Pustio je svetlo, život je krenuo! Čudesna priča oca Trajka čiju porodicu u Uroševcu čuvaju Nemanjići
© Foto : Sputnjiku ustupio Trajko Vlajković
Pratite nas
Sveštenik koji je bio pre mene rekao je, moramo da se čuvamo, ne znamo kako će nas narod prihvatiti. On nije ni vatru ložio, da ne bi skretao pažnju. Živeli smo u mraku 23 dana, sa bebom od 8 meseci. A onda sam rekao, služiš Bogu živome, a plašiš se! Čega? Podigosmo roletne, uđe svetlo Gospodnje, ne samo u naš dom, već u naša srca. I krenuo je život.
Ovako za Sputnjik govori otac Trajko Vlajković koji ove godine slavi deceniju svešteničke službe na Kosovu i Metohiji, gde je i rođen.
Vlajkovići su više od sedam godina živeli kao jedina srpska porodica u Uroševcu, u porti Sabornog hrama Svetog cara Uroša.
„Kada su deca pošla u školu, preselili smo se u moj rodni Klokot, ali se u Sabornom hramu i dalje sabira narod iz cele Srbije, tamo i dalje služim“.
Otac Trajko danas ima četvoro dece, Sara ima 11 godina, Sofija će uskoro 9, Tadej je predškolac, a najmlađa Tea ima 4. Voli decu, odrastao je sa mlađom i starijom sestrom u skromnoj porodici. Ta ih je skromnost, kaže, sve očeličila, kao većinu dece u specifičnim uslovima Kosova i Metohije. Bili su predani poštovanju starijih i učenju.
„Oduvek sam želeo da budem lekar, da nosim beli mantil i lečim decu, da budem pedijatar. Kad je uvedena veronauka, hteo sam da se pokažem pred devojčicama, pa sam prišao svešteniku i pitao, gde ima škola za popa. Tad je počeo češće dolaziti u našu kuću, govorivši da je Bogoslovija jako lepa škola“.
Saborni hram Svetog cara Uroša u Uroševcu
© Foto : Sputnjiku ustupio Trajko Vlajković
Služba u gradu bez vernika
Otac Trajko položio je prijemni ispit i u Medicinskoj školi, ali ga je, kaže, Božija promisao ipak odvela u Bogosloviju, daleko od kuće u Srbinje, Foču. Bio je odličan đak, kao i student Bogoslovskog fakulteta.
„Na drugoj godini studija oženio sam se, moja supruga je iz Foče, rakoh vam, volim decu. Kad sam diplomirao, već smo imali Saru. Vladika je ponudio Uruševac, to je bilo jedino upražnjeno mesto. Otišli smo da služim u grad bez naših ljudi“.
Iako je Uroševac svega 22 kilometra od Klokota, nikada ranije ga nije posetio, nije znao šta ih čeka, ali kako da odbije službu u Hramu posvećenom Svetom caru Urošu. To je jedini hram posvećen poslednjem vladaru iz dinastije Nemnjića.
„Imao sam tada 23, a supruga je dve godine mlađa. Jao, kakva lepota, kakva divnoća, a ja služim sam. Ta prva liturgija koja sam tamo služio, biće mi urazena u sećanju, duši i srcu, dok sam živ“.
Sa porodicom nakon rukoploženja, pre tačno deceniju
© Foto : Sputnjiku ustupio Trajko Vlajković
U istom dvorištu crkva i džamija
Otac Trajko dodaje da su se on i supruga i kasnije čuvali, ne iz straha da će im se nešto desiti, već da ne navlače gnev na sebe, a pre svega na našu svetinju:
„Supruga nikada nije za te godine, koliko smo bili u Uroševcu, izašla sama da kači veš. To je teško razumeti, dok ne dođete, a ja sve pozivam da dođu u naš grad u kome odnedavno čuvamo i veliku svetinju, odeždu Svetog cara Uroša“.
Ovaj sveštenik dodaje da je crkva specifična, jer se nalazi u istom dovrištu u kome je i džamija, u strogom centru grada. Vernici koji dolaze iz autobusa izlaze tek kad u njega uđu.
„Kao što rekoh, da ne navlačimo gnev ljudi koji tu žive, 1999. je prošla, ali u mnogim životima, kako sa naše strane, tako i sa njihove, nije još prošla, znate. Da ne bi neko od prolaznika slučajnih nešto dobacio i da se ljudi koji dolaze ne osete neprijatno, pazimo. Bogu hvala, do sada nikada nije bilo neprijatnosti, ali Gospod kaže, malo se ti pripazi, a malo ću ja da te pričuvam“.
