Da li je razrešena misterija moćnog carstva koje je oblikovalo Evropu na razmeđu dve ere
CC0 / Slika generisana veštačkom inteligencijom /
Pratite nas
Prodor Huna kroz Vrata naroda pokrenuo je Veliku seobu, a ovaj nomadski narod dramatično je uticao na istoriju Rimskog carstva i oblikovanje Evrope krajem antičkog doba. Međutim, poreklo Huna i dalje je misterija.
Zbog toga je pokrenut multidisciplinarni međunarodni istraživački projekat koji je doneo novi pogled na poreklo i raznolikost stanovništva Hunskog carstva u centralnoj Evropi.
Šta je pokazala analiza DNK
Kombinovanjem najmodernijih arheogenomskih analiza sa arheološkim i istoriografskim istraživanjima, ova studija povezala je neke Hune iz Evrope direktno sa nekim predstavnicima elite Sjongnu imperije, nomadskog carstva iz mongolske stepe koje je cvetalo vekovima pre pojave Huna oko Crnog mora, saopštio je Institut Maks Plank.
Studija objavljena u PNAS je takođe pokazala da je samo nekoliko Huna imalo istočnoazijsko, a da je većina njih imala mešovito poreklo. To baca potpuno novo svetlo na dinamiku populacije koja je oblikovala evroazijsku istoriju u kasnoj antici.
„Huni su se iznenada pojavili u Evropi oko 370. godine, uspostavljajući jedno od najuticajnijih carstava u Evropi. Naučnici su dugo raspravljali o tome da li su Huni potomci Sjongnua. Činjenica je da je Sjongnu imperija nestala oko 100. godine, što je jaz od skoro tri veka do pojave Huna u Evropi. Da li je moguće pronaći DNK loze koje bi premostile ovih 300 godina?“, navodi se u saopštenju.
Da bi to ispitali, istraživači su analizirali DNK 370 osoba koje su živele tokom perioda dugog 800 godina, od 2. veka pre nove ere do 6. veka nove ere, i to u mongolskoj stepi, centralnoj Aziji i Panonskoj niziji. Posebno su ispitali 35 sekvenciranih genoma sa nalazišta u Kazahstanu iz 3. i 4. veka i u Panonskoj niziji iz 5. i 6. veka, uključujući tu hunske grobnice sa izraženim „stepskim karakteristikama“.
Rezultati su pokazali da nije postojala velika zajednica ljudi sa azijskim ili stepskim poreklom u Panonskoj niziji nakon dolaska Huna. Međutim, jesu identifikovali malu grupu pojedinaca, uglavnom povezanu sa istočnjačkim grobovima, koji su nosili značajan istočnoazijski genetski potpis u svom DNK. Napredna komparacija genealoških veza (analiza zajedničkih DNK segmenata poznatih kao „identični po poreklu“ ili IBD) dovela je naučnike do izvanrednog otkrića.
„Bilo je veliko iznenađenje kada smo otkrili da su neki od ovih pojedinaca iz hunskog perioda u Evropi imali IBD veze sa pojedincima iz carske elite kasnog Sjongnu carstva“, rekao je Gvido Alberto Gneči-Ruskone sa Instituta evolucione antropologije Maks Plank.
Povezano poreklo
Ove veze uključuju i pojedince sa najveće terasaste grobnice koja je otkrivena na prostorima nekadašnjeg Sjongnu carstva.
Ova veza pokazuje da su neki Huni u Evropi vodili poreklo od važnih pojedinaca Sjongnu carstva. Ipak, arheogenomska slika većine Huna i pojedinaca iz posthunskog perioda u Panonskoj niziji mnogo je raznovrsnija.
„DNK i arheološki dokazi otkrivaju povezano poreklo, što više ukazuje na kompleksne procese mobilnosti i interakcija nego na masovne migracije“, rekla je Zofija Rac sa Univerziteta Lorand Etvoš u Budimpešti.
Iako ove veze potvrđuju prisustvo nekih direktnih potomaka Sjongnu elita, studija je pokazala i da je stanovništvo Hunskog carstva u Evropi, čiji je najslavniji vladar i vojskovođa bio Atila Hunski ili Atina Bič Božji, bilo genetski izuzetno heterogeno. Otkrića utvrđuju i razliku između hunskog dolaska u Evropu i avarskog prodora dva veka kasnije.
„Avari su došli u Evropu direktno nakon što je su Turci uništili njihovo istočnoazijsko carstvo i većina njihovih potomaka imala je značajan deo istočnoazijskog porekla krajem njihove vladavine u 9. veku. Preci Atile Hunskog generacijama su putovali na zapad i mešali su se sa stanovnicima širom Evroazije“, rekao je Valter Pohl sa Austrijske akademije nauka.
Ko su bili Huni
Istraživanje pokazuje kako su se nekadašnja društva u Panonskoj niziji adaptirala i menjala u odnosu na nove dolaske.
„Iako su Huni dramatično preoblikovali politički pejzaž, njihov genetski otisak, van određenih elita, ostao je ograničen“, rekla je Zuzana Hofmanova sa Instituta Maks Plank.
Huni su kao celina imali dominantno evropsko poreklo, dodaje se, i nastavili su lokalne tradicije sa nešto uticaja iz stepe.
„Iz šire perspektive, ova studija pokazuje koliko najmodernija genetska istraživanja u kombinaciji sa pažljivo proučenim arheološkim i istorijskim kontekstom mogu da reše vekovne rasprave o sastavu i poreklu nekadašnjih društava“, rekao je Johanes Kraus, direktor Odeljenja za arheogenetiku na Institutu Maks Plank.
Iako ostaje mnogo pitanja, ovo pruža dovoljno dokaza o direktnim vezama nekih Huna sa stepom i Sjongnu carstvom, čime se produbljuje naše shvatanje dinamike veza istočne i zapadne Evroazije.
„Huni, kako je Amijan Marcelin zapisao, živeli su istočno od Azovskog mora, blizu zaleđenog okeana, i bili su neobično divlji. Njihova lica bila su duboko izbrazdana ožiljcima usečenim još od detinjstva. Usled toga bili su bezbradi, poput evnuha. Svi su bili „zdepasti, jakih udova i debelih vratova, užasno ružni i nakrivljeni, da pomisliš dvonožne zveri, ili kao grubo išarani koci, otesani da služe kao ograda mosta“. Živeli su doslovno na konjskim leđima i lutali planinama i šumama. Bili su neosetljivi na teškoće i nikada se nisu skrasili da obrađuju zemlju. (…) Ovaj čuveni opis ipak ne treba shvatiti u bukvalnom smislu. Amijan Marcelin je Hune predstavio u skladu s poznatim etnografskim obrascem kojim je isticana razlika između sirovih, neukrotivih nomadskih naroda bez poznavanja zakona i njihovih civilizovanih sedelačkih suseda. On se, takođe, oslanjao i na Herodotov čuveni opis Skita koji je svim potonjim antičkim autorima dao uzornu predstavu konjaničkih ratnika iz stepa. Ipak je jasno da su se Huni razlikovali od germanskih naroda“, napisao je Stiven Mičel u knjizi „Istorija poznog Rimskog carstva“.
Pogledajte i:
