https://lat.sputnikportal.rs/20250223/i-ovo-je-dostojevski-pogled-na-veliki-opus-ruskog-velikana-iz-jednog-novog-ugla-1182915255.html

I ovo je Dostojevski: Pogled na veliki opus ruskog velikana iz jednog novog ugla

I ovo je Dostojevski: Pogled na veliki opus ruskog velikana iz jednog novog ugla

Sputnik Srbija

Šta nam novo o ljudskoj prirodi i njenoj paradoksalnoj protivurečnosti mogu kazati dobro znani i detaljno istraženi junaci iz dela čuvenog ruskog klasika, zašto... 23.02.2025, Sputnik Srbija

2025-02-23T14:11+0100

2025-02-23T14:11+0100

2025-02-23T14:11+0100

kultura

kultura

analize i mišljenja

književnost

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e9/01/02/1181210808_865:630:3089:1881_1920x0_80_0_0_b7e3027f9d5d77f3711fb82e7332d885.jpg

To nam danas, dva veka posle pišćevog rođenja - otkriva studija “Gordi i ponizni: Paradoksalisti Fjodora Dostojevskog ” Jovana Popova.To da je Dostojevski i danas aktuelan sa svojom „mapom“ naznačenih protivurečnosti ljudske duše - samo po sebi se razume. Međutim, da se i o ovom književnom velikanu i jednom od najanaliziranijih svetskih pisaca (postoji cela biblioteka knjiga koje su se bavile delima Dostojevskog) može govoriti na nov način, istražujući nova ili nedovoljno osvetljena svojstva poznatih likova i književnih junaka – potvrdila je studija univerzitetskog profesora, teoretičara i istoričara književnosti Jovana Popova.Zaslužila nagradu „Nikola Milošević“Ova knjiga, objavljena u kultnom Plavom kolu SKZ, nedavno je ovenčana nagradom „Nikola Milošević“ priznanjem kojim se vrednuje najbolje delo iz oblasti teorije književnosti i umetnosti, estetike i filozofije.Kao jedan od razloga za nastanak knjige profesor Popov navodi stav da profesor treba i knjigom da potvrdi sve ono što godinama predaje studentima, ali i još važniji razlog je traganje i otkrivanje onih paradoksanih protivurečnosti u junacima Dostojevskog koja se istovremeno sadrže u karakteru.„Tražio sam neki novi ugao posmatranja. Ja sam Dostojevskog počeo da predajem pre deset godina kada je moj prethodnik Dragan Stojanović otišao u penziju koji je opet nasledio taj kurs od Nikole Miloševića. Dakle, predajem pisca koji se na našoj katedri proučava kontinuirano već pola veka. Moje stanovište koje sam zastupao još u svojoj knjizi „Čitanje neizvesnosti“ jeste da profesor, da bi se legitimisao u javnosti kao stručnjak za nešto, nije dovoljno da Fjodora Dostojevskog predaje, nego to mora da posvedoči nekom knjigom. E sad, ako pišete knjigu o Dostojevskom, pored sve te literature u poslednjih 150 godina, onda morate da pokušate, ako nećete da budete prosti ponavljač onoga što je već rečeno, da pronađete neki novi ugao. I ja sam to potražio". Popov ističe da je profesor Nikola Milošević zagovarao ideju da je Dostojevski radikalan antropološki skeptik, koji je pritom svoj ideološki preobražaj izveo javno, ali u stvari ne i intimno. "Dragan Stojanović piše o rajskom umu Dostojevskog afirmišući i tu rajsku stranu, dakle taj ozareni pogled na svet i te junake koji ga nose i koji - Dragan se zalaže za to - nisu estetski inferiorni, bar utoliko što bez njih i ovi drugi se ne bi mogli videti u pravom svetlu. E onda sam pokušavši da pronađem neki ugao između naišao na Dobroljubova, sjajnog kritičara iz 19. veka, koji je umro mlad i koji je nepravedno zaboravljen. Poslednje što je Dobroljubov pročitao od Dostojevskog bili su „Poniženi i uvređeni“, što je jako zanimljivo, nije dočekao velike romane, a sjajne stvari je uočio, između ostalog, tu podelu da se kod Dostojevskog javljaju ili krotki ili ogorčeni junaci. Zatim je tu Žid koji govori o tim ponosnim, gordim i poniznim, o razlici između poniznosti i poniženosti. E sad, ali on pravi tu polarizaciju dva tipa junaka, jer poniznost je stav koji nas vodi zapravo u raj, to je ona hrišćanska skrušenost koja se od čoveka traži".S druge strane, poniženost je jedno društveno stanje, za čoveka pogubno, koje označava socijalni pad. I sad u tom smislu ja sam pokušao da pokažem da ne moraju biti poniženi istovremeno i ponizni, da najčešće i nisu. Da su zadržali meru gordosti. I s druge strane opet da ovi ponizni često nisu iskreno ponizni, nego su zapravo gordi, ali se tom poniznošću brane od poniženja.Gordi i ponizni u celom opusuTragajući za odgovorima na pitanja koja otvara ovakva dualnost karaktera junaka Dostojevskog, profesor Popov prolazi kroz celokupno delo velikog pisca, od „Krotke“ i „Zapisa iz podzemlja“, do velikih romana kakvi su „Braća Karamazovi“, „Idiot“, „Zli dusi“ . Time se sugeriše da je ovo svojstvo - i gordi i ponizni - u kreiranju likova prisutno i prepoznatljivo u celokupnom piščevom opusu.„Suština jeste u tome da se kroz čitavo delo Dostojevskog provlači zapravo ta konstanta. Poznato je da je Dostojevski veliki poznavalac ljudske duše, to je opšte mesto. Jedan od njegovih najdubljih uvida je taj da je čovek protivrečno biće, da se u njemu istovremeno bore i bog i đavo i da u toj borbi nemamo apsolutnog pobednika. I sad ja polazim od te ideje paradoksalnosti. Dakle, paradoksalnost ili paradoksalist, kako Dostojevski definiše svog čoveka u „Zapisima iz podzemlja“ je čovek koji je istovremeno protivrečan, ali kod koga je ta protivrečnost naglašena, odnosno razvijena do patoloških razmera. Jer, svi su oni patološki junaci. Paradoksalisti su protivrečni, ali su i paranoični karakteri, narcisoidni, i to se vidi , od „Bednih ljudi“ i „Dvojnika“, do „Karamazovih“.Na pitanje da li je na tragu njegovih istraživanja paradoksalnosti bio i profesor Milošević koji je govorio o nedovršenosti „Karamazovih“, s obzirom da je Aljoša do kraja romana ostao „samo dobar“ ne pokazavši svoju drugu stranu, Jovan Popov odgovara da Nikola Milošević u toj pretpostavci nije bio neutemeljen.„Zapravo je sam Dostojevski to u svojim pismima i beleškama ostavio. Da, on je zamislio da je ovo polovina romana, druga polovina je bila namenjena Aljoši kao glavnom junaku koji je trebalo da prođe kroz iskušenje, kroz ono što mu je starac Zosima i savetovao - izađi u svet, prođi kroz sva iskušenja pa se onda vrati. I to je trebalo da se desi. Dakle, Aljoši je bilo namenjen još ceo jedan toliki roman koji, međutim, Dostojevski nije uspeo da završi. Srećom je uspeo da dovrši ovaj deo koji je sam po sebi zaokružen“, kaže dr Popov i otkriva zašto se u svojoj knjizi nije bavio Aljošom:„Kod Aljoše, kao i kod Sonje Marmeladove, i Miškina taj ego je potisnut, to su junaci koji su uspeli da se izbore sa gordošću. Oni predstavljaju kao i Zosima, ideal čoveka kome stremimo svi, kome stremi Dostojevski. Ali mene nisu zanimali oni već -protivrečni paradoksalisti.“A “paradoksalisti“ su svrstani u tri zanimljive kategorije – sluge, lakrdijaši i erotičari. Popov otkriva da je pojam „erotičar“ pomalo iznuđen termin, da bi bio u rangu sluga i lakrdijaša, ali da su njime zahvaćene razne vrste erotizama, pre svega patološki.A dilemu zašto se čitaoci uvek lakše vezuju za negativne junake , kada oni drugi, poput Miškina, predstavljaju ideal za dobronamernog čoveka, profesor Popov otklanja novim pitanjem:„Zašto biste se vi bavili Miškinom ili Sonjom Marmaladovom, kad imate jednog Nikolaja Stavrogina, kad imate Ivana Kramazova, Svidrigajlova, Smerdjakova.Prosto ti junaci su privlačni u nekom književno-umetničkom smislu, zahvalni su. Znate, te ličnosti nam u životu imponuju, u literaturi nisu zanimljive, jer prosto ne mogu da budu okosnica neke zanimljive radnje, pre svega unutrašnje, psihološke. E, zato su onda negativci privlačni. I taj Stavrogin je procentualno gledano verovatno glavni junak i ove moje knjige, iako to nije bila moja namera.Jednostavno, to su likovi koji imaju privlačnost, muževnost, harizmu, inteligenciju. Stavrogin je harizmatičan i za žene i za muškarce, za žene kao privlačan, muževan, za muškarce opet, kao ideolog. On je oličenje nihiliste jer se ne vezuje ni za jednu od ideja koja proklamuje, on Kirilova zadoji idejom ateizma, bogoboraštva, a Šatova opet na drugu stranu idejom Rusije, bogonosne, koja donosi preporod Evropi, dakle nudi jedan raspon praktično do krajnosti. A on sam nikako da pronađe uporište i naravno kao takav završava obesivši se. To je u stvari Dostojevski.“Pogledajte i:

2025

Vesti

sr_RS

kultura, analize i mišljenja, književnost