Velika svetinja koja ih čuva, odežda Svetog cara Uroša
© Foto : Sputnjiku ustupio Trajko Vlajković
Dobri ljudi u svako doba
Uroševac je bogat kraj, Albanci su bili vešti trgovci, prvi su izgradili džamiju, a crkva je započeta 1928. godine. Radovi su trajali 5 godina, do 1933. kada je bilo veliko osvećenje hrama.
„Na tom osvećenju su bili i Albanci i Srbi, i svi koji vole Gospoda. I to je bilo veličanstveno, taj prizor videti, koliko je ljudi došlo. Na ovoj našoj crkvi su radili, ne samo Srbi, već i Albanci. I to je do 1999. godine bilo ponos grada Uroševca. A tokom pogroma bačeni su molotovljevi kokteli, ikonostas koji je darivao kralj Aleksandar Karađorđević, bio potpuno prekriven crnilom“.
Otac Trajko dodaje da dobri ljudi žive u svako doba. Kada je tek došao, Gospod je poslao jednog imama koji služi u džamiji u dovrištu. Trebalo je da imaju sastanak.
„Kada je video da sam ga ja dočekao, kaže, idi pozovi tatu. Treba mi, kaže, pop. Rekoh, ja sam pop. Kaže, pozovi tatu. Ja sam taj koji je nasledio prethodnog sveštenika, izvolite šta treba. Tako smo se upoznali. Posle dve nedelje, on me je pozvao da izađemo kroz grad. On me je i upoznao sa čelnicima opštine. Zahvaljući njemu, Gospodu koji je poslao njega, stekao sam prijatelje“, priča nam otac Trajko.
Iako otac Trajko sada živi u Klokotu, u Uroševcu redovno služi, narod se sabira
© Foto : Sputnjiku ustupio Trajko Vlajković
Mantija samo kao radno odelo
Ipak dodaje da u Uroševcu, kada obavlja administrativne poslove, nije sveštenik u mantiji, mantiju nosi u koferu, i obuče u toaletu pre sastanka. Nosi je, kaže, kao radno odelo, ali ne smeta, važno je da postoji dogovor i da Hram u koji dolaze vrenici, parohija, funkcioniše.
Sa novim imamima nema tako prisan odnos, ali se posećuju u vreme praznika, to je važno, drugom pružiti ruku, važno je podeliti radost.
U Sabornoj crkvi najradosnije je na dan Uskeovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, to je hramovna slava. Posle liturgije, napolju je i trpeza ljubavi.
Obnova drugih svetinja
Otac Trajko čini sve da bi oživeo i druge, manje hramove ove velike parohije. Okuplja narod Sirinićke župe, Kosovskog Pomoravlja, skuplja priloge. Svako radi što zna, da bi pomogao.
Podigli su zid, ogradu na groblju kod crkve Svetog Ilije u Štimlju, sređuju fasadu crkve Svete Trajice u Babljaku, postavili su kamere u crkvici Svetih apostola Petra i Pavla u Talinovcu, gde je obnovio bogoslužbeni život.
„U selima gde su te crkve više nema naroda, ali Slava Bogu, to ne znači da treba da zapustimo ono što su naši preci nama ostavili. Posle 10 godina ja i dalje služim u u Sabornom hramu, a blagi naš Car Uroš priziva svakoga ko ima Gospoda u srcu. Zaista se oseća njegov duh. Pričešćujemo se tu, bivamo zajedno u jednoj čaši bivamo jedno“.
Crkva Svetog Ilije u Kačaniku, sređena za lomljenje kolača, prvi put posle 26 godina
© Foto : Sputnjiku ustupio Trajko Vlajković
Dođite, ima ko nas čuva
Upitan kako čitaoci Sputnjika mogu do njega, otac Trajko kaže:
„Treba da se prekrstite, izgovorite molitvu pre početka puta, ukucate u navigaciju „Srpska pravoslavna crkva Sveti car Uroš“ i krenete. Kad dođete na administrativni prelaz, date dokumentaciju, dobar dan, doviđenja. Vi ćete doći tamo gde ste se uputili. Kad krenete put Kosova i Metohije, znajte da će Sveti car Uroš i Sveti kralj Stefan blagosloviti da dođete. Kada kročite na ovo tlo, znajte da se ne trebate ničega bojati, tu služe Nemanjići i oni vas čuvaju“.
Pogledajte i:
