https://lat.sputnikportal.rs/20241201/za-rubriku-verovali-ili-ne-kad-zapadnjaci-postave-na-vlast-domacicu-umesto-lukasenka-1180029858.html
Za rubriku „Verovali ili ne“: Kad zapadnjaci „postave na vlast“ domaćicu umesto Lukašenka
Za rubriku „Verovali ili ne“: Kad zapadnjaci „postave na vlast“ domaćicu umesto Lukašenka
Sputnik Srbija
Na održanoj Beogradskoj bezbednosnoj konferenciji, koju sudeći po temama, tezama i učesnicima suštinski sa „Beogradom“ vezuje isključivo mesto održavanja... 01.12.2024, Sputnik Srbija
2024-12-01T17:20+0100
2024-12-01T17:20+0100
2024-12-01T17:20+0100
svet
emisija „prorok“
svet
svet – politika
belorusija
evropska unija (eu)
aleksandar lukašenko
izbori
svetlana tihanovska
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e4/08/0a/1123179161_0:68:3101:1812_1920x0_80_0_0_8d603dab89d604447baaabcbee9bf72f.jpg
Svoejvremeno, Tihanovska je sebe nazvala „političarem iz nužde“ i konstatovala kako je pre iznenadnog ulaska u političke vode bila „domaćica“. Zanimljivija od njenih, jednih te istih obraćanja, svakako je ponuđena biografija.Lažno predstavljanjeElem, Tihanovska je predstavljena kao „nacionalni lider Belorusije, šef Jedinstvenog prelaznog kabineta i izabrani predsednik Belorusije“. Titulu „nacionalnog lidera“ dodelio joj je litvanski premijer avgusta 2020. godine, šta je Jedinstveni prelazni kabinet niko živi tačno ne zna, a izabrani predsednik postala je zato što su to tako procenili „nezavisni posmatrači“ na izborima. Naravno, ovo je za rubriku „Verovali ili ne“.Litvanski premijer proglašava „beloruskog nacionalnog lidera“, a na osnovu utiska posmatrača simulira se uspostavljanje nekakve paralelne vlasti u egzilu.I onda to evropske zemlje faktički priznaju, a valjda bi trebalo i nama u Srbiji predstaviti kao normalno. Pred ovim izmaštanim životopisom i nespretnom konstrukcijom i samoproglašeni venecuelanski predsednik Hugo Gvaido izgleda ozbiljno. Što samo pokazuje koliko je danas evropska politika neozbiljna.Lukašenko osam puta jačiPolitika se ne vodi na izmaštanim konstrukcijama, već kroz traženje odgovora u stvarnim okolnostima. A stvarne okolnosti su takve da Lukašenko ubedljivo pobeđuje već nekoliko puta za redom, sa preko 80 posto osvojenih glasova.Na prošlim izborima osvojio je osam puta više glasova od Tihanovske. Osam puta više, ne osam posto više!Od izbora do izbora, i pored silne spoljne podrške, rascepkana opozicija nije u stanju ni da homogenizuje tih dvadesetak posto glasova, što je u svojoj knjizi o nenasilnom otporu ne tako davno naveo i Srđa Popović.Stvarne okolnosti su i da se u Belorusiji živi sasvim pristojno, čak i bolje nego u čitavom nizu evropskih zemalja, da je to „jaka socijalna država“ sa praktično besplatnim sistemima školstva, zdravstva, svega vezanog za roditeljstvo i podizanje dece, da institucije funkcionišu, nezaposlenost se nakon ekonomske krize i inflacije od pre jedne decenije kreće od 1-2%, kamate na kredite su niže nego drugde, a cene hrane, energenata i stanova neuporedivo manje nego na primer na Balkanu (što se prosečne plate tiče, tu malo zaostaju za Balkanom, ona je oko 650 evra, ali ako se poredi paritet prema kupovnoj moći – za te novce može se u Minsku daleko više kupiti nego za prosečnu platu u bilo kojoj balkanskoj državi).Još dva utiska vezana za život u Belorusiji su i da se radi o verovatno najčistijoj zemlji u Evropi i sasvim sigurno – najbezbednijoj zemlji u Evropi. Za takav doživljaj bezbednosti zaslužni su pre svega predusretljivi i gostoljubivi ljudi. Ima nešto i u kulturnom modelu, pristojnost i vaspitanost promovišu se kao vrline, ono što je društveno prihvatljivo dijametralno je suprotno postmodernističkim trendovima i raznim nakaradnostima.Suluda politika ZapadaStvarne okolnosti predstavljali su i pokušaji da se kroz dijalog Belorusija približi EU, što je bila opcija u drugoj deceniji tekućeg veka i za šta je postojalo raspoloženje u Minsku. Stvarne okolnosti su i da je Belorusija bila medijator prvih susreta ruskih i ukrajinskih delegacija nakon eskalacije krize 2014. godine i da je diplomatija ove zemlje postupala konstruktivno, ulažući ogroman napor da bi se postigli Minski sporazumi.Slika o dometima beloruskih vlasti i uopšte o Belorusiji – ne može biti crno-bela. Može se Lukašenko od strane EU nazivati autokratom svaki dan, može se investirati u nevladin sektor koji će to potvrđivati, mogu se (zlo)upotrebljavati međunarodne organizacije da se taj narativ održava, ali to neće promeniti stvarne okolnosti.Svakako, problemi postoje, ali o njima se mora raspravljati. Ništa se ne dobija ovakvim pristupom, suludom politikom odbacivanja Belorusije.A ta politika EU otišla je predaleko leta 2020. godine. U priloženoj biografiji Tihanovske stoji:„Beloruski antiratni aktivisti predvođeni Tihanovskom vodili su partizanski otpor u Belorusiji sabotirajući železnički transport ruskih trupa, kao i volontiranjem za jedinice sa beloruskim osobljem koje se bore za Ukrajinu“. Još jednu bajku o ovoj „domaćici“ koja sada postaje beloruski Če Gevara možemo ostaviti po strani. Tek, ovaj pasus važan je zbog dve opservacije. Teza o partizanskom otporu (najpre o partizanskom sajber otporu) „zakotrljala se“ odmah nakon avgusta 2020. godine. Posle februara 2022. godine dobila je novu dimenziju. Partizanski otpor, posmatrano iz sadašnje perspektive i iz ugla metodologije izvođenja obojenih revolucija (a literatura na tu temu već je dovoljno obimna), trebalo je da posluži kao dodatak „dešavanjima na ulicama“ Minska i da se nadoveže na proteste.Prvo, ako je to tačno, onda je Lukašenko bio sasvim u pravu kada je govorio da iza svega što se tada odigravalo stoje zapadne obaveštajne strukture.Drugo, ovim se zapravo potvrđuje da je sudski proces vođen protiv Tihanovske u Belorusiji (nakon što je pobegla u Litvaniju) legitiman. Kako delovati protiv nekoga ko se deklariše kao lider partizanskog otpora i hvali „sabotažama“? Kada bi se nešto slično dešavalo u bilo kojoj zapadnoj državi, takvo delovanje automatski bi se podvelo pod teroristički akt. Pri tome, na ovaj partizanski otpor motivišu se pripadnici krajnje, ekstremne desnice, na isti način kao u Ukrajini.Ukrajinci su imali Stepana Banderu i Romana Šuheviča, beloruske kolaboracioniste predvodili su Radoslav Ostrovski i Fabijan Akinčic.Istina, ponovo afirmisati takvu ideologiju značajno je teže u Belorusiji, pošto su posledice Drugog svetskog rata i nemačke okupacije bile razarajuće. Ipak, zagovornika ovakve politike – ima. I takvi su korisni saveznici zapadnim stratezima, ali se to u raznim izveštajima i govorima uredno zaobilazi.Pripremana i revolucijaTakođe, nema dileme kako bi delovala bilo koja od zapadnih država kada bi se na tlu druge, nezapadne zemlje, proglasio nekakav „nacionalni lider“ sa svojim „prelaznim kabinetom“. To je temeljno podrivanje suvereniteta i najmanje što se može desiti