https://lat.sputnikportal.rs/20250216/ljubavne-price-i-tajne-beogradskih-zdanja-novi-pogled-na-kulturnu-istoriju-prestonice-1182647983.html
Ljubavne priče i tajne beogradskih zdanja: Novi pogled na kulturnu istoriju prestonice
Ljubavne priče i tajne beogradskih zdanja: Novi pogled na kulturnu istoriju prestonice
Sputnik Srbija
Beograd je prepoznatljiv po raznolikosti arhitektonskih stilova koji svedoče o njegovoj burnoj istoriji, ispunjenoj ratovima, naglim političkim i društvenim... 16.02.2025, Sputnik Srbija
2025-02-16T19:56+0100
2025-02-16T19:56+0100
2025-02-16T19:56+0100
kultura
kultura
intervju
književnost
beograd
arhitektura
nenad novak stefanović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/02/07/1134085140_0:245:3072:1973_1920x0_80_0_0_989320f6fa491cff03731d44a763b8eb.jpg
U neka od starih beogradskih zdanja ponovo je zavirio Nenad Novak Stefanović, istražujući neobične ljudske sudbine i intrigantne ljubavne priče koje su se odvijale među njihovim zidovima. Rezultat je drugi „Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“, u kojem nas, kao i u prethodnoj knjizi pod istim naslovom, pisac vodi u šetnju prestonicom, otkrivajući nam ljubavne tajne njenih znamenitih žitelja.„Ja Beograd posmatram kao veliki muzej na otvorenom“, kaže autor u razgovoru za Sputnjik, dodajući da grad nije samo geografska tačka na mapi, već živi spomenik istorije, ne samo one opšte, nego i privatne.Umetnici, lekari, filozofi, diplomate, profesori, političari, ljudi koji su na razne načine doprineli razvoju kulture i istorije ovoga grada i zemlje junaci su ove knjige. Sve priče odvijaju se u starim beogradskim zdanjima, na čiju lepotu mi, kao žitelji ovoga grada, uglavnom ne obraćamo pažnju. Koliko sudbine koje su se odvijale unutar njih menjaju pogled na sam grad?- Moje knjige pozivaju Beograđane i goste Beograda da uspostave u sebi vertikalni pogled. Umesto da gledam dole da se ne bih sapleo, ili da gledam ispred sebe ka cilju ka kojem sam se zaputio, moje šetnje kroz Beograd su drugačije, one su „vertikalne“. Ja moram da pogledam u fasadu, da vidim neki znak vremena koji mi sugeriše ko bi mogao biti arhitekta. Bez te radoznalosti nema svrhe čitati moju knjigu. Ona treba da podstakne čitaoca da i sam krene kroz grad, da nastavi moje pisanje svojim hodom i dodirom tih zgrada. Ja pešačim svoje priče. I ova druga knjiga je na istom tragu kao i prva kada je reč o poštovanju faktografije, ali je i drugačija jer me je više emotivno ponela. Počeo sam da je pišem kada sam stao pred ikonu Arhangela Mihajla u Vaznesenskoj crkvi. Video sam nešto čudno u toj ikoni - taj lepi arhangel ima ženske oči, iako je ratnik, s kopljem, s mačem istine. Pitao sam se zašto je i njegova figura na određeni način feminizirana. I onda sam saznao da ga je slikala žena, Poleksija Todorović, te da je naslikala svog muža Stevana Todorovića. On je bio atleta, jedan od najlepših muškaraca u Beogradu krajem 19. veka, stasiti gimnastičar koji je sledio pravila jedinstva duha i tela. Bečki đak, ali siromašan kao sirće. To je kasnije uspeo da nadoknadi na neobičan način, ali to bih ostavio čitaocima da otkriju u prvoj priči iz ove knjige.Pored priče o slikarskom paru, Stevanu i Poleksiji Todorović, rođenoj Ban, pišete i o Olji Ivanjicki i Leonidu Šejki, prvoj ženi filozofu u Srbiji Kseniji Atanasijević i njenoj neobičnoj ljubavnoj zajednici, kao i o mnogim drugim znamenitim Beograđanima. Da li ste u svim pričama krenuli od ljubavnih zapleta, ili su Vam za neke od njih nadahnuće bila i sama zdanja?- U prvoj knjizi sam polazio uglavnom od arhitekture, jer su to neka od kapitalnih zdanja Beograda, poput, Konaka kneginje Ljubice. U drugoj knjizi je samo jedna kuća bila povod za priču, a to je Rankovićeva vila na Senjaku. Ona je napuštena, misteriozna, oronula. Počeo sam da istražujem i saznao da se Aleksandar Ranković uselio u nju tek po svom padu, 1966. godine. Pitao sam se ko je sazidao tu kuću, ko je bio u njegovom komšiluku? Istraživao sam po arhivama, ali ne piše ni tamo sve. Dosta toga mi je ispričala jedna gospođa iz Istarske ulice, na Topčiderskom brdu, koja ima 92 godine. Vrlo je bistra, sve zna, piše knjige, beleži. Pričala mi je o tim ljudima i događajima kao da su juče bili. Kod ostalih priča, recimo, u Gospodar Jovanovoj, gde je živela Ksenija Atanasijević, pošao sam od jedne njene rođake, do koje sam došao preko prijatelja. Bila je vrlo skeptična prema meni, mislila je da želim da pišem senzacionalistički. Nisam ni znao šta ima da mi ispriča, dok mi nije otrila vezu Ksenije Atanasijević koja je živela s mužem i bliskom prijateljicom, a to se u ono vreme smatralo neprimerenim. Ipak, kada je neko tako poseban kao Ksenija, kada pliva uzvodno, onda je sve u njegovom životu neobično, uključujući i njenu afektivnu vezu s profesorom Branom Petronijevićem. Retko se desi da đak napadne profesora, kasnije svog mentora i da uđe s njim u veliki sukob.Da li u ovim pričama morate nešto da domaštate, ili se strogo držite faktografije?- Ne domaštavam. Objasnio bih to na primeru rekonstruisanja našeg Viminacijuma. Kako profesor Korać rekonstruiše Viminacijum? On ga doziđuje. Postoje podaci o tome kako su, recimo, izgledale terme u Viminacijumu, na osnovu podataka iz drugih gradova. Kod Rimljana je sve vrlo tipizirano, a postoje i osnove, tako da se tačno zna kako su one izgledale. Dakle, profesor Korać ne izmišlja oblike nego se drži onoga što je bilo. Koristi materijal na terenu koji ovde postoji, tako da dobija nešto što je zaista tako bilo. To isto radim i ja. Koristio sam, recimo, lik Ksenije Atanasijević koji sam detaljno proučio, preko nekoga iz njene porodice, a tu su bila i njena pisma. Imao sam prilike da vidim njene rukopise. U Srpskoj patrijaršiji se čuva njena zaostavšitna. Kada uđete u sve to, u njen lik, ne idete izvan njega. Ja ne pravim od nje novi lik. Proučavao sam i Branu Petronijevića, pa Ženevu, bio sam tamo, video kako izgleda, gde su oni bili, gde je univerzitet. I tako sam došao i do konteksta. Na osnovu nekakve policijsko-forenzičke dekonstrukcije došao sam do onoga što je tamo moglo da se desi. Dijalog je tačan u onoj meri u kojoj je tačno ono što se između njih desilo kasnije.Da li Vas je sudbina nekog od junaka iz ovih priča posebno pogodila, dirnula, da li Vas je neko od tih istraživanja promenilo u određenom smislu?Najteža priča u knjizi, ona koju sam najdublje doživeo, jeste priča iz Carigradske 8. To je ulica ispod Botaničke bašte. Tu je živeo jedan vrlo čudan par, možda najčudniji u ovoj knjizi - Anica Savić Rebac i Hasan Rebac. Ona je verovala da postoji zagrobni život, da postoji nešto posle smrti - a to je večna ljubav. Kada joj je muž bio na samrti, ona mu je rekla da ne brine jer dolazi za njim. Verovala je u seobu