Tri decenije „vladavine“ – genijalni klinac čije je ludilo postalo glasnik epohe
© Sputnik / Vladimir Astapkovič
/ Pratite nas
Posle osvajanja Zlatne palme u Kanu pre 30 godina za film „Petparačke priče“ (Pulp Fiction) a potom i Oskara za najbolji originalni scenario iduće godine, tada mladi i talentovani scenarista i režiser Kventin Tarantino postao je svetski filmski fenomen koji danas važi za poslednjeg holivudskog velikana režije.
Od tada do danas, Kventin Tarantino ostao je jedna od najznačajnijih pojava filmske industrije, smatra filmski kritičar, publicista i direktor izdavaštva Filmskog centra Srbije Miroslav Stojanović.
Ikona svetskog filma
Mnogo toga promenilo se za ovih 30 godina na mapi svetskog filma, ali Tarantino je ostao isti u onom smislu da ima ogromnu količinu imaginacije, talenta, upornosti i ludila da dovrši svaki svoj film i postao je filmska ikona, kaže Stojanović za „Orbitu kulture“.
„Ikonički prostor svetskog filma zaista pripada njemu i Tarantino je jedan od poslednjih uistinu velikih reditelja. Zaista je postao glasnogovornik čitavog jednog filmskog sveta i de fakto najoriginalnija filmska pojava. U prilog njegovoj neprikosnovenosti govori mnogo toga čak i ono što ga čini spornim, tipa politička nekorektnost, omražene izjave poput one da je, citiram, američka publika glupa da bi razumela njegov film 'Kil Bil'. Znači, čitava jedna estradna orkestracija nečega što je nepoželjno takođe ga čini iznimnim i ekscesnim“, ocenjuje Stojanović.
„Petparačke priče“ predodređene za bum
Tarantino je i pre „Petparačkih priča“ postao poznat filmskom auditorijumu ne samo po debitanstskom filmu „Ulični psi“ (Reservoir Dogs) već i kao scenarista za „Pravu ljubav“ Tonija Skota i kultnog filma Olivera Stouna „Rođene ubice“, ali i po mnogim filmskim uzletima kao producent i kao glumac.
„Apsolutno je bio pojava predodređena da napravi bum. Kad bih gledao da kontekstualizujem Tarantina u nekakvom sklopu svetskog, pa čak i američkog filma, on je, po meni, logični sukcesor francuskog novog talasa. Tarantino je jedan pasionirani filmski gledalac koji ispisuje božanstvene filmske redove, ne samo kao kritičar, jer de fakto kritičar nije, nego kao neko ko je bio opčinjen filmom i proveo bezbroj sati gledajući stare filmove. Definitivno me podseća na Godarovu generaciju koja je sasvim logično i krajnje spontano iz sfere fascinacije filmom, počela da fascinira filmom druge“.
I u tom smislu „Petparačke priče“ su njegov prelomni film prosto zato jer je negde raskinuo sa stereotipnim konvencijama američke filmske naracije i svojom nelinearnošću uputio na neka nova istraživanja i otkrio jedan drugačiji oblik montaže koji je po malo bio zamro u američkom narativnom filmu.
„Ima jako mnogo razloga da veličamo taj film ali isto tako ima mnogo razloga da kažemo kako je 'Kil Bil' jedinica, možda i njegovo najveće režijsko umeće“.
Fantasitičan niz filmova
Tarantinova poslednja faza koju čine „Podlih osam“ (The Hateful Eight), „Bilo jednom u Holivudu“ (Once Upon a Time in Hollywood) pa čak i „Đangova osveta“ (Django Unchained) bila je ne toliko prihvaćena čak i od strane njegovih fanova, ali i ti filmovi „predstavljaju fantastičan niz filmova koji je potpuno neverovatan“.
„Pogotovo 'Bilo jednom u Holivudu' koji je bio potpuno subverzivan film sa neverovatnim očitavanjem američke kontrakulturne scene kasnih šezdesetih i sedamdesetih godina.“
Odličan scenarista i velikan režije
Iako je dobio dva Oskara za originalni scenario, za „Petparačke priče“ i „Đanga“ Tarantino je, prema Stojanoviću, bolji reditelj nego scenarista. On je apsolutno fantastičan, genijalan scenarista ali ono što ga čini istinski velikim je upravo način na koji ta scenarija transponuje u filmsku praksu i čini ih estetičkim delima.
„Reditelj u njemu je taj pravi nerv, ta prava motorika tog vizuelnog ugođaja kog čine njegovi filmovi. I upravo je način na koji režira filmove i na koji radi s glumcima i od njih dobija maksimum, iako apsolutno udara po svim kanonima američkog filma što je zaista zapanjujuće s obzirom da je neko ko je jezivo čitav život poštovao sve kanone i konvencije američkog filmskog narativa, ono je što ga čini velikim filmskim rediteljem“.
Tarantino kao pisac
Tarantinovu knjigu „Bioskopska promišljanja“ nedavno objavljenu u Srbiji Stojanović smatra apsolutnim događajem u sferi ne samo srpskog izdavaštva. Ta knjiga je, prema njegovim rečima bila potpuno deficitarna roba“ i potpuno je nezaobilazna ne samo za razumevanje Tarantina već je jedan mali omaž čitavom jednom filmskom svetu koji, čini se, polako nestaje.
„Na moju ogromnu žalost i ovde je Tarantino u ulozi sekundanta čitavoj američkoj sceni gde vrlo ostrašćeno i bez pardona govori o svojim filmskim ljubavima ali podjednako i onim filmskim stvaraocima koje ne podnosi. Ova knjiga je negde komplementarni deo sadržaja Tarantinovog života. Kad bismo postavili pitanje šta je filmska postmoderna, a definitivno je Tarantino eksponent jedne vrste filmskog postmodernizma, morali bismo čitati ovu knjigu i videti otkud toliko referencijalno polje, toliko aluzija i referiranja na čuvene kadrove i replike, oživljavanja starih američkih mitova i otkud, na kraju krajeva, toliko demitologizacije u njegovim filmovima“.
Međutim, roman „Bilo jednom u Holivudu“, objavljen posle istoimenog filma Tarantinov je autogol, smatra Stojanović i pita se čemu služi to delo, pogotovo što je „Bilo jednom u Holivudu“ sjajan film i otuda nije jasna potreba da ima i „sublimaciju sublimisanog“.
„Tu knjigu smatram potpuno neuspelom u svakom smislu. Ne samo što ne prati film doslovce i što ima drugačije apostrofe, već mi se čini da toj knjizi nedostaje sve ono čega ima u filmu, pre svega tih žestokih ironijskih naboja. Scena sa Dikapriom i bacačem plamena je mala subverzivna revolucija u američkom filmu. Takvih stvari je knjiga lišena i apsolutno je smatran minornom“.
Napaljeni klinac kao glasnik epohe
Još pre tri decenije Tarantino je stekao mnoštvo sledbenika širom sveta od Gaja Ričija u Velikoj Britaniji do Vong Kar Vaja iz Hong Konga. Prema Stojanoviću, ima onih sledbenika koji to priznaju, ali i onih koji toga nisu ni svesni. Zato je jako puno uticao na svetski film u ove tri decenije i mnogo ga zadužio.
„Postoji nešto što ga čini neuhvatljivim i jedinstvenim. Nije dovoljno da samo budete genijalni reditelj da biste bili ikonička pojava ili nekakav glasnik epohe koji bitno određuje svoje vreme. I tu imamo čitav niz stvari od načina na koji se nosi sa svojom slavom, jer je on i dalje kao neki napaljeni klinac iz američke provincije, iz Tenesija odakle je rodom, koji još uvek voli da posećuje kino, ima neizmernu količinu gotovo infantilne strasti za filmove, zadržao je nekakav oblik potpune fascinacije minornim filmskim žanrovima, veliki je fan hongkonških karate filmova. I kao i francuski novotalasovci, mnogo toga je otkrio je američkoj o svetskoj publici “, zaključio je Stojanović.
Pogledajte i:
