https://lat.sputnikportal.rs/20241103/pisci-treba-da-cute-o-politici-ako-nisu-puskin-1178886082.html
Pisci treba da ćute o politici — ako nisu Puškin
Pisci treba da ćute o politici — ako nisu Puškin
Sputnik Srbija
Pisci ne treba da govore o političkim temama, jer iz toga nikad ništa dobro ne proizilazi. Za mene je u tom smislu jedini autoritet Puškin. Svaka njegova izjava... 03.11.2024, Sputnik Srbija
2024-11-03T11:27+0100
2024-11-03T11:27+0100
2024-11-03T11:27+0100
kultura
kultura
intervju
beogradski sajam knjiga
pisac
analize i mišljenja
kultura – intervjui i analitika
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0a/1c/1178885926_0:0:2731:1537_1920x0_80_0_0_0bde8439871fd98c3eb052e352b80154.jpg
Knjiga „Rozanov“ nagrađivanog ruskog pisca Alekseja Varlamova, posvećena životu jednog od najznamenitijih ličnosti ruskog „Srebrnog veka“, filozofu, piscu i novinaru Vasiliju Rozanovu, predstavljena je tokom Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, na ruskom nacionalnom štandu. Biografija je objavljena u izdanju „Rusike“, u prevodu Ljubinke Milinčić.Aleksej Varlamov, koji je u okviru čuvene edicije ŽZL (Žiznь zamečatelьnыh lюdeй) ruske izdavačke kuće „Maladaja gvardija“ objavio ukupno osam biografija velikana ruske književnosti, uključujući Alekseja Tolstoja, Mihaila Bulgakova, Andreja Platonova, Valentina Raspućina, u razgovoru za Sputnjik otkriva kako ga je opčinila neobična i protivrečna ličnost Vasilija Rozanova, čiji je životni put bio prepun dramatičnih i teških trenutaka, te je uticao i na njegove poglede na svet i ukupno stvaralaštvo.Ruska književnost je puna velikana, a mnogi od njih imaju i biografije po kojima bi se mogli pisati romani ili snimati filmovi. Čime je Vas privukao Vasilij Rozanov, zbog čega ste izabrali baš njega?- Rozanov je, bez sumnje, jedna od najznačajnijih figura u „Srebrnom veku“ ruske književnosti. Međutim, paradoksalno je to što nam, tokom studija u sovjetskom periodu na Filološkom fakultetu u Moskvi o Rozanovu ništa nisu govorili. Nisam ni znao da postoji takav pisac, a učili smo o svim drugim značajnim autorima — Bloku, Bunjinu, Hipijusovoj, Gorkom, Belom, Gumiljovu, Ahmatovoj, Cvetajevoj. Tek u vreme „perestrojke“ Rozanov je počeo ponovo da se pojavljuje u književnoj svesti. Iako formalno nije bio zabranjen u sovjetsko vreme, njegova dela nisu štampana, a o njemu se ćutalo. Kada sam konačno počeo da ga čitam, bio sam duboko impresioniran. Bilo je to toliko neobično, sveže, oštro.Rozanov je, zapravo, bio prvi ruski bloger. On je stvorio taj žanr — sve te momentalne fiksacije misli, osećanja i zapažanja. Kao da je čovek iz budućnosti, neko ko je video nešto novo. On nije napisao nijedan roman, pripovetku, kratku priču. Pisao je u žanru kratkih zapažanja, kao što su „Opali listovi“, koje možete čitati više puta i uvek pronaći nešto novo. Oni nose neku magiju. Privlače kao magnet.Pre ovoga sam napisao sedam biografija, i u svima njima Rozanov se pojavljivao, direktno ili indirektno. Osećao sam da njegovo delo predstavlja ključni element u razumevanju mnogih drugih pisaca „Srebrnog veka“. Pored toga, Rozanov je figurirao i u mom romanu „Tamna strana duše“ (Mыslennый volk“), koji je, takođe, preveden na srpski. U tom delu, Rozanov nije samo spomenut, već je i predstavljen kao umetnički lik.Jednom prilikom ste rekli da Rozanova možemo smatrati kolektivnim Karamazovima. Kako se on može opisati u tom smislu?- Ako razmišljamo o porodici Karamazovih, možemo odrediti neke osnovne karakteristike svakog njenog člana. Na primer, otac Fjodor Pavlovič je predstavljen kao strastan i sladostrastan čovek. I Rozanov je u mnogim aspektima bio veoma sladostrasan. Najstariji sin Dmitrij je otvoren, iskren, on je bezobzirni, široki ruski čovek. Sve to je bilo svojstveno Rozanovu. Ivan je intelektualac i provokator. To se u potpunosti odnosi na Rozanova. A Aljoša je predan molitvi, religiozni tip, kao i sam Rozanov. Konačno, četvrti brat, Smerdjakov, predstavlja oličenje podlosti, on je lakejska duša — i to je takođe bilo svojstveno Rozanovu. U njemu se nalazi kolektivna karamazovština sa svim visokim i niskim osobinama čoveka - ruskog čoveka i čoveka uopšte.Njegov život bio je povezan sa životom Fjodora Dostojevskog, ne samo preko ljubavi prema istoj ženi, fatalnoj Apolinariji Suslovoj, nego i kroz duhovnu bliskost. Kako se duhovni uticaj Dostojevskog odrazio na stvaralaštvo Rozanova?- Može se reći da je Dostojevski bio njegov omiljeni pisac. Rozanov ga je čitao još kao gimnazijalac. U junacima Dostojevskog je video strast, maksimalnu otvorenost i iskrenost, nekakav histerični temperament, teatralnost. Oni su, kao i sam Rozanov, ljudi koji se ne stide sebe. Dostojevski predstavlja maksimalno razotkrivanje, obnaživanje, čak i do besramnosti. Rozanov je tu psihologiju veoma dobro osećao. A tu je još jedan važan biografski detalj: Rozanov je smatrao potpuno normalnim da pita neku mladu ženu o njenom intimnom životu. Pitao se: Ako ljudi mogu da razgovaraju o teatru, zašto ne bi govorili o seksu koji je za njih, verovatno, mnogo važniji? I to nije bila samo provokacija. Za Rozanova nije bilo tabua. On je zaista bio loše vaspitano dete koje ne razume razliku između onoga što jeste i onoga što nije dozvoljeno. I zbog toga su mu mnogi i opraštali, jer šta očekivati od „deteta“?Koliko je Rozanovljev život, sve ono što mu se događalo, a bilo je veoma dramatično, uticalo na njegov pogled na svet?- U detinjstvu i tinejdžerskom uzrastu bio je stalno u nekom poniženom stanju. Nasilje koje je trpeo od starijih, osećaj da je bespomoćan, to je formiralo njegovu potrebu da pobegne od stvarnosti, u svoj zamišljeni svet. I ta sanjivost deteta je oblikovana okolnostima koje mu je donela sudbina. Zanimljivo je, međutim, to što je počeo kao konzervativac, monarhista, čovek okrenut crkvi – desničar. A onda se odjednom preokrenuo i postao jedan od najistaknutijih predstavnika liberalnog, revolucionarnog pravca, promenio se njegov odnos prema crkvi, hrišćanstvu. Razlog je, opet, biografski. Rozanov je imao petoro dece, ali njegov brak nije priznala crkva. Njegova deca nisu nosila njegovo prezime, nisu koristila njegovo srednje ime. Bila su to deca udovice, bez zakonitog oca, kao da im je otac nepoznat. Bili su obespravljeni. I ta situacija ga je razbesnela. Govorio je da je to nepravedno, pogrešno, da nije milosrdno. Pisao je pisma i molbe. Obraćao se državnicima, ministrima, sveštenicima, mitropolitima, išao je do samog cara. A čak mu je i car rekao da ne može ništa u vezi s tim da učini jer su takvi crveni zakoni. I onda se on pobunio protiv same crkve. Tako je hrišćanin Rozanov postao neznabožac Rozanov.Šta je, prema Vašem mišljenju, u delu Rozanova posebno aktuelno za današnjeg čitaoca – kada je reč o Rusiji, o svetu?- Na primer, govorio je o emigrantima, a to je sada veoma relevantna tema za Rusiju. U knjizi citiram njegov čuveni članak „Ne treba amnestirati političke emigrante“. Nakon poraza prve ruske revolucije 1905-1906, politička klima u Rusiji se promenila, na vlast je došao Stolipin, zakoni su pooštreni, vraćena je smrtna kazna, a mnogi ruski liberali, revolucionari koji se nisu slagali s tom politikom, napustili su Rusiju i otišli u emigraciju. A posle nekoliko godina mnogi su shvatili da im život u izgnanstvu nije potaman i počeli su da razmišljaju o povratku. Rozanov istupa s veoma živopisnim, emotivnim člankom, u kojem kaže da tim ljudima ne treba dozvoliti da se vrate, jer oni koji su jednom izdali Rusiju, koji su je blatili, koji je ne poštuju - ne zaslužuju da budu ruski ljudi, nemaju pravo da se vrate. To je pitanje o kome se sada raspravlja i u ruskom društvu. Ima ljudi koji su otišli, neki možda žele da se vrate, neki ne žele, ali, hipotetički, taj problem postoji.Još jedna relevantna tema jeste odnos Rozanova prema Prvom svetskom ratu. Kada je počeo Prvi svetski rat, veći deo ruske inteligencije je na to reagovao prilično negativno. Rozanov je, međutim, istupio s veoma strastvenom knjigom „Rat 1914. i ruski preporod“, u kojoj je blagoslovio rat. Smatrao je da je rat dobar, ne samo zato što se, s njegovog stanovišta, vodi za pravednu stvar i što odgovara geopolitičkim interesima Rusije, nego je smatrao da rat u ruskom narodu budi osećaj patriotizma i pripadnosti državi. Smatrao je da je pre rata rusko društvo, a posebno ruska inteligencija, postalo ravnodušno, da se izgubio duh patriotizma.Može li se čovek današnjice složiti s takvim stavom?- Neki se slažu s tim, neki se ne slažu. Ja kao autor ne insistiram ni na čemu, samo ukazujem na ono što je Rozanov o tome govorio. Kada je pisao tu knjigu, bio je siguran da će rat početi i završiti se 1914. godine, ruskom pobedom. Prisetio se rata 1812. protiv Napoleona, koji je završen iste te godine i u kojem je Rusija pobedila, a Napoleon napustio njenu teritoriju. Rozanov je bio siguran da će se isto dogoditi i Nemačkoj. Međutim, Prvi svetski rat je išao po drugačijem scenariju. I usled toga je patriotizam Rozanova posle nekoliko godina postao nihilizam. Napisao je jednu od svojih najogorčenijih knjiga, koja se zvala „Apokalipsa našeg vremena“. U njoj je napisao da se Rusija istopila za dva dana, da više ne postoji. Čini mi se da je pouka koju dobijamo od Rozanova to da je u Rusiji takav zanos patriotizmom veoma opasan. Zato što je to kao klatno. S jedne strane je opijenost, a s druge razočaranje. Mislim da treba biti čovek sredine, umeren. Nema potrebe hodati po ivicama. A Rusi veoma vole ekstreme.Koliko je i za samog pisca važno da bude objektivan, odnosno, koliko je opasno kada je autor subjektivan? Da li Vi kao pisac nastojite da budete objektivni?- Kada pišem biografiju, trudim se da budem objektivan, a kada pišem romane - ne. Objektivni romani su dosadni romani. Roman napisan iz perspektive zdravog razuma nije zanimljiv roman. Kako je roman zanimljiv? Kao greška, kao zabluda.Kod Rusa su pisci često shvatani kao učitelji života. Na primer, uz svo poštovanje i divljenje prema Lavu Tolstoju, njegov odnos prema ruskoj crkvi, s moje tačke gledišta, ne može se doživljavati kao apsolutna istina. Čak mislim da ni Dostojevski nije bio u pravu u mnogo čemu. Recimo, njegov san da se osvoji Carigrad. Zašto nam treba Carigrad? Prvi svetski rat nije bio samo zbog Srba. Jedan od razloga je bio i to što su zemlje poput Rusije sanjale da stave krst na Aja Sofiju. Kao rezultat toga, ogromna država je propala. Zbog toga mislim da pesnici ne treba da budu proroci, nego samo pesnici.Pogledajte i:
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
kultura, intervju, beogradski sajam knjiga, pisac, analize i mišljenja, kultura – intervjui i analitika
kultura, intervju, beogradski sajam knjiga, pisac, analize i mišljenja, kultura – intervjui i analitika
Knjiga „Rozanov“ nagrađivanog ruskog pisca Alekseja Varlamova, posvećena životu jednog od najznamenitijih ličnosti ruskog „Srebrnog veka“, filozofu, piscu i novinaru Vasiliju Rozanovu, predstavljena je tokom Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, na ruskom nacionalnom štandu. Biografija je objavljena u izdanju „Rusike“, u prevodu Ljubinke Milinčić.
Aleksej Varlamov, koji je u okviru čuvene edicije ŽZL (Žiznь zamečatelьnыh lюdeй) ruske izdavačke kuće „Maladaja gvardija“ objavio ukupno osam biografija velikana ruske književnosti, uključujući Alekseja Tolstoja, Mihaila Bulgakova, Andreja Platonova, Valentina Raspućina, u razgovoru za Sputnjik otkriva kako ga je opčinila neobična i protivrečna ličnost Vasilija Rozanova, čiji je životni put bio prepun dramatičnih i teških trenutaka, te je uticao i na njegove poglede na svet i ukupno stvaralaštvo.
Ruska književnost je puna velikana, a mnogi od njih imaju i biografije po kojima bi se mogli pisati romani ili snimati filmovi. Čime je Vas privukao Vasilij Rozanov, zbog čega ste izabrali baš njega?