jeste – prekidanje diplomatskih odnosa.Leta 2020. godine, u Belorusiji, po svoj prilici, jeste pripremana revolucija. Ta revolucija imala je veze sa svrgavanjem Lukašenka, ali je još više veze imala sa političkim promenama nakon njegovog svrgavanja.Doslovno svi prozapadni političari oštro su kritikovali Saveznu državu Rusije i Belorusije i isticali „zavisnost“ od Rusije kao prvorazredno pitanje.Identično kao u Ukrajini, sve po istom algoritmu. U neku ruku, isto kao i u Srbiji, samo se kod nas prozapadno opredeljenje dokazuje ponavljanjem bajate rečenice o „kosovskoj realnosti“.Ono što je u Ukrajini prošlo i do kraja je konceptualizovano, u Belorusiji nije prošlo i sada je u potpunosti propalo. To ne znači i da se od pokušaja destabilizacije odustalo.Poslednji podaci, koje iznose beloruske službe bezbednosti, govore o obučavanju terorističkih grupa na teritoriji članica NATO, sa namerom da se u skoroj budućnosti organizovano prebacuju u jugozapadne oblasti zemlje.Nesumnjivo, o brojnim odlukama i potezima samog Lukašenka tokom njegove duge vladavine može se polemisati. Ali, od 2020. godine ostanak i opstanak Lukašenka na vlasti kontekstualizuje se na sasvim drugačiji način. Belorusija ne samo da nije doživela sudbinu Ukrajine (sa društvenim podelama koje su uzrokovale građanski rat 2014. godine), već se usled sankcija EU ekonomski vrlo brzo preorijentisala na druga tržišta, diverzifikovala svoju proizvodnju i izbegla posledice „zapadne izolacije“, primljena je u ŠOS, postala partner u platformi BRIKS.„Političari u egzilu“ predviđali su „brzi kolaps“ i „totalni fijasko“. Upravo tom rečima. Ali, u izrazito nestabilnom okruženju, Belorusija je u svakom pogledu ostala stabilna. U tom kontekstu, od beloruskih vlasti može se nešto i naučiti. Ko zna šta nas sutra čeka!? Od nesretne Tihanovske ne može se naučiti ništa. Apsolutno ništa. Zato što je ono što ona predstavlja apsolutno ništa. To pokazuju i njena izmaštana biografija i napisane bajke o političkom angažmanu.
belorusija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
emisija „prorok“, svet, svet – politika, belorusija, evropska unija (eu), aleksandar lukašenko, izbori, svetlana tihanovska
emisija „prorok“, svet, svet – politika, belorusija, evropska unija (eu), aleksandar lukašenko, izbori, svetlana tihanovska
Za rubriku „Verovali ili ne“: Kad zapadnjaci „postave na vlast“ domaćicu umesto Lukašenka
Na održanoj Beogradskoj bezbednosnoj konferenciji, koju sudeći po temama, tezama i učesnicima suštinski sa „Beogradom“ vezuje isključivo mesto održavanja, obratila se (u on lajn formatu) i Svetlana Tihanovska.
Svoejvremeno, Tihanovska je sebe nazvala „političarem iz nužde“ i konstatovala kako je pre iznenadnog ulaska u političke vode bila „domaćica“. Zanimljivija od njenih, jednih te istih obraćanja, svakako je ponuđena biografija.
Elem, Tihanovska je predstavljena kao „nacionalni lider Belorusije, šef Jedinstvenog prelaznog kabineta i izabrani predsednik Belorusije“. Titulu „nacionalnog lidera“ dodelio joj je litvanski premijer avgusta 2020. godine, šta je Jedinstveni prelazni kabinet niko živi tačno ne zna, a izabrani predsednik postala je zato što su to tako procenili „nezavisni posmatrači“ na izborima. Naravno, ovo je za rubriku „Verovali ili ne“.
Litvanski premijer proglašava „beloruskog nacionalnog lidera“, a na osnovu utiska posmatrača simulira se uspostavljanje nekakve paralelne vlasti u egzilu.
I onda to evropske zemlje faktički priznaju, a valjda bi trebalo i nama u Srbiji predstaviti kao normalno. Pred ovim izmaštanim životopisom i nespretnom konstrukcijom i samoproglašeni venecuelanski predsednik Hugo Gvaido izgleda ozbiljno. Što samo pokazuje koliko je danas evropska politika neozbiljna.
Politika se ne vodi na izmaštanim konstrukcijama, već kroz traženje odgovora u stvarnim okolnostima. A stvarne okolnosti su takve da Lukašenko ubedljivo pobeđuje već nekoliko puta za redom, sa preko 80 posto osvojenih glasova.
Na prošlim izborima osvojio je osam puta više glasova od Tihanovske. Osam puta više, ne osam posto više!
Od izbora do izbora, i pored silne spoljne podrške, rascepkana opozicija nije u stanju ni da homogenizuje tih dvadesetak posto glasova, što je u svojoj knjizi o nenasilnom otporu ne tako davno naveo i Srđa Popović.
Stvarne okolnosti su i da se u Belorusiji živi sasvim pristojno, čak i bolje nego u čitavom nizu evropskih zemalja, da je to „jaka socijalna država“ sa praktično besplatnim sistemima školstva, zdravstva, svega vezanog za roditeljstvo i podizanje dece, da institucije funkcionišu, nezaposlenost se nakon ekonomske krize i inflacije od pre jedne decenije kreće od 1-2%, kamate na kredite su niže nego drugde, a cene hrane, energenata i stanova neuporedivo manje nego na primer na Balkanu (što se prosečne plate tiče, tu malo zaostaju za Balkanom, ona je oko 650 evra, ali ako se poredi paritet prema kupovnoj moći – za te novce može se u Minsku daleko više kupiti nego za prosečnu platu u bilo kojoj balkanskoj državi).
Još dva utiska vezana za život u Belorusiji su i da se radi o verovatno najčistijoj zemlji u Evropi i sasvim sigurno – najbezbednijoj zemlji u Evropi. Za takav doživljaj bezbednosti zaslužni su pre svega predusretljivi i gostoljubivi ljudi. Ima nešto i u kulturnom modelu, pristojnost i vaspitanost promovišu se kao vrline, ono što je društveno prihvatljivo dijametralno je suprotno postmodernističkim trendovima i raznim nakaradnostima.
Stvarne okolnosti predstavljali su i pokušaji da se kroz dijalog Belorusija približi EU, što je bila opcija u drugoj deceniji tekućeg veka i za šta je postojalo raspoloženje u Minsku. Stvarne okolnosti su i da je Belorusija bila medijator prvih susreta ruskih i ukrajinskih delegacija nakon eskalacije krize 2014. godine i da je diplomatija ove zemlje postupala konstruktivno, ulažući ogroman napor da bi se postigli Minski sporazumi.
Slika o dometima beloruskih vlasti i uopšte o Belorusiji – ne može biti crno-bela. Može se Lukašenko od strane EU nazivati autokratom svaki dan, može se investirati u nevladin sektor koji će to potvrđivati, mogu se (zlo)upotrebljavati međunarodne organizacije da se taj narativ održava, ali to neće promeniti stvarne okolnosti.
Svakako, problemi postoje, ali o njima se mora raspravljati. Ništa se ne dobija ovakvim pristupom, suludom politikom odbacivanja Belorusije.
A ta politika EU otišla je predaleko leta 2020. godine. U priloženoj biografiji Tihanovske stoji:
„Beloruski antiratni aktivisti predvođeni Tihanovskom vodili su partizanski otpor u Belorusiji sabotirajući železnički transport ruskih trupa, kao i volontiranjem za jedinice sa beloruskim osobljem koje se bore za Ukrajinu“. Još jednu bajku o ovoj „domaćici“ koja sada postaje beloruski Če Gevara možemo ostaviti po strani. Tek, ovaj pasus važan je zbog dve opservacije. Teza o partizanskom otporu (najpre o partizanskom sajber otporu) „zakotrljala se“ odmah nakon avgusta 2020. godine. Posle februara 2022. godine dobila je novu dimenziju. Partizanski otpor, posmatrano iz sadašnje perspektive i iz ugla metodologije izvođenja obojenih revolucija (a literatura na tu temu već je dovoljno obimna), trebalo je da posluži kao dodatak „dešavanjima na ulicama“ Minska i da se nadoveže na proteste.
Prvo, ako je to tačno, onda je Lukašenko bio sasvim u pravu kada je govorio da iza svega što se tada odigravalo stoje zapadne obaveštajne strukture.
Drugo, ovim se zapravo potvrđuje da je sudski proces vođen protiv Tihanovske u Belorusiji (nakon što je pobegla u Litvaniju) legitiman. Kako delovati protiv nekoga ko se deklariše kao lider partizanskog otpora i hvali „sabotažama“? Kada bi se nešto slično dešavalo u bilo kojoj zapadnoj državi, takvo delovanje automatski bi se podvelo pod teroristički akt. Pri tome, na ovaj partizanski otpor motivišu se pripadnici krajnje, ekstremne desnice, na isti način kao u Ukrajini.
Ukrajinci su imali Stepana Banderu i Romana Šuheviča, beloruske kolaboracioniste predvodili su Radoslav Ostrovski i Fabijan Akinčic.
Istina, ponovo afirmisati takvu ideologiju značajno je teže u Belorusiji, pošto su posledice Drugog svetskog rata i nemačke okupacije bile razarajuće. Ipak, zagovornika ovakve politike – ima. I takvi su korisni saveznici zapadnim stratezima, ali se to u raznim izveštajima i govorima uredno zaobilazi.
Takođe, nema dileme kako bi delovala bilo koja od zapadnih država kada bi se na tlu druge, nezapadne zemlje, proglasio nekakav „nacionalni lider“ sa svojim „prelaznim kabinetom“. To je temeljno podrivanje suvereniteta i najmanje što se može desiti jeste – prekidanje diplomatskih odnosa.
Leta 2020. godine, u Belorusiji, po svoj prilici, jeste pripremana revolucija. Ta revolucija imala je veze sa svrgavanjem Lukašenka, ali je još više veze imala sa političkim promenama nakon njegovog svrgavanja.
Doslovno svi prozapadni političari oštro su kritikovali Saveznu državu Rusije i Belorusije i isticali „zavisnost“ od Rusije kao prvorazredno pitanje.
Identično kao u Ukrajini, sve po istom algoritmu. U neku ruku, isto kao i u Srbiji, samo se kod nas prozapadno opredeljenje dokazuje ponavljanjem bajate rečenice o „kosovskoj realnosti“.
Ono što je u Ukrajini prošlo i do kraja je konceptualizovano, u Belorusiji nije prošlo i sada je u potpunosti propalo. To ne znači i da se od pokušaja destabilizacije odustalo.
Poslednji podaci, koje iznose beloruske službe bezbednosti, govore o obučavanju terorističkih grupa na teritoriji članica NATO, sa namerom da se u skoroj budućnosti organizovano prebacuju u jugozapadne oblasti zemlje.
Nesumnjivo, o brojnim odlukama i potezima samog Lukašenka tokom njegove duge vladavine može se polemisati. Ali, od 2020. godine ostanak i opstanak Lukašenka na vlasti kontekstualizuje se na sasvim drugačiji način. Belorusija ne samo da nije doživela sudbinu Ukrajine (sa društvenim podelama koje su uzrokovale građanski rat 2014. godine), već se usled sankcija EU ekonomski vrlo brzo preorijentisala na druga tržišta, diverzifikovala svoju proizvodnju i izbegla posledice „zapadne izolacije“, primljena je u ŠOS, postala partner u platformi BRIKS.
„Političari u egzilu“ predviđali su „brzi kolaps“ i „totalni fijasko“. Upravo tom rečima. Ali, u izrazito nestabilnom okruženju, Belorusija je u svakom pogledu ostala stabilna. U tom kontekstu, od beloruskih vlasti može se nešto i naučiti. Ko zna šta nas sutra čeka!? Od nesretne Tihanovske ne može se naučiti ništa. Apsolutno ništa. Zato što je ono što ona predstavlja apsolutno ništa. To pokazuju i njena izmaštana biografija i napisane bajke o političkom angažmanu.
