primirja
srbija, prvi svetski rat, dan primirja
Prvi svetski rat je bio pitanje opstanka za Srbe /video/
Za Srbiju je Prvi svetski rat bio egzistencijalno pitanje i to ne u smislu države nego u smislu opstanka naroda – platila je ogromnu cenu u vidu skoro trećine stanovništva a posledice toga u demografskom smislu osećaju se do danas, ističu istoričari.
Različite su procene koliko je Srba stradalo u Prvom svetskom ratu, ali ako se saberu žrtve s obe strane Drine, može se govoriti o milion i dvesta hiljada, a kako kaže dr Goran Miloradović iz Instituta za savremenu istoriju, uz kasnije gubitke u Drugom svetskom ratu i u ratovima devedesetih rezultat je da je Srbija sada u vrlo lošoj demografskoj situaciji.
Srbiju ucenjivali i saveznici
Pritom, okolnosti pod kojima je Srbija ušla u rat uopše nisu zavisile od nje - da li će 1914. godine da zagazi u rati ili neće, to nju uopšte niko nije pitao, ističe istoričar i dodaje da je još jedna otežavajuća okolnost za Srbe bio odnos saveznika iz Antante.
“Tokom prve godine rata Srbija je non stop ucenjivana i to od svojih saveznika. Pošto je Srbija napadnuta, njoj niko nije ponudio saveznički ugovor. Ona nije saveznica. Ona samo ratuje na strani saveznika Antante. Niko joj ništa ne garantuje. Druga stvar, od nje se traži da ustupi Bugarskoj deo svoje teritorije, da bi Bugarska ušla u rat na strani Antante. Zašto se to očekuje? Zato što Srbija mora da pristane na sve. Ona je napadnuta, tuče se sa Austrijom koja ima 50 miliona stanovnika, a Srbija ima 4,5 miliona stanovnika u tom momentu. To je odnos 12 prema jedan”, opisuje okolnosti Miloradović.
Kako kaže, Srbija se našla u nebranom grožđu – ili da preda deo svoje teritorije, ili da trpi i da čeka da se saveznici predomisle.
“Nisu se predomisili. Saveznici su 1915. godine kada je Srbija slomljena već imali svoje trupe u Evropi, odnosno na Balkanu. Oni su najpre imali ekspediciju u Galipolju koja nije uspela pa su trupe prebacili u blizini Soluna. Znači, imali su tamo desetine hiljada vojnika, mogli su da krenu u susret srpskoj vojsci i da joj pomognu, da drže odstupnicu Srbiji da se dolinom Vardara naša vojska spusti bez prelaska Albanije”, navodi Miloradović uz podsećanje da je kao rezultat srpska vojska do Krfa stigla prepolovljena.
O odnosu saveznika, prema rečima našeg sagovornika, govore pojedina svedočenja naših oficira.
“Ima jedan izveštaj iz 1916. godine majora Vulovića, koji je prisustvovao ukrcavanju srpske vojske na brodove u Albaniji. Kaže da su Francuzi bacali sa brodova kćeri i supruge visokih oficira, a da nije istina da nije bilo mesta na brodovima. Pobacali su ih zato da ne naruše svoj komfor. Kaže major, oni su nas posmatrali kao nižu rasu. Naši saveznici Francuzi. Dakle, ono što se uči u osnovnim školama o tom dragocenom savezništvu nema puno veze sa onim što je bilo na terenu. Francuzi su na isti način posmatrali Srbiju kao što su posmatrali Nemci i Austrijanci ili Britanci. S tim što smo im bili potrebni kao saveznici da manje njihovih vojnika angažuju na Solunskom frontu i to je sva razlika. Inače sa istim prezirom su posmatrali te Balkance kao i ostala civilizovana Evropa.”
Govoreći o
primirju potpisanom 11. novembra 1918. godine u vagonu u Kompjenju u Francuskoj, dr Stefan Radojković iz Instituta za političke studije podseća da je to bilo zapravo poslednje primirje koje su tražile Centralne sile od Antante i njenih saveznika jer je pre toga Bugarska zatražila primirje, već negde krajem septembra, zatim Turska i Austro-Ugarska.
On objašnjava da je nakon tog niza primirja mnogo značajniji period kad počinje Pariska mirovna konferencija od koje je i Srbija, kao zemlja na strani pobednika, dosta profitirala proširivši svoje teritorije.
“Postavlja se pitanje dokle se trebalo proširiti. Danas, gledano sa strane, možemo da kažemo da smo se mi, Srbija u tom trenutku u stvari prenapregnuli i da smo uzeli više nego što možemo da sažvaćemo, što će kasnije pokazati iskustvo Kraljevine Jugoslavije. Naravno, u tom trenutku naši političari to ne mogu da znaju, oni prosto ne mogu da čitaju budućnost”, konstatuje Radojković.
Jugoslovenska ideja je, kako kaže, bila prisutna u srpskim intelektualnim i političkim krugovima, a sa druge strane Srbiji se ukazala prilika da se proširi na račun do tada egzistencijalnog nepritelja Austro-Ugarske koja je prestala da postoji.
“Ja bih rekao da su u to vreme naša politička elita i dinastija uradili najbolje što su znali i mogli, ali kasnije decenije će zaista pokazati da je moguće zagovarati tezu da su se prosto prenapregnuli, poneseni pobedom, poneseni time da su oni saveznici Antante i neko ko je zapravo profitirao suštinski i Versijskim ugovorom, Senžermenskim ugovorom, Trijanonom, svim mirovnim sporazumima sklapanim sa poraženim državama, od kojih je imala koristi i buduća Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca,” kaže Radojković, podsećajući da je rat okončan Versajskim mirovnim sporazumom potpisanim na Vidovdan 28. juna 1919.godine.
Miloradović primećuje da se ipak u svemu tome Srbija opet nije mnogo pitala, ukazujući da njeni predstavnici nisu čak ni pušteni u glavnu salu na Konferenciji mira u Parizu.
On podseća da su postojala dva projekta države južnih Slovena – jedan je bio jugoslovenski, a drugi Načertanije Ilije Garašanina, a prevagnuo je ovaj prvi.
Geopolitički problem rasutosti Srba rešen je jugoslovenskom idejom jer su Jugosloveni kao nacija imali većinu od Istre do Vojvodine - samo na taj način, napominje Miloradović, i uz određenu naklonost savaznika mogli smo da dobijemo određene teritorije.
“Dakle, najviše teritorija se moglo spasti i za Srbe, i za Hrvate, i za Slovence, samo tim konceptom. Znali su saveznici da to nije jedna nacija. Zato se ta kraljevina i zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.”
Plusevi i minusi jugoslovenskog koncepta
I kralj Aleksandar, i celokupna srpska politička i intelektualna elita upirala se da odbrani taj koncept i tu državu – da ne dođe do raspada Jugoslavije svesni, kako kaže Miloradović, da ako dođe do raspada svi će doći da traže svoje, i Mađari, Bugari, Austrijanci, Italijani.
Činjenica je, dodaje Radojković, da je Beograd u to vreme bio prestonica nezavisne južnoslovenske države i uz Crnu Goru jedina nezavisna država južnih Slovena, koja je bila bliska našim saplemenicima, Slovencima, Hrvatima, ali pre svega Srbima koji su živeli preko Drine.
“U toj strukturi međunarodnih odnose i dešavanja na terenu vi radite najbolje što možete…. Jer u našem interesu je uvek bilo da u jednoj državnoj tvorevini, kakva god da je ona, uvek budu svi pripadnici srpskog naroda. U tom smislu to je za nas bilo egzistencijalno pitanje”, napominje Radojković.
Ne smemo da zaboravimo, dodaje Miloradović, ni međunarni kontekst.
“Nekima je Jugoslavija bila potrebna, nekima nije. I to su kolonijalne imperije koje su puno moćnije od Srbije ili bilo koje druge balkanske zemlje. Sama ideja Jugoslavije potekla je iz Austro-Ugaraske: to je oblik austro-slavizma i način da se taj balkanski šareniš skupi i da se veže za Beč… S druge strane, kao što su Austrijanci bili podozrivi prema srpskom, slovenskom identitetu i pravoslavlju, isto su bili podozrivi i Francuzi i Britanci. Njima je više odgovarala ta šarena država, u kojoj bi južnoslovenski katolici bili skupljeni i koji bi držali balans sa pravoslavnima…Zapadnoj Evropi više odgovara Jugoslavija nego što to odgovara Srbima, u nekom smislu. Njima ne odgovara srpska država jer ona je nacionalno i verski kompaktna. Ona ima svoj identitet, a taj identitet je blizak ruskom. I ona može da bude oslonac Rusije i za prodor ka jugu i na Balkanu. I to njih užasava. Ceo 19. vek je borba da se Rusi ne probiju dalje na zapad ili na jugozapad, pogotovo Britanije. Oni su imali tu fiks ideju, a i danas je imaju”, zaključuje Miloradović.