- Rozanov je, bez sumnje, jedna od najznačajnijih figura u „Srebrnom veku“ ruske književnosti. Međutim, paradoksalno je to što nam, tokom studija u sovjetskom periodu na Filološkom fakultetu u Moskvi o Rozanovu ništa nisu govorili. Nisam ni znao da postoji takav pisac, a učili smo o svim drugim značajnim autorima — Bloku, Bunjinu, Hipijusovoj, Gorkom, Belom, Gumiljovu, Ahmatovoj, Cvetajevoj. Tek u vreme „perestrojke“ Rozanov je počeo ponovo da se pojavljuje u književnoj svesti. Iako formalno nije bio zabranjen u sovjetsko vreme, njegova dela nisu štampana, a o njemu se ćutalo. Kada sam konačno počeo da ga čitam, bio sam duboko impresioniran. Bilo je to toliko neobično, sveže, oštro.
Rozanov je, zapravo, bio prvi ruski bloger. On je stvorio taj žanr — sve te momentalne fiksacije misli, osećanja i zapažanja. Kao da je čovek iz budućnosti, neko ko je video nešto novo. On nije napisao nijedan roman, pripovetku, kratku priču. Pisao je u žanru kratkih zapažanja, kao što su „Opali listovi“, koje možete čitati više puta i uvek pronaći nešto novo. Oni nose neku magiju. Privlače kao magnet.
Pre ovoga sam napisao sedam biografija, i u svima njima Rozanov se pojavljivao, direktno ili indirektno. Osećao sam da njegovo delo predstavlja ključni element u razumevanju mnogih drugih pisaca „Srebrnog veka“. Pored toga, Rozanov je figurirao i u mom romanu „Tamna strana duše“ (Mыslennый volk“), koji je, takođe, preveden na srpski. U tom delu, Rozanov nije samo spomenut, već je i predstavljen kao umetnički lik.
Jednom prilikom ste rekli da Rozanova možemo smatrati kolektivnim Karamazovima. Kako se on može opisati u tom smislu?
- Ako razmišljamo o porodici Karamazovih, možemo odrediti neke osnovne karakteristike svakog njenog člana. Na primer, otac Fjodor Pavlovič je predstavljen kao strastan i sladostrastan čovek. I Rozanov je u mnogim aspektima bio veoma sladostrasan. Najstariji sin Dmitrij je otvoren, iskren, on je bezobzirni, široki ruski čovek. Sve to je bilo svojstveno Rozanovu. Ivan je intelektualac i provokator. To se u potpunosti odnosi na Rozanova. A Aljoša je predan molitvi, religiozni tip, kao i sam Rozanov. Konačno, četvrti brat, Smerdjakov, predstavlja oličenje podlosti, on je lakejska duša — i to je takođe bilo svojstveno Rozanovu. U njemu se nalazi kolektivna karamazovština sa svim visokim i niskim osobinama čoveka - ruskog čoveka i čoveka uopšte.
Njegov život bio je povezan sa životom Fjodora Dostojevskog, ne samo preko ljubavi prema istoj ženi, fatalnoj Apolinariji Suslovoj, nego i kroz duhovnu bliskost. Kako se duhovni uticaj Dostojevskog odrazio na stvaralaštvo Rozanova?
- Može se reći da je Dostojevski bio njegov omiljeni pisac. Rozanov ga je čitao još kao gimnazijalac. U junacima Dostojevskog je video strast, maksimalnu otvorenost i iskrenost, nekakav histerični temperament, teatralnost. Oni su, kao i sam Rozanov, ljudi koji se ne stide sebe. Dostojevski predstavlja maksimalno razotkrivanje, obnaživanje, čak i do besramnosti. Rozanov je tu psihologiju veoma dobro osećao. A tu je još jedan važan biografski detalj: Rozanov je smatrao potpuno normalnim da pita neku mladu ženu o njenom intimnom životu. Pitao se: Ako ljudi mogu da razgovaraju o teatru, zašto ne bi govorili o seksu koji je za njih, verovatno, mnogo važniji? I to nije bila samo provokacija. Za Rozanova nije bilo tabua. On je zaista bio loše vaspitano dete koje ne razume razliku između onoga što jeste i onoga što nije dozvoljeno. I zbog toga su mu mnogi i opraštali, jer šta očekivati od „deteta“?
Koliko je Rozanovljev život, sve ono što mu se događalo, a bilo je veoma dramatično, uticalo na njegov pogled na svet?
- U detinjstvu i tinejdžerskom uzrastu bio je stalno u nekom poniženom stanju. Nasilje koje je trpeo od starijih, osećaj da je bespomoćan, to je formiralo njegovu potrