https://lat.sputnikportal.rs/20250406/dokaz-da-se-cuda-desavaju-srpski-junaci-sa-kosova-i-metohije-danas-ozivljavaju-na-svetoj-zemlji-1184371771.html
Dokaz da se čuda dešavaju: Srpski junaci sa Kosova i Metohije danas oživljavaju na svetoj zemlji
Dokaz da se čuda dešavaju: Srpski junaci sa Kosova i Metohije danas oživljavaju na svetoj zemlji
Sputnik Srbija
Đura Petković živi u selu Jažince, opština Štrpce, u Sirinićkoj župi. Ima petoro dece. Deca znaju gde žive, ali on ih uči da postoji paralelni univerzum u kome... 06.04.2025, Sputnik Srbija
2025-04-06T13:25+0200
2025-04-06T13:25+0200
2025-04-06T13:25+0200
moja priča
moja priča
srbija
srbija – društvo
kosovo i metohija (kim)
kovač
umetnik
đura petković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/04/05/1184367653_0:0:577:326_1920x0_80_0_0_6c586ac640b57f727bdaab67c0847e27.jpg
„Sad će cela galerija biti na internetu. To je kao da sam otvorio izložbu, baš sam srećan što ste me pozvali“, kaže kovač Đura na početku razgovora za Sputnjik.Bio je đak generacije, želeo da bude sveštenik ili lekar, ali je sudbina htela da postane pravni tehničar. Prava je i studirao, a danas radi kao vatrogasac. To nije važno, kaže, važno je da je pre šest godina počeo da se bavi umetnošću.Izrađuje skulpture od kovanog gvožđa. Samouk, krenuo je od korena, ličnosti iz istorije koja se dešavala baš tu, oko njegove kuće. A kuća je sva u skulpturama.„Dođu deca, kad „objašnjavaju“ mog Cara Dušana, kažu da su ga tako zamišljali, da je bio baš takav. Baviti se umetnošću, to zahteva veliku odgovornost. Pravite nešto što će biti uzor generacijama koje dolaze. Veoma je malo slika Cara Dušana, naraštajima koji dolaze, prva asocijacija na njega mogao bi biti moj Car Dušan sa čeljustima, ovom krunom, čitavom simbolikom. Praviti skulpturu po istorijskoj ličnosti veoma je ozbiljna stvar“, kaže kovač.Dušan Silni i njegovi nemački čuvariĐurin deda radio je u obližnjem rudniku hroma, postament Dušana Silnog je od nemačkog čelika kovanog baš od te rude. To je zapravo deo stare žičare koja je vukla iz rudnika. A ima i još jednu simboliku, podseća na nemačke telohranitelje Dušana Silnog, njegovu alemansku gardu.Narod dolazi sa svih strana da vidi njegovog Cara Dušana i druge junake. Tu je i oružje srpskih vitezova. Pravih, ali i onih iz snova, iz Đurine mašte.„I likovi iz moje mašte su stvarni. Što stvorite, to je stvarno“, kaže umetnik.Dedin orah upleten u gvožđeVeliki su prostori njegove mašte. Radi i u drvetu. I sa njegovom obradom je samouk, to, kaže, znači, tvrdoglav, ali i disciplinovan. Skulpture u drvetu je počeo da radi iz intimnog odnosa prema jednom orahu. Posadio ga je njegov pokojni deda.„Iz nekog razloga je počeo da truli, morali smo da ga posečemo. Pored tog voćnjaka je bila ograda, nismo mogli da priđemo traktorom, morao sam te balvane da izvlačim na leđima nekih petsto metara. Na ideju mog oca, da se to sagori, da nam bude ogrev, naljutio sam se. Rekao sam, ovo je posadio moj deda, skupio sam te cepanice i čuvao ih na tavanu. Posle desetak godina, orah je jako kvalitetno drvo, insekti ga ne napadaju, u znak sećanja na mog dedu, počeo sam da ga uplićem u skulpture, kombinujem sa metalom“.Robujemo raznim demonimaUmetnik dodaje da ga fascinira kako čovek može da robuje, a da toga i nije svestan. Da robuje porocima koje mu nameće vreme u kome žive. Da puši, pije, čak i da kao rob jede slatkiše. A to je samo početak ropstva. Izradio je demone koji nas na to teraju.„Ti demoni, to je neprestana svakodnevna borba koja nam se stalno nameće i koja nam crpi ogromnu energiju. Praveći skulpture tih demona, želim ljudima da pokažem kako, unoseći smeće, postajemo smeće. Kroz hranu, piće i što je najvažnije, kroz negativne misli. Mnogo je bitno šta čovek stavlja u glavu. Zato sam prestao da gledam televiziju, veoma davno, volim da sedim na internetu, ali selektivno pratim. I ne volim crnu hroniku. Sve to utiče da se krećemo u nekim drugim tokovima. Da budem destruktivan, a ne kreativan“.Biti kovač, kaže naš sagoronik, ne traži sirovu snagu, kako ljudi obično misle, to zahteva koordinaciju pokreta oko – ruka, zahteva temperament, ali i odmerenost. Za to je čoveku potreban mir:„To je nešto poput hirurga. Čovek mora da ima u glavi iskonstruisano pet pokreta unapred, šta će sledeće da uradi, kako ga gvožđe ne bi odvuklo u neku drugu stranu“.Poezija iz života u dva univerzumaPostoji i umetnički prostor u kome Đura Petković iz Sirinićke župe odlazi na drugu stranu. Piše poeziju. Prvu pesmu napisao je pre tri godine, zove se „Krčma“ i govori o posebnoj energiji i motivaciji.„Govori o želji da ostanem tu gde jesam. Ona oslikava krčmu kao moje utočište, pribežište od surovosti spolja, neku vrstu skloništa. Ja bih voleo da ona uskoro počne sa radom, ta moja krčma. Zapravo je ona neka vrsta stalne postavke, izložbenog prostora. Svestan da ne mogu da izlažem sve te stvari na nekom drugom mestu, došao sam na ideju da sva moja dela budu izložena u toj „krčmi“, zato i postavljam sve skulpture na mojoj kapiji. Svako ko želi može da dođe, da ih vidi i doživi“.Ja bih da i dalje nosim lancePiše i aforizme. A najviše se igra sa svojom decom. Ima ih petoro. Uči ih svemu, a oni njega najvažnijem:„Postoji nešto u tom dečijem svetu što me stvarno impresionira. Kad posmatrate decu koja se igraju na tepihu, na podu, ma koliko ljudi ih posmatra, na bilo koji način, oni ne haju za to. Oni su u fokusu u onome što rade, u njihovoj igri, u nekom njihovom svetu. Umetnik, onaj koji stvarno voli ono što radi, je zapravo sličan tom detetu“.Naš sagovornik veruje da će njegova deca živeti u boljem svetu. Apatija je strašna, ali on svakog dana deci govori da ovo nije sve, da postoji paralelni univerzum.„Oni su jako realni, ne žive u magli, ali podstičem njihovu kreativnost, lepo crtaju. Nikolija je drugi razred, već rešava jako komplikovane zadatke. Iz dnevne sobe vide vrh Šar planine na 2498 metara. Kad su crtali crkve i crkvišta u Sirinićkoj župi, crtali su i Ljuboten, najviši vrh planine, naš kontakt sa nebom“ kaže i dodaje jedan svoj aforizam:Kovač i pesnik Đura Petković još nije imao prvu izložbu, još nije objavio ni prvu zbirku poezije.Za sada je, kaže, dovoljna ova izložba na Telegramu i portalu Sputnjiku Srbija, čije nam je kadrove ustupio snimatelj Žarko Joksimović. Recitovaće nam kad se vidimo ispod crkve koja se zove Šar planina.Pogledajte i:
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Senka Miloš
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112072/12/1120721288_0:0:960:960_100x100_80_0_0_962f5c259e322cea6489c51265fc37b1.jpg
moja priča, srbija, srbija – društvo, kosovo i metohija (kim), kovač, umetnik, đura petković
moja priča, srbija, srbija – društvo, kosovo i metohija (kim), kovač, umetnik, đura petković
Dokaz da se čuda dešavaju: Srpski junaci sa Kosova i Metohije danas oživljavaju na svetoj zemlji
Đura Petković živi u selu Jažince, opština Štrpce, u Sirinićkoj župi. Ima petoro dece. Deca znaju gde žive, ali on ih uči da postoji paralelni univerzum u kome su svi koji su nekada živeli na Kosovu i Metohiji. On ih i oživljava, pravi skulpture od kovanog gvožđa i drveta. Kaže da se čuda stalno dešavaju. Nikada nije imao izložbu, ali ima galeriju.
„Sad će cela galerija biti na internetu. To je kao da sam otvorio izložbu, baš sam srećan što ste me pozvali“, kaže kovač Đura na početku razgovora za Sputnjik.
Bio je đak generacije, želeo da bude sveštenik ili lekar, ali je sudbina htela da postane pravni tehničar. Prava je i studirao, a danas radi kao vatrogasac. To nije važno, kaže, važno je da je pre šest godina počeo da se bavi umetnošću.
Izrađuje skulpture od kovanog gvožđa. Samouk, krenuo je od korena, ličnosti iz istorije koja se dešavala baš tu, oko njegove kuće. A kuća je sva u skulpturama.
„Dođu deca, kad „objašnjavaju“ mog Cara Dušana, kažu da su ga tako zamišljali, da je bio baš takav. Baviti se umetnošću, to zahteva veliku odgovornost. Pravite nešto što će biti uzor generacijama koje dolaze. Veoma je malo slika Cara Dušana, naraštajima koji dolaze, prva asocijacija na njega mogao bi biti moj Car Dušan sa čeljustima, ovom krunom, čitavom simbolikom. Praviti skulpturu po istorijskoj ličnosti veoma je ozbiljna stvar“, kaže kovač.
Dušan Silni i njegovi nemački čuvari
Đurin deda radio je u obližnjem rudniku hroma, postament Dušana Silnog je od nemačkog čelika kovanog baš od te rude. To je zapravo deo stare žičare koja je vukla iz rudnika. A ima i još jednu simboliku, podseća na nemačke telohranitelje Dušana Silnog, njegovu alemansku gardu.
„Važna je ta simbolika, ironična. I nakon 1999. godine Nemci su čuvali njegov manastir u Prizrenu“, kaže Đura.
Narod dolazi sa svih strana da vidi njegovog Cara Dušana i druge junake. Tu je i oružje srpskih vitezova. Pravih, ali i onih iz snova, iz Đurine mašte.
„I likovi iz moje mašte su stvarni. Što stvorite, to je stvarno“, kaže umetnik.
Dedin orah upleten u gvožđe
Veliki su prostori njegove mašte. Radi i u drvetu. I sa njegovom obradom je samouk, to, kaže, znači, tvrdoglav, ali i disciplinovan. Skulpture u drvetu je počeo da radi iz intimnog odnosa prema jednom orahu. Posadio ga je njegov pokojni deda.
„Iz nekog razloga je počeo da truli, morali smo da ga posečemo. Pored tog voćnjaka je bila ograda, nismo mogli da priđemo traktorom, morao sam te balvane da izvlačim na leđima nekih petsto metara. Na ideju mog oca, da se to sagori, da nam bude ogrev, naljutio sam se. Rekao sam, ovo je posadio moj deda, skupio sam te cepanice i čuvao ih na tavanu. Posle desetak godina, orah je jako kvalitetno drvo, insekti ga ne napadaju, u znak sećanja na mog dedu, počeo sam da ga uplićem u skulpture, kombinujem sa metalom“.
Umetnik dodaje da ga fascinira kako čovek može da robuje, a da toga i nije svestan. Da robuje porocima koje mu nameće vreme u kome žive. Da puši, pije, čak i da kao rob jede slatkiše. A to je samo početak ropstva. Izradio je demone koji nas na to teraju.
„Ti demoni, to je neprestana svakodnevna borba koja nam se stalno nameće i koja nam crpi ogromnu energiju. Praveći skulpture tih demona, želim ljudima da pokažem kako, unoseći smeće, postajemo smeće. Kroz hranu, piće i što je najvažnije, kroz negativne misli. Mnogo je bitno šta čovek stavlja u glavu. Zato sam prestao da gledam televiziju, veoma davno, volim da sedim na internetu, ali selektivno pratim. I ne volim crnu hroniku. Sve to utiče da se krećemo u nekim drugim tokovima. Da budem destruktivan, a ne kreativan“.
Biti kovač, kaže naš sagoronik, ne traži sirovu snagu, kako ljudi obično misle, to zahteva koordinaciju pokreta oko – ruka, zahteva temperament, ali i odmerenost. Za to je čoveku potreban mir:
„To je nešto poput hirurga. Čovek mora da ima u glavi iskonstruisano pet pokreta unapred, šta će sledeće da uradi, kako ga gvožđe ne bi odvuklo u neku drugu stranu“.
Poezija iz života u dva univerzuma
Postoji i umetnički prostor u kome Đura Petković iz Sirinićke župe odlazi na drugu stranu. Piše poeziju. Prvu pesmu napisao je pre tri godine, zove se „Krčma“ i govori o posebnoj energiji i motivaciji.
„Govori o želji da ostanem tu gde jesam. Ona oslikava krčmu kao moje utočište, pribežište od surovosti spolja, neku vrstu skloništa. Ja bih voleo da ona uskoro počne sa radom, ta moja krčma. Zapravo je ona neka vrsta stalne postavke, izložbenog prostora. Svestan da ne mogu da izlažem sve te stvari na nekom drugom mestu, došao sam na ideju da sva moja dela budu izložena u toj „krčmi“, zato i postavljam sve skulpture na mojoj kapiji. Svako ko želi može da dođe, da ih vidi i doživi“.
Ja bih da i dalje nosim lance
Piše i aforizme. A najviše se igra sa svojom decom. Ima ih petoro. Uči ih svemu, a oni njega najvažnijem:
„Postoji nešto u tom dečijem svetu što me stvarno impresionira. Kad posmatrate decu koja se igraju na tepihu, na podu, ma koliko ljudi ih posmatra, na bilo koji način, oni ne haju za to. Oni su u fokusu u onome što rade, u njihovoj igri, u nekom njihovom svetu. Umetnik, onaj koji stvarno voli ono što radi, je zapravo sličan tom detetu“.
Naš sagovornik veruje da će njegova deca živeti u boljem svetu. Apatija je strašna, ali on svakog dana deci govori da ovo nije sve, da postoji paralelni univerzum.
„Oni su jako realni, ne žive u magli, ali podstičem njihovu kreativnost, lepo crtaju. Nikolija je drugi razred, već rešava jako komplikovane zadatke. Iz dnevne sobe vide vrh Šar planine na 2498 metara. Kad su crtali crkve i crkvišta u Sirinićkoj župi, crtali su i Ljuboten, najviši vrh planine, naš kontakt sa nebom“ kaže i dodaje jedan svoj aforizam:
„Ako je jedini put u slobodu prodaja tamnice u kojoj sam odrastao, ja bih da i dalje nosim lance“.
Kovač i pesnik Đura Petković još nije imao prvu izložbu, još nije objavio ni prvu zbirku poezije.
Za sada je, kaže, dovoljna ova izložba na Telegramu i portalu Sputnjiku Srbija, čije nam je kadrove ustupio snimatelj Žarko Joksimović. Recitovaće nam kad se vidimo ispod crkve koja se zove Šar planina.
