Puca li „kolektivni Zapad“ ili će liderčići samo da promene ploču i da bespogovorno slušaju Trampa
© Sputnik / Alexey Filippov
/ Pratite nas
Posle pobede Donalda Trampa „kolektivni Zapad“, neće nestati, ali neće biti isti. Amerika, imperija, pod novim predsednikom biće još imperijalnija, a sam Zapad će biti još kolektivniji. Umesto raskola između SAD i EU, dosadašnji evropski lideri samo će promeniti svoju retoriku i prilagoditi se još jačim diktatima Vašingtona.
Svetu je ostalo još oko dva meseca da se pripremi za trenutak kada će Donald Tramp (po drugi put) položiti zakletvu i ući u Ovalni kabinet Bele kuće. Bez obzira što su imali nekoliko meseci da se pripreme za ovakav scenario, evropske lidere Trampova pobeda kao da je zatekla nespremne, uprkos tome što su već mesecima naglašavali potrebu da budu spremni ako njihov favorit, Kamala Haris, izgubi izbore. Izgleda da su sve pripreme za Trampov trijumf ostale na tome da se priča o potrebi za njima.
Trgovinski ratovi, izolacionizam i skepticizam prema EU i NATO bile su odlike američke spoljne politike tokom Trampovog prvog mandata i jedno pitanje, više ideološko nego praktično, sada se stalno provlači kao zagonetka – šta će se dogoditi sa „kolektivnim Zapadom“?
„Kolektivni Zapad“ kolokvijalno je prihvaćeni termin za unisono delovanje SAD i njenih saveznika širom sveta. Hoće li sada, usled neslaganja sa osnovnim principima Trampove politike „kolektivni Zapad“ nestati sa političke mape; hoće li doći do raskola između EU i SAD i podela unutar same EU, da li se radi o kraju jedinstvenog glasanja u UN kada se raspravlja o svetskim žarištima? Jednom rečju, prisustvujemo li definitivnom porazu unisone politike diktirane iz jednog centra?
„Kolektivni Zapad“ će pod Trampom biti još kolektivniji
Prema rečima filozofa Nikole Tanasića, vrlo je malo verovatno da će „kolektivni Zapad“ doživeti svoj kraj dolaskom Trampa na vlast. Sam termin je eufemizam koji označava Ameriku i njene kolonije, političke ili ekonomske.
„Tako da taj „kolektivni Zapad“, iako naziv to implicira, nema kolektivni mozak, nego je njegov mozak u Vašingtonu. Vašington ponekad delegira neke stvari Briselu, ponekad Berlinu, Londonu i tome slično. Ali, mi od onog čuvenog odbijanja da se učestvuje u invaziji na Irak nismo videli neko ozbiljno suprotstavljanje drugih članica „kolektivnog Zapada“ hegemonu i kolonijalnom gospodaru“, navodi Tanasić.
Ono što se narednih godina može očekivati je dosta „šumova“ i problema u koordinaciji zapadnog mehanizma.
I tokom prvog Trampovog mandata bilo je dosta varnica između saveznika na obe strane Atlantika, ali one su bile posledice toga što je varničilo i u samoj vašingtonskoj administraciji. I tada je bilo pokušaja prilagođavanja evropskih elita.
„Ono što možemo očekivati je jedna vrsta grozničavog prilagođavanja i retorike, ali i političke vrhuške EU i na drugim prostorima (u Kanadi ili Japanu) novim okolnostima u zavisnosti od toga koliko promene koje Tramp najavljuje zaista budu radikalne. Ako dođe do nekog ozbiljnog ideološkog preokreta u Americi, kako Tramp najavljuje, mnogo je verovatnije da će, pogotovo evropski deo „kolektivnog Zapada“ samo da „presavije koleno“, promeni retoriku i prilagodi se zakonima hegemona nego što možemo očekivati nekakav ozbiljan konflikt“, smatra naš sagovornik.
Više jednoglasja nego ranije
Evropa nema ni institucije, ni elitu, ni infrastrukturu, a kako se ispostavilo, ni ekonomiju da parira Americi kada postavlja zahteve, a već smo videli da Tramp kada postavlja zahteve nije ni malo suptilan. Zato se može očekivati da će u budućnosti biti još grublji i bahatiji, dodaje Tanasić.
Može se dogoditi da, s obzirom na ideološke sličnosti, Mađarska i Slovačka dobiju na značaju unutar EU, a što se tiče glasanja u UN, kod Amerikanaca je princip jasan – jasno stavljaju na znanje kada je podrška „partnera“ obavezna, a kada je u pitanju simuliranje demokratije.
Tramp jeste govorio da hoće da razmontira vrhušku koja upravlja SAD, ali njegova politika je „Amerika na prvom mestu“ i on nikada nije rekao da će razmontirati američki imperijalni sistem da bi Amerika prosperirala.
„Naprotiv, dok je bio predsednik, ponašao se veoma imperijalno. Svojim „partnerima“ iz zajedničkog sveta postavljao je uslove, ultimatume. Koliko smo sada uspeli da vidimo, spoljna politika mu nije bila relevantna u kampanji. Ali najavio je nove uslove, takse, novo zavrtanje ruku“, ističe Tanasić.
Tokom Trampovog drugog mandata pre se može očekivati više jednoglasja nego što ga je bilo ranije u insistiranju da evropske zemlje ispunjavaju svoje „savezničke“ obaveze. Izjave protivne Trampovoj politici se mogu očekivati u onoj meri u kojoj bi to imalo podršku jednog dela američkog establišmenta. Međutim, ako Tramp razmontira taj establišment, evropske elite će nastaviti da horski ponavljaju ono što im je u Vašingtonu rečeno, decidiran je Tanasić.
Pod Trampom, Zapad dobija nove obrise
Sa odlaskom Džoa Bajdena i Demokratske stranke sa političke pozornice, otišao je totalitarizam koji je zapadnu politiku, kulturu i ekonomiju „spakovao“ u jedan jedinstveni paket. Zapad sada dobija nove obrise, što znači raznovrsnost i priznanje prava na različitost, kao da je i do zapadnih elita dopreo zahtev članica BRIKS-a za autonomijom i suverenitetom, objašnjava politički filozof Dragoljub Kojčić.
Ovi zahtevi neće moći da budu ignorisani nigde u svetu, pa ni u evroatlantskom prostoru.
„To je liberalni princip čija je kolevka upravo bila zapadna politička filozofija. Ispašće da se zapravo, globalni Istok bori za očuvanje vrednosnog sistema koji se pre 250 godina porodio na globalnom Zapadu. Dolazak Trampa na vlast, barem to očekujemo, mogao bi da ponovo planetarnom društvu omogući pravo na subjektivnost i personalnost“, kaže on.
Kako Kojčić kaže, u Trampa ne treba gledati kao proroka ili Mesiju, već kao vesnika jedne potrebe koja je bila duboko potisnuta tokom totalitarnog pogleda na svet na Zapadu. Ona sada dobija šansu da se realizuje kao novi poredak, ne samo politički i pravni, već kao „novi ram za bogatstvo različitih vrednosti“.
EU, kao i svako maloletno biće, još nezaokružena i pod tutorstvom političkog Vašingtona, smatra da je za nju Trampov izbor negativna perspektiva, a ne uviđa da joj on čini najveću moguću uslugu – daje joj šansu da konačno sazri i da u svim svojim razlikama počne da poštuje i razlike u svetu, zaključuje Kojčić.
