Do sada nepoznate činjenice o srpskom kralju koji je brinuo o ruskoj duši /video/
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević nije bio samo zaštitnik ruskih emigranata, nego i istinski poštovalac velike ruske kulture, s kojom se upoznao još u mladosti. Za razliku od drugih monarha, on je smatrao da ruske ljude nije dovoljno samo nahraniti, nego da treba brinuti i o njihovoj duši, kaže za Sputnjik ruska istoričarka Jelena Bondarjeva.
Izdavačka kuća „Informatika“ objavila je srpski prevod knjige Jelene Bondarjeve „Aleksandar Prvi Karađorđević, pravoslavni kralj Srbije“. Ovo je prva biografija srpskog vladara, jedne od ključnih ličnosti u srpskoj istoriji u 20. veku, koja je objavljena u Rusiji, a u njoj su iznete i neke do sada nepoznate činjenice iz ruskih dokumenata i arhiva.
Široka duša i puno srce
Jelena Bondarjeva je poznata po brojnim knjigama i člancima o sudbini ruske emigracije u Srbiji. Dugo je živela u Beogradu i imala je mogućnost da istražuje ne samo ruske nego i srpske arhive, u kojima se susrela s brojnim dokumentima koji svedoče o kratkom, ali veoma burnom životu srpskog monarha.
„Čim sam počela da istražujem temu ruske emigracije, odmah sam se susrela s veličanstvenom ličnošću kralja Aleksandra. On je smatrao da je potrebno istinski brinuti o ruskim ljudima koji su došli u njegovu zemlju, omogućiti im da nastave da se bave svojim zanimanjima, da neguju ljubav prema knjigama i pozorištu, da školuju svoju decu prema ruskom sistemu. Takav pristup uopšte nije bio karakterističan za druge državne moćnike u Evropi, ili bilo gde u svetu. Po tome je pristup kralja Aleksandra bio jedinstven“, kaže Jelena Bondarjeva.
Naša sagovornica navodi da je na kralja Aleksandra veoma uticalo njegovo školovanje u Rusiji, te da je to jedan od razloga zbog kojih je, kao monarh mlade države prihvatio ruske izbelice „širokom dušom i punim srcem“.
Prema njenim rečima, odnosu srpskog kralja prema ruskim emigrantima doprinele su i okolnosti u kojima se nalazila njegova zemlja, razorena u Prvom svetskom ratu.
„Poginulo je mnogo ljudi, uglavnom mladih, školovanih, tako da je mlada država ostala bez stručnjaka. U takvom bednom stanju, baš u tom trenutku, dolaze ljudi iz Rusije. Smatra se da je oko 120.000 Rusa prošlo kroz Srbiju, a u njoj je ostalo oko 60.000. To su uglavnom bili školovani ljudi, s naučnim znanjem, oficiri, visokoškolovani, a zemlji je bilo potrebno upravo to. Ruskim izbeglicama je dozvoljeno da u novoj državi nastave da rade ono što su radili i u svojoj zemlji, da ostanu u svojoj struci. U Srbiji su ruski oficiri mogli da nastave svoju službu sačuvavši čin. Bila je dozvoljena i struktura Ruske pravoslavne crkve, što je samo po sebi fenomen, jer je Srpska pravoslavna crkva ista grana pravoslavlja i Rusi su mogli slobodno da idu u srpske crkve“, kaže Jelena Bondarjeva.
Nikolaj Drugi Romanov: „Gledajte na njega kao na moga sina“
Ruska istoričarka se proučavanjem i pisanjem biografije kralja Aleksandra posvećeno bavila tri godine, a tokom rada su joj posebno bili intrigantni i zanimljivi detalji koji se tiču njegovog školovanja u Rusiji, kao i bliski odnosi s ruskom carskom porodicom.
„Razlikuju se, recimo, mišljenja o tome da li je jedna od carskih kćeri bila verenica kralja Aleksandra ili do toga nije došlo. U literaturi, pa čak i u novinama iz tog vremena, bilo je dosta informacija da je prestonolaslednik Aleksandar tražio drugu ćerku Nikolaja Drugog - Tatjanu, ali ne znamo precizno da li je reč o Tatjani, ili o Olgi, starijoj kćeri. U ruskim arhivima pronašla sam dnevničke beleške kneginje Olge, u kojima ona konkretno ukazuje na susret s mladim Aleksandrom u januaru 1914. godine i nedvosmisleno izražava simpatiju prema njemu“, kaže Jelena Bondarjeva.
Tokom posete prestolonaslednika Aleksandra Sankt Peterburgu car Nikolaj ga je uveo u krug svoje porodice. To je bio izuzetak, jer carska porodica je bila, kako napominje naša sagovornica, dosta zatvorena i čak ni visoko rangirani posetioci nisu mogli da traže direktan kontakt sa carskim kćerima.
„Car Nikolaj je, u vreme kada je Aleksandar bio u Paževskom korpusu, direktno rekao, a to postoji i u memoarima kneza Jepančina (Aleksandrovog mentora): 'Gledajte na njega kao na moga sina'. Nikolaj Drugi nikada nije ispustio iz vida njegovu sudbinu i uvek je tražio informacije od ruskih ambasadora u Srbiji šta se zbiva posle 1914. godine. Sve to postoji u arhivskim dokumentima“, kaže Jelena Bondarjeva.
Pobednik u tri rata u senci ideologije
Naša sagovornica ističe da je veoma komplikovano rekonstruisati političku poziciju srpskog monarha jer je vrlo ograničena baza izvora koju istoričari mogu da koriste. Monarh, s obzirom na svoj kratak vek, nije ostavio memoare, a o njegovom delovanju svedoče uglavnom zvanični govori i proglasi, ili izjave koje prepričavaju njegovi savremenici, čija sećanja nisu uvek pouzdana.
„Sve je to tako verovatno i zbog teškog perioda u istoriji Rusije i Jugoslavije koji je usledio posle tragične pogibije kralja Aleksandra 1934. godine u Marseju. Nakon toga je počeo Drugi svetski rat, mnoštvo materijala je tada propalo ili uništeno, a potom je to činila i komunistička vlada u Jugoslaviji. Ličnost kralja Aleksandra je iz ideoloških razloga bila potpuno deformisana u društvenoj svesti, od njega su napravili diktatora i tiranina“, kaže Jelena Bondarjeva.
Prema njenoj oceni, građenju negativne predstave o ličnosti kralja Aleksandra u velikoj meri je doprinela i hrvatska istoriografija, budući da je hrvatskoj strani bilo važno da izbegne odgovornost za krizu u Kraljevini Jugoslaviji.
„U knjizi je navedeno mnošto materijala koji svedoče o tome koliko je on tražio načine da uspostavi dijalog unutar zemlje. U suštini, glavna 'greška', glavna 'krivica' kralja Aleksandra, bila je to što je vrlo rano poginuo. Period od 1921. do 1934. godine je izuzetno kratak u istorijskim dimenzijama“, napominje ruska istoričarka i dodaje da je činjenica da je izašao kao pobednik iz tri svetska rata u velikoj meri bačena u senku zbog ideologije.
Ruski istoričari koji se bave temom ruske emigracije uglavnom imaju pozitivan odnos prema kralju Aleksandru jer ne mogu ništa da mu zamere, s obzirom na to da je bio apsolutno raspoložen prema Rusima i Rusiji.
„U vreme Sovjetskog Saveza o njemu se pisalo kao o diktatoru koji je gušio sve živo u svojoj državi, a posebno leve snage, komuniste, socijaliste. Kada se raspao Sovjetski Savez, došlo je do promena u ideologiji i onda je pristup ličnosti kralja Aleksandra donekle promenjen. Počeli su da analiziraju šta je zaista bila njegova unutrašnja politika i do koje mere je on odgovoran za nju, jer tada je postojao i parlament, i vlada koja se menjala svake godine“, kaže Jelena Bondarjeva.
Hoće li kralj Aleksandar dobiti spomenik u Rusiji
Naša sagovornica smatra da Rusi moraju biti zahvalni kralju Aleksandru za ono što je učinio za njihove sunarodnike koji su došli na Balkan, a posebno za to što je podržavao rusku inteligenciju, umetnike, pisce i filozofe.
„On je, recimo, davao finansijsku podršku Zinadiji Hipijus i Dmitriju Mereškovskom, kao i Ivanu Bunjinu. Oni su jedno vreme živeli u Francuskoj. Podržavao je tu veliku rusku kulturu s kojom se upoznao u mladosti i zaista ju je voleo i cenio“, ističe ruska istoričarka.
Jelena Bondarjeva dodaje da Fond istorijske perspektive, na čijem je čelu istoričarka Natalija Naročnicka, nastoji da u Moskvi ili Sankt Peterburgu bude podignut spomenik Aleksandru Prvom Karađorđeviću.
„To je pitanje koje se još rešava, postoji vrlo interesantan projekat za takav spomenik, reč je o radu našeg čuvenog vajara Genadija Pravotorova koji je i koautor spomenika caru Nikolaju Drugom ovde u Beogradu. Sada pregovaramo s Domom ruske dijaspore u Moskvi, pošto je to odlično mesto za izražavanje naše zahvalnosti i sećanja. Nadamo se da će tamo biti podignut taj spomenik“, kaže Jelena Bondarjeva.
Ruska istoričarka ukazuje i na to da istorija međuratnog perioda u Srbiji i na Balkanu nije dovoljno proučena i vrednovana, iako je reč o jednom od, kako kaže, najinteresantnijih i najplodnijih perioda u srpskoj istoriji.
„Taj period je ostao u senci Drugog svetskog rata i komunističkog perioda, a ovaj Beograd koji vidimo i volimo zapravo je potekao upravo iz tog vremena, kada je cvetala kultura. I nije reč samo o kralju Aleksandru, nego o ljudima koji su bili pored njega, a to su bili Jovan Dučić, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Ivan Meštrović, Mihajlo Pupin i mnogi drugi. Za mene je zaista iznenađenje zbog čega je taj period ostao u senci, zbog čega nije pročitan, promišljen, kada je to period kojim se treba ponositi. Ima tragičnih događaja, ima grešaka, ali znati kakve je sve teške odluke morao da donese kralj Aleksandar koji je bio pobednik u Prvom svetskom ratu i kako je u vatru nove države bacio vojnu slavu Srbije, i zastave, i mundire, i ordenje. Nije mu bilo žao jer je verovao da radi za opštu dobrobit, želeo je da ujedini ceo srpski narod. Možda je to bila greška, ali o tome treba razmišljati, to treba videti, a ne gurati pod tepih“, zaključuje naša sagovornica.