duša, iako je bila doktor nauka, profesor na Filološkom fakultetu, racionalna osoba. Njeni prijatelji su mislili da je poludela. Mesecima je radila na organizaciji samoubistva. Uspela je da nabavi pištolj, stavila je jorgan preko lica i pucala sebi u srce. A pre toga je napisala jedno lepo pismo. Čitaio sam ga, ono se čuva u arhivu Univerzitetske biblioteke. Napisala ga je čitkim rukopisom, nijedan red nije pomeren. Vidite da je to potpuno smirena osoba koja tačno zna šta hoće, koja je uverena u to što radi. Ona kaže pri čistoj svesti i pameti da je odlučna da ide kod svog Hasana. To me je veoma potreslo! Nakon toga sam zaista počeo da gledam Beograd kao grad koji ima dubinu, u kojem postoje neobični ljudi.Jedan od zanimljivih junaka ove knjige je i prvi srpskih seksolog Aleksandar Đ. Kostić, koji je svojim naprednim idejama sablažnjavao čaršiju, a najzanimljivije je to što je svoje naučne ideje primenjivao u svom privatnom životu, sa svojom suprugom.- On je bio dekan Medicinskog fakulteta, direktor Histološkog instituta, a njegova supruga Smilja Kostić je bila prva žena profesor na Medicinskom fakultetu. Otkrivao je seksološke tajne Beograda, zbog čega ga je Srpsko lekarsko društvo tužilo za šarlatanstvo. Njegove knjige su pritom imale ozbiljne tiraže i posle Drugog svetskog rata. Iako je bio izbačen s fakulteta, bilo mu je dozvoljeno da objavljuje knjige. Nastupio je i u čuvenom filmu Dušana Makavejeva „Misterija organizma“ u kojem priča svoje seksološke teorije. On je bio pomalo smešan čovek, s leptir mašnom, delovao je kao umetnik. Celog života se udvarao svojoj supruzi. Ljudi se udvaraju devojkama dok im ne postanu supruge, a kad stupe u brak, uhvate mustru i sve se pretvori u šablon, rutinu. On je svojoj supruzi priređivao klavirske koncerte, na kojima je izvodio kompozicije posvećene njoj. Bili su siromašni, oboje izbačeni s fakulteta, prokazani. Ipak, on je uveče oblačio smoking i lakovane cipele, a ona najbolju balsku haljinu i nakit, našmikana i s doteranom frizurom. On joj se naklanjao i počinjao da izvodi koncert, dok komšije lupaju četkom u plafon da prestane. To je divna priča i recept za ljubav u braku.Junaci ove knjige su i pripadnici nove jugoslovenske elite, komunisti i saradnici Josipa Broza Tita, i slikari iz devetnaestog veka, i pripadnici „Medijale“, i narodni neprijatelji, i disidenti - veoma šarolik svet. Šta im je zajedničko iz ugla pisca?- Zajedničko im je to što nisu pristajali na merila sredine, počev od prve priče o Poleksiji i Stevi Todoroviću koji su dobili ogroman novac kao svadbeni dar, s kojim su mogli da grade palatu u Beogradu, a oni ne grade kuću, ne kupuju imanje, nego sav taj novac koji im je dao knez Mihajlo troše na boravak u Firenci i Rimu, u kojima proučavaju slikarstvo. Ili, recimo, ljudi iz „Medijale“ koji su potpuno štrčali u epohi socijalizma u Beogradu, s jedne strane apsolutno neprilagođeni sistemu, a s druge strane, kao figuralisti, potpuno u kontri i prema zvaničnom kursu u slikarstvu pedesetih, odnosno apstrakciji. Svi moji likovi su ljudi izvan šablona, kao i Ksenija Atanasijević, Aleksandar Kostić... Umesto da se bavi nečim što bi mu donelo miran život, on se bavi seksoslogijom, smatraju ga šarlatanom iako je francuski đak, ozbiljan naučnik, histolog. Sve su to ljudi koji su sledili svoj unutrašnji glas i nisu pristajali na merila koja im nameće sredina.
beograd
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2025
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
kultura, intervju, književnost, beograd, arhitektura, nenad novak stefanović
kultura, intervju, književnost, beograd, arhitektura, nenad novak stefanović
Ljubavne priče i tajne beogradskih zdanja: Novi pogled na kulturnu istoriju prestonice
Beograd je prepoznatljiv po raznolikosti arhitektonskih stilova koji svedoče o njegovoj burnoj istoriji, ispunjenoj ratovima, naglim političkim i društvenim promenama i vrlo raznovrsnim kulturnim uticajima. Svaka epoha menja njegovo lice, ali nijedna ne može da mu oduzme dušu, jer nju oblikuju njegovi stanari – ljudi koji vole, pate, bore se i prkose.
U neka od starih beogradskih zdanja ponovo je zavirio
Nenad Novak Stefanović, istražujući neobične ljudske sudbine i intrigantne ljubavne priče koje su se odvijale među njihovim zidovima. Rezultat je drugi
„Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda“, u kojem nas, kao i u prethodnoj knjizi pod istim naslovom, pisac vodi u šetnju prestonicom, otkrivajući nam ljubavne tajne njenih znamenitih žitelja.
„Ja Beograd posmatram kao veliki muzej na otvorenom“, kaže autor u razgovoru za Sputnjik, dodajući da grad nije samo geografska tačka na mapi, već živi spomenik istorije, ne samo one opšte, nego i privatne.
Umetnici, lekari, filozofi, diplomate, profesori, političari, ljudi koji su na razne načine doprineli razvoju kulture i istorije ovoga grada i zemlje junaci su ove knjige. Sve priče odvijaju se u starim beogradskim zdanjima, na čiju lepotu mi, kao žitelji ovoga grada, uglavnom ne obraćamo pažnju. Koliko sudbine koje su se odvijale unutar njih menjaju pogled na sam grad?
- Moje knjige pozivaju Beograđane i goste Beograda da uspostave u sebi vertikalni pogled. Umesto da gledam dole da se ne bih sapleo, ili da gledam ispred sebe ka cilju ka kojem sam se zaputio, moje šetnje kroz Beograd su drugačije, one su „vertikalne“. Ja moram da pogledam u fasadu, da vidim neki znak vremena koji mi sugeriše ko bi mogao biti arhitekta. Bez te radoznalosti nema svrhe čitati moju knjigu. Ona treba da podstakne čitaoca da i sam krene kroz grad, da nastavi moje pisanje svojim hodom i dodirom tih zgrada. Ja pešačim svoje priče. I ova druga knjiga je na istom tragu kao i prva kada je reč o poštovanju faktografije, ali je i drugačija jer me je više emotivno ponela. Počeo sam da je pišem kada sam stao pred ikonu Arhangela Mihajla u Vaznesenskoj crkvi. Video sam nešto čudno u toj ikoni - taj lepi arhangel ima ženske oči, iako je ratnik, s kopljem, s mačem istine. Pitao sam se zašto je i njegova figura na određeni način feminizirana. I onda sam saznao da ga je slikala žena, Poleksija Todorović, te da je naslikala svog muža Stevana Todorovića. On je bio atleta, jedan od najlepših muškaraca u Beogradu krajem 19. veka, stasiti gimnastičar koji je sledio pravila jedinstva duha i tela. Bečki đak, ali siromašan kao sirće. To je kasnije uspeo da nadoknadi na neobičan način, ali to bih ostavio čitaocima da otkriju u prvoj priči iz ove knjige.
Pored priče o slikarskom paru, Stevanu i Poleksiji Todorović, rođenoj Ban, pišete i o Olji Ivanjicki i Leonidu Šejki, prvoj ženi filozofu u Srbiji Kseniji Atanasijević i njenoj neobičnoj ljubavnoj zajednici, kao i o mnogim drugim znamenitim Beograđanima. Da li ste u svim pričama krenuli od ljubavnih zapleta, ili su Vam za neke od njih nadahnuće bila i sama zdanja?
- U prvoj knjizi sam polazio uglavnom od arhitekture, jer su to neka od kapitalnih zdanja Beograda, poput, Konaka kneginje Ljubice. U drugoj knjizi je samo jedna kuća bila povod za priču, a to je Rankovićeva vila na Senjaku. Ona je napuštena, misteriozna, oronula. Počeo sam da istražujem i saznao da se Aleksandar Ranković uselio u nju tek po svom padu, 1966. godine. Pitao sam se ko je sazidao tu kuću, ko je bio u njegovom komšiluku? Istraživao sam po arhivama, ali ne piše ni tamo sve. Dosta toga mi je ispričala jedna gospođa iz Istarske ulice, na Topčiderskom brdu, koja ima 92 godine. Vrlo je bistra, sve zna, piše knjige, beleži. Pričala mi je o tim ljudima i događajima kao da su juče bili. Kod ostalih priča, recimo, u Gospodar Jovanovoj, gde je živela Ksenija Atanasijević, pošao sam od jedne njene rođake, do koje sam došao preko prijatelja. Bila je vrlo skeptična prema meni, mislila je da želim da pišem senzacionalistički. Nisam ni znao šta ima da mi ispriča, dok mi nije otrila vezu Ksenije Atanasijević koja je živela s mužem i bliskom prijateljicom, a to se u ono vreme smatralo neprimerenim. Ipak, kada je neko tako poseban kao Ksenija, kada pliva uzvodno, onda je sve u njegovom životu neobično, uključujući i njenu afektivnu vezu s profesorom Branom Petronijevićem. Retko se desi da đak napadne profesora, kasnije svog mentora i da uđe s njim u veliki sukob.
Da li u ovim pričama morate nešto da domaštate, ili se strogo držite faktografije?
- Ne domaštavam. Objasnio bih to na primeru rekonstruisanja našeg Viminacijuma. Kako profesor Korać rekonstruiše Viminacijum? On ga doziđuje. Postoje podaci o tome kako su, recimo, izgledale terme u Viminacijumu, na osnovu podataka iz drugih gradova. Kod Rimljana je sve vrlo tipizirano, a postoje i osnove, tako da se tačno zna kako su one izgledale. Dakle, profesor Korać ne izmišlja oblike nego se drži onoga što je bilo. Koristi materijal na terenu koji ovde postoji, tako da dobija nešto što je zaista tako bilo. To isto radim i ja. Koristio sam, recimo, lik Ksenije Atanasijević koji sam detaljno proučio, preko nekoga iz njene porodice, a tu su bila i njena pisma. Imao sam prilike da vidim njene rukopise. U Srpskoj patrijaršiji se čuva njena zaostavšitna. Kada uđete u sve to, u njen lik, ne idete izvan njega. Ja ne pravim od nje novi lik. Proučavao sam i Branu Petronijevića, pa Ženevu, bio sam tamo, video kako izgleda, gde su oni bili, gde je univerzitet. I tako sam došao i do konteksta. Na osnovu nekakve policijsko-forenzičke dekonstrukcije došao sam do onoga što je tamo moglo da se desi. Dijalog je tačan u onoj meri u kojoj je tačno ono što se između njih desilo kasnije.
Da li Vas je sudbina nekog od junaka iz ovih priča posebno pogodila, dirnula, da li Vas je neko od tih istraživanja promenilo u određenom smislu?
Najteža priča u knjizi, ona koju sam najdublje doživeo, jeste priča iz Carigradske 8. To je ulica ispod Botaničke bašte. Tu je živeo jedan vrlo čudan par, možda najčudniji u ovoj knjizi - Anica Savić Rebac i Hasan Rebac. Ona je verovala da postoji zagrobni život, da postoji nešto posle smrti - a to je večna ljubav. Kada joj je muž bio na samrti, ona mu je rekla da ne brine jer dolazi za njim. Verovala je u seobu duša, iako je bila doktor nauka, profesor na Filološkom fakultetu, racionalna osoba. Njeni prijatelji su mislili da je poludela. Mesecima je radila na organizaciji samoubistva. Uspela je da nabavi pištolj, stavila je jorgan preko lica i pucala sebi u srce. A pre toga je napisala jedno lepo pismo. Čitaio sam ga, ono se čuva u arhivu Univerzitetske biblioteke. Napisala ga je čitkim rukopisom, nijedan red nije pomeren. Vidite da je to potpuno smirena osoba koja tačno zna šta hoće, koja je uverena u to što radi. Ona kaže pri čistoj svesti i pameti da je odlučna da ide kod svog Hasana. To me je veoma potreslo! Nakon toga sam zaista počeo da gledam Beograd kao grad koji ima dubinu, u kojem postoje neobični ljudi.
Jedan od zanimljivih junaka ove knjige je i prvi srpskih seksolog Aleksandar Đ. Kostić, koji je svojim naprednim idejama sablažnjavao čaršiju, a najzanimljivije je to što je svoje naučne ideje primenjivao u svom privatnom životu, sa svojom suprugom.
- On je bio dekan Medicinskog fakulteta, direktor Histološkog instituta, a njegova supruga Smilja Kostić je bila prva žena profesor na Medicinskom fakultetu. Otkrivao je seksološke tajne Beograda, zbog čega ga je Srpsko lekarsko društvo tužilo za šarlatanstvo. Njegove knjige su pritom imale ozbiljne tiraže i posle Drugog svetskog rata. Iako je bio izbačen s fakulteta, bilo mu je dozvoljeno da objavljuje knjige. Nastupio je i u čuvenom filmu Dušana Makavejeva „Misterija organizma“ u kojem priča svoje seksološke teorije. On je bio pomalo smešan čovek, s leptir mašnom, delovao je kao umetnik. Celog života se udvarao svojoj supruzi. Ljudi se udvaraju devojkama dok im ne postanu supruge, a kad stupe u brak, uhvate mustru i sve se pretvori u šablon, rutinu. On je svojoj supruzi priređivao klavirske koncerte, na kojima je izvodio kompozicije posvećene njoj. Bili su siromašni, oboje izbačeni s fakulteta, prokazani. Ipak, on je uveče oblačio smoking i lakovane cipele, a ona najbolju balsku haljinu i nakit, našmikana i s doteranom frizurom. On joj se naklanjao i počinjao da izvodi koncert, dok komšije lupaju četkom u plafon da prestane. To je divna priča i recept za ljubav u braku.
Junaci ove knjige su i pripadnici nove jugoslovenske elite, komunisti i saradnici Josipa Broza Tita, i slikari iz devetnaestog veka, i pripadnici „Medijale“, i narodni neprijatelji, i disidenti - veoma šarolik svet. Šta im je zajedničko iz ugla pisca?
- Zajedničko im je to što nisu pristajali na merila sredine, počev od prve priče o Poleksiji i Stevi Todoroviću koji su dobili ogroman novac kao svadbeni dar, s kojim su mogli da grade palatu u Beogradu, a oni ne grade kuću, ne kupuju imanje, nego sav taj novac koji im je dao knez Mihajlo troše na boravak u Firenci i Rimu, u kojima proučavaju slikarstvo. Ili, recimo, ljudi iz „Medijale“ koji su potpuno štrčali u epohi socijalizma u Beogradu, s jedne strane apsolutno neprilagođeni sistemu, a s druge strane, kao figuralisti, potpuno u kontri i prema zvaničnom kursu u slikarstvu pedesetih, odnosno apstrakciji. Svi moji likovi su ljudi izvan šablona, kao i Ksenija Atanasijević, Aleksandar Kostić... Umesto da se bavi nečim što bi mu donelo miran život, on se bavi seksoslogijom, smatraju ga šarlatanom iako je francuski đak, ozbiljan naučnik, histolog. Sve su to ljudi koji su sledili svoj unutrašnji glas i nisu pristajali na merila koja im nameće sredina.
