Zašto neće biti Majdana u Tbilisiju? Zapad udario i na Gruziju, ali – sve puca kao led u proleće
© AP Photo / Zurab Tsertsvadze
Pratite nas
Protesti opozicije u Gruziji udar su globalnog NATO protiv legalno izabrane vlasti u Tbilisiju, ali je ogromna razlika između tih događaja i kijevskog Majdana jer gruzijska vlada je mnogo jača od tadašnje ukrajinske, a ni Zapad nije isti kao pre deceniju – on je danas gubitnička strana i sve tamo puca kao led u proleće, ocenjuju sagovornici Sputnjika.
U Gruziji je na delu pokušaj pravljenja građanskog rata ali i otvaranja fronta protiv Rusije i, mada je teško predvideti konačni ishod, kako kaže dr Stevan Gajić iz Instituta za evropske studije, mnogo zavisi od bezbednosnih struktura i lojalnosti vojske i policije vladajućoj partiji Gruzijski san i premijeru Irakliju Kobahidzeu.
Hibridna agresija NATO na Gruziju
Nasilni protesti u Tbilisiju počeli su nakon što je posle izbora 26. oktobra na kojima je Gruzijski san osvojio oko 54 odsto glasova, premijer Kobahidze objavio da će napraviti pauzu u evropskom putu do 2028.godine.
Predsednica Salome Zurabišvili, kojoj ističe mandat, uzvratila je pozivom da se izbori proglase nevažećim i organizuju novi, zapretivši da se neće povući. Premijer joj je poručio da će morati da isprazni predsedničku rezidenciju 29.decembra, a Ustavni sud Gruzije nije čak ni prihvatio da razmotri tužbu Zurabišvili i 30 drugih političara koji su tražili da se parlamentarni izbori proglase neustavnim.
„Ovo što se dešava u Gruziji je zapravo hibridna agresija globalnog NATO koji ima razne pipke i avatare, bila to Kaja Kalas iz Brisela ili na lokalu predsednica Gruzije Salome Zurabišvili i nevladine organizacije“, primećuje Gajić.
Ali kako sada stvari stoje, smatra on, vlast u Tbilisiju je mnogo čvršća nego što je bila ukrajinska u vreme smatra prevrata 2014. godine. Ogromna je razlika i u mentalitetu Gruzijaca i Ukrajinaca, kao i u držanju premijera Kobahidzea i nekadašnjeg ukrajinskog lidera Viktora Janukoviča koji i sam snosi deo krivice za potonje događaje u svojoj zemlji, dodaje Gajić.
Zašto Tbilisi nije Majdan
Sociolog dr Slobodan Reljić uveren je da je ključna razlika ipak u stanju Zapada i izmenjenim istorijskim okolnostima.
„Pre 10 godina u Americi je postojao neki sistem, koji je mogao da organizuje Majdan, a danas ni u Americi ne mogu da se dogovore“, opisuje Reljić stanje u zapadnim centrima moći.
On ističe da se tamo više ni ne zna ko komanduje, a više nema ni dovoljno para da se održava mehanizam potpune kontrole u svetu:
„I onda se u Gruziji pojavi neki čovek koji kaže – kakav evropski put, jeste li vi normalni, što bih sam sebe uništavao, javite kad nešto promenite. A kad u Gruziji vidiš tako nešto to postaje lekcija i za druge... Države kao što je Gruzija imaju sopstveni identitet, imaju crkvu, a liberalni kapitalizam je došao do svog kraja, liberalna demokratija koja je na njega nasađena je besmislena i ne može da opslužuje više taj sistem i onda shvatate da je glupo da učestvujete u tome.“
Teorijski je moguće, upozorava Reljić, da u tom toku stvari neke tajne službe naprave probleme za gruzijsku vlast, ali to je onda stanje građanskog rata jer imate narod koji neće više da živi kako drugi hoće, a vi biste da mu nametente „neke likove“.
„Sve demokratije na istoku su implementiran, a sa Zapada su dosad uvek davali likove koji su to implementirali. Ali nema savršenog sistema, meka moć je dobra dok je tu Pentagon, a čim ne možeš nekom da razbiješ glavu meka moć popušta. I u okviru sistema se onda pojavljuju problemi - Mađarska, Slovačka, pa svuda po Evropi taj sistem se raspada i Zapad to više ne može da spreči. Jedino im pada na um da zabrane, recimo AfD u Nemačkoj i to da je zabranjuje SPD, jedna od najstarijih partija u Evropi, a uspeo je da dođe do toga da možda neće moći da pređe cenzus. Ako je demokratija došla dotle da Džozef Bajden amnestira svog sina, a u Nemačkoj zabranjuju partiju koja može da pobedi na izborima, onda to više nema nikavog smisla“, konstatuje sociolog.
Mantra evropskog puta
Na pitanje šta su, sa stanovišta Zapada, „gresi“ gruzijskog premijera, Gajić kaže da je osnovni problem što zapadna logika počiva na na ontološkom rasizmu odnosno na tezi da što važi za Jupitera ne važi za vola.
„Osnovna premisa je da može da postoji suštinski samo jedna nezavisna država ili možda dve ako se računa Izrael, a svi ostali moraju da funkcionišu kao vazali - postoje povlašćeni vazali i potlačeni vazali u različitim stepenima. Zato je potupno nedopustivo da Gruzija ili bilo koja zemlja poželi da bude nezavisna“, navodi politikolog.
Evropski put se u celoj priči pominje jer, kako kaže Gajić, i Brisel je deo kolektivnog Zapada:
„Ta mantra mora da se ponavalja zato što evropski put predstavlja odnos zavisnosti u odnosu na spoljašnji centar koji njime suštinski upravlja. A svu nedemokratsku suštinu tog evropskog puta i vidimo u momentu kad ga neko dovede u pitanje, kad gruzijski premijer kaže da ćemo malo da zastanemo. E pa ne može da se zastane. To je ono s čime se suočila Ukrajina, pa Moldavija, videćemo šta će biti u Rumuniji, Mađarska je na direktnom udaru Brisela i sad vidimo to u Gruziji.“
Reljić dodaje još jednu dimenziju tom „kolektivnom NATO“ – da iza njega stoji „globalna kabala“, ljudi okupljeni u Davosu, američkim Federalnim rezervama, Bilderbergu, Trilateralnoj komisiji, Rimskom klubu, koji i donose ključne odluke.
„Mi prisustuvjemo velikom razigravanju u kom je zasad u ratu Rusija protiv „globalne Kabale“ ali tu je i Kina, Indija... Jer 86 odsto ljudi živi u delu sveta koji nije uveo sankcije Rusiji, to je ta jasna linija“, ocenjuje naš sagovornik.
