Novi komesari vouk ludila: Dogurali smo do „Tri musketarkinje“, „Strine Gorio“ i „Jadnica“
© Foto : russiainphoto.ru
Pratite nas
Roman Aleksandra Dime „Tri musketara“ skoro dvesta godina privlači i oduševljava publiku, a do sada su urađene i odlične filmske i televizijske ekranizacije. Međutim, u savremeom „vouk“ svetu, to jednostavno nije dovoljno. Najavljen je novi film, ovaj put sa ženama mešovitog porekla u glavnim ulogama i zove se „Sve za jednu“.
Film danas jednostavno nije film ukoliko u njemu nisu zastupljeni jedan gej, jedan trns, jedan crni, jedan žuti i jedan negativni muški beli lik. Nema veze što se engleska kraljica i druga žena Henrija VIII prikazuje kao crnkinja, ili što u feudalnom Japanu samuraja igra crnac. „Vouk“ filmovi, u nedostatku stručnog kadra koji zna svoj posao, ali je, nažalost, ideološki nepodoban, najčešće pribegavaju „rimejku“ odnosno ponovnoj obradi klasičnog filma ili romana. Problem je u tome što, očigledno, ne znaju da se zaustave i prelaze svaku meru ne samo logike, nego i ukusa.
Filozof Nikola Tanasić objašnjava za Sputnjik da se zapravo sve svodi na estetiku, dobru meru i ukus, te da osnovni problem „vouk“ kulture i nije toliko u njenim sadržajima, koliko u komesarskom načinu na koji se ta, kako je on zove, uravnilovka, sprovodi. Da cela stvar nije toliko ispolitizovana i nasilno ideologizovana, svakako bi bolje prolazila kod publike.
On objašnjava da menjanje muških za ženske likove u popularnoj kulturi nije uopšte nova stvar, te da postoje vrlo uspešni primeri toga. Lara Kroft kao moderna i ženska verzija Indijane Džonsa je dobar primer i Tanasić podseća da su likovi poput nje veoma toplo prihvaćeni, i to među publikom koja je primarno muška.
„Vouk“ je samo ekstremna posledica trenda koji postoji stotinama godina, a koji podrazumeva da se što više ženske publike privuče za kulturne sadržaje koji su primarno i izvorno bili muški. Kako je vreme prolazilo, a tu su dosta doprineli „Holivud“, seksualna revolucija i pokreti za emancipaciju i feminizam… mnogo toga se menjalo. Međutim, način na koji se sve to trenutno sprovodi je tupav, neestetičan, komesarski i nema trunke obzira prema izvorniku koji se modifikuje, rekao je Tanasić u razgovoru za Sputnjik.
Harison Ford ponovo u ulozi Indijane Džonsa
© Foto : Sputnjiku ustupio MCF/Lucasfilm Ltd.
Šta se tačno desilo, na koji način i zašto pa je ta ideologizacija postala toliko ekstremna, još nije razjašnjeno. Primer filma „Sve za jednu“ je, kako kaže naš sagovornik, karikaturalan i apsurdan, prvenstveno jer je originalni roman prepun snažnih ženskih likova koji se već nalaze u ulogama koje su izvorno muške.
To je bukvalno pretvaranje četiri musketara u četiri musketarke, musketarkinje, musketaruše, musketaruškinje ili kako god ih zovu. To je u suštini samo obeležavanje terena i igra moći u kojoj cilj uopšte nije ostvariti prodor određene manjinske grupe u neki žanr gde nije bila prisutna, već je cilj da se neki žanrovi, koji se doživljavaju kao ikona ideološki neprihvatljivog ponašanja, potpuno unište.
Tanasić podseća i na famozni incident sa američkom glumicom kolumbijskog porekla Rejčel Zegler koja je manje sa svojim kastingom u ulozi Snežane, a više sa bahatim manirom sa kojim se odnosila prema originalnom animiranom filmu „Snežana i sedam patuljaka“ izazvala opšti revolt publike i bojkotovanje filma. Ona je, kaže naš sagovornik, prema prvom dugometražnom animiranom filmu u istoriji čovečanstva i apsolutnom klasiku svetske umetnosti pristupila kao prema „bapskom primitivizmu“ koji treba da bude prevaziđen i prilagođen savremenom, prvenstveno feminističkom, pogledu na svet.
Ko zarađuje kad se gube pare?
Ovakvi filmovi i produkcije neretko dožive finansijski fijasko i komercijalni debakl, ali to ne zaustavlja njihovu hiperprodukciju. Oni generišu ogromne gubitke kompanijama koje se time bave i bilo da se radi o svetu filma, ili video igara – gubici su opipljivi i merljivi.
Tanasić smatra da se radi o ideološkoj igri koja zapravo i nije komercijalna u svojoj biti.
Treba voditi računa o tome da firme poput „Diznija“ ne sprovode agendu koju su same izmislile. One sprovode agendu koju su stvorili određeni drugi kulturni centri, a i jedni i drugi su pod kontrolom fondova i tokova kapitala koji ne zarađuje primarno od njih. Ako treba da tražimo misteriju tog pucanja u nogu koje prave sad i „Holivud“ i „Dizni“ i velike korporacije koje se bave industrijom zabave, mislim da ga tu treba tražiti.
U suštini, vlasnicima svih sličnih kompanija ta ideološka igra iz nekog razloga politički odgovara i oni su spremni čak i na gubitke koje će te kompanije da naprave. Oni, naravno, zarađuju i od prodaje oružja, prodaje hrane i suplemenata, farmakoindustrije... i njihova procena je da će plasiranje „vouk“ ideologije njima doneti profit na nekom drugom tržištu.
Diznijev zamak u jednom od Dizni parkova
© Sputnik / Natalija Loseva
„Vouk“ je estetski ružan
Jedna od osnovnih oslonaca propagande jeste njena prijemčivost za šire narodne mase, što ovde nikako nije slučaj. Problem sa estetikom „vouka“ je taj što su na projektima i filmovima počeli da rade ljudi koji se time nikada nisu bavili, a koji su sada došli na položaj da donose odluke o kreativnom uređivanju na osnovu svojih ideoloških stavova.
Mi to zovemo uravnilovkom, dok se na Zapadu koristi fraza „raznolikost, jednakost i inkluzija“, a ideja je da sve moguće manjinske zajednice budu adekvatno zastupljene u kulturnim proizvodima. To je ono kao kad u starim jugoslovenskim partizanskim filmovima mora da bude jedan Srbin, jedan Hrvat, jedan Albanac, musliman i tako dalje... Tako je sada kod njih pa imate transeksualce koji moraju biti prisutni u svakom filmu. Isto tako, seksualne manjine koje su prisutne u određenim slojevima društva moraju da se pojavljuju svuda, u svakoj epohi, u budućnosti, u prošlosti, u sportu, u avanturi, u vojsci... praktično u svemu.
Da biste radili u „Holivudu“, odjednom postaje bitno da li ste „za“ ili „protiv“, odnosno da li ste „vouk“ ili ne. To nije više samo kriterijum da bi neko postao glumac u filmu, već i da bi bio kamerman, dizajner, programer, da raznosi ručak po setu... Odjednom, i tu mora da se ispunjava kvota, a ona se vrlo često svodi na diskriminaciju određenih grupa, objašnjava naš sagovornik.
Publika se zasitila „voukom“
Sada postoje određeni rasni i rodni obrasci koji su ideološki neprihvatljivi i oni se nasilno istiskuju kako iz same industrije na nivou radnika, tako i iz sadržaja koji industrija proizvodi. Sve to nailazi na ekstremnu rezignaciju, a sada već i na otvoreno agresivne reakcije publike koja počinje da bojkotuje i one proizvode koji možda i nisu sami po sebi toliko „vouk“ i na koje možda ne bi ni reagovali pre četiri godine.
Iako vlasnici tih kompanija mogu da podnesu tu vrstu gubitka, same kompanije ne mogu. Malo je verovatno da će investicioni fondovi sa Vol strita nastaviti da finansiraju te kompanije, ako one uđu u dubiozu ili na ivicu bankrota. Sa druge strane, postoji slobodno tržište i polako iskrsavaju kompanije sa skromnijim finansiranjem koje proizvode ono šta ljudi hoće da gledaju, hoće da igraju, hoće da čitaju i te kompanije rapidno rastu na tržištu, potiskujući velike kompanije.
Tanasić veruje da se već nalazimo na donjoj strani krivulje „vouka“ i da sve te ideje polako zamiru. Njegovi su procesi višegodišnji, a planovi dugoročni, tako da će se u knjižarama, na policama i bioskopskim salama tek pojavljivati ovakvi i slični proizvodi, međutim, već se vidi da taj trend zamire i da dolazi do sve većeg broja reakcionarnih dela koja ili ignorišu ili se direktno suprotstavljaju „vouk“ agendi.
Oni sada jednostavno kolju svoju zlatnu koku, ali bogu hvala industrija zabave će uvek postojati, ljudi će uvek hteti da gledaju filmove, uvek će hteti da igraju igre, čitaju knjige... ali sada se pokazuje da to ne znači da će neograničeno hteti da gutaju sve što im neko brendirano ime poput „Diznija“ servira.
Američka kulturna produkcija nikada nije bila poznata po istorijskoj vernosti i pedantnosti kada je reč o prikazivanju istorijskih događaja, a tu sada svoje mesto nalazi i mešanje polova i rodova tamo gde im jednostavno nije mesto. Oni su istoriju uvek iskrivljivali, ali dokle god su je iskrivljivali praveći dobre filmove, svi smo im, kaže Tanasić, gledali kroz prste. Problem je što sada iskrivljuju istoriju tako da to više nikome nije zabavno i zanimljivo da gleda.
Pogledajte i:
