https://lat.sputnikportal.rs/20250417/cudo-sa-jelove-gore-1184816721.html
Čudo sa Jelove gore
Čudo sa Jelove gore
Sputnik Srbija
Kada ode jedan od najznamenitijih zaljubljenika u Dunav, verovatno velika reka umiri svoj tok. Promeni se i davno osvojeni vidik na dve vode, a svet se, već... 17.04.2025, Sputnik Srbija
2025-04-17T18:25+0200
2025-04-17T18:25+0200
2025-04-17T18:25+0200
društvo
srbija – društvo
kultura
kultura
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/110868/13/1108681354_13:0:1115:620_1920x0_80_0_0_b6addc09427ece90dfd816427e96363a.jpg
Baš to se dogodi kada srpsku književnost i kulturu napusti jedan iz plejade njene istinske gospode, vlasnik najskupljih pesničkih reči – Ljubomir Simović.Još od kada se davne 1958. godine pojavio sa „Slovenskim elegijama“, „Veselim grobovima“, „Istočnicama“… nikada Simovićeva reč nije prećutana niti je dočekana ravnodušno. Od odobravanja i naklona vanserijskom talentu do polemika i „ujdurmi“ koje su ih pratile, te su reči uvek sadržale jasan autorski stav – da, ma koliko to koštalo, sadrže suštu istinu.Otuda je i Simovićev život, baš kao i njegovo kapitalno prozno delo „Užice sa vranama“ bio „hronika koja je povremeno postajala roman i roman koji je povremeno postajao hronika.Ljuba nam je darovao Šopaloviće, i „Čudo u Šarganu“, pročitao (za nas) slike onih koji su na platnima ostavljali svoje istine, ukazivao na duplo dno, pisao „Snevnik“… Opominjao da smo u galopu na puževima, opisao titanik potopljen u akvarijumu, govorio o guskama u magli i žabama u redu pred potkivačnicom… Ostavio nam je i stihove koji stoje rame uz rame sa Kostićevom „Santa Marija dela salute“ – pesmu „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj“.Malo ko je kao Simović u srpsku poeziju i književnost tako nesebično ugradio talenat i um, oštrinu i pravednost, san o istini i pravdi. I kada se činilo da su svuda okolo šlemovi, i kada su u njegovom „Boju na Kosovu“ junaci pevali „odlazimo da se ne vratimo“, Ljubomir Simović verovao je u vaskrs istine, prave, i ljudskog dostojanstva. Čak i onda kada su belosvetski filozofi pokušavali da sa repertoara skinu njegove drame, čak i onda kada je sa zebnjom u pesmi molio boga da mu da put ko svileni končić i brda ko makova zrna jer „valja meni kroz iglene uši“ – i tada je ona uspravnost davno stečena na Jelovoj gori bila jača od svega.U danu odlaska Ljube Simovića više neko ikad postaje jasno da su se davno između ovog jedinstvenog književnog dela i pesnikovog života granice izbrisale: da su i delo i život proistekli iz iste neretko oštre ali uvek istinite misli u koju su čitaoci davno poverovali. I kad je opisivao obilje i raskoš pijaca, i kada je uranjao u bol Hasanaginice, uvek je to bilo iz duboke potrebe da se razume, zaštiti, osnaži i veliča ljudsko biće. A takvi su stvaraoci svetonici koji rasteruju mrak i izvan književnosti.Zato za delo Ljubimora Simovića ne važe zakoni vremena, kao što ne važe ni za jednog svetskog velikana: njihova je sudbina da opominju i oplemenjuju generacije koje dolaze.Zato u času njegovog odlaska ostaje uverenje da je svime što je radio ovaj srpski gorostas zaslužio da negde tamo gore i on, jedanaesti put, bude pomilovan onom trećom rukom….
https://lat.sputnikportal.rs/20250417/dusko-kovacevic-o-ljubi-simovicu-cesto-sam-mu-govorio-da-je-on-srpski-cehov-1184815604.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
društvo, srbija – društvo, kultura
društvo, srbija – društvo, kultura
Čudo sa Jelove gore
Kada ode jedan od najznamenitijih zaljubljenika u Dunav, verovatno velika reka umiri svoj tok. Promeni se i davno osvojeni vidik na dve vode, a svet se, već smanjen na ljusku od jajeta pretvori – u tačku.
Baš to se dogodi kada srpsku književnost i kulturu napusti jedan iz plejade njene istinske gospode, vlasnik najskupljih pesničkih reči – Ljubomir Simović.
Još od kada se davne 1958. godine pojavio sa „Slovenskim elegijama“, „Veselim grobovima“, „Istočnicama“… nikada Simovićeva reč nije prećutana niti je dočekana ravnodušno. Od odobravanja i naklona vanserijskom talentu do polemika i „ujdurmi“ koje su ih pratile, te su reči uvek sadržale jasan autorski stav – da, ma koliko to koštalo, sadrže suštu istinu.
Otuda je i Simovićev život, baš kao i njegovo kapitalno prozno delo „Užice sa vranama“ bio „hronika koja je povremeno postajala roman i roman koji je povremeno postajao hronika.
Ljuba nam je darovao Šopaloviće, i „Čudo u Šarganu“, pročitao (za nas) slike onih koji su na platnima ostavljali svoje istine, ukazivao na duplo dno, pisao „Snevnik“… Opominjao da smo u galopu na puževima, opisao titanik potopljen u akvarijumu, govorio o guskama u magli i žabama u redu pred potkivačnicom… Ostavio nam je i stihove koji stoje rame uz rame sa Kostićevom „Santa Marija dela salute“ – pesmu „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici Hilandarskoj“.
Malo ko je kao Simović u srpsku poeziju i književnost tako nesebično ugradio talenat i um, oštrinu i pravednost, san o istini i pravdi. I kada se činilo da su svuda okolo šlemovi, i kada su u njegovom „Boju na Kosovu“ junaci pevali „odlazimo da se ne vratimo“, Ljubomir Simović verovao je u vaskrs istine, prave, i ljudskog dostojanstva. Čak i onda kada su belosvetski filozofi pokušavali da sa repertoara skinu njegove drame, čak i onda kada je sa zebnjom u pesmi molio boga da mu da put ko svileni končić i brda ko makova zrna jer „valja meni kroz iglene uši“ – i tada je ona uspravnost davno stečena na Jelovoj gori bila jača od svega.
U danu odlaska Ljube Simovića više neko ikad postaje jasno da su se davno između ovog jedinstvenog književnog dela i pesnikovog života granice izbrisale: da su i delo i život proistekli iz iste neretko oštre ali uvek istinite misli u koju su čitaoci davno poverovali. I kad je opisivao obilje i raskoš pijaca, i kada je uranjao u bol Hasanaginice, uvek je to bilo iz duboke potrebe da se razume, zaštiti, osnaži i veliča ljudsko biće. A takvi su stvaraoci svetonici koji rasteruju mrak i izvan književnosti.
Zato za delo Ljubimora Simovića ne važe zakoni vremena, kao što ne važe ni za jednog svetskog velikana: njihova je sudbina da opominju i oplemenjuju generacije koje dolaze.
Zato u času njegovog odlaska ostaje uverenje da je svime što je radio ovaj srpski gorostas zaslužio da negde tamo gore i on, jedanaesti put, bude pomilovan onom trećom rukom….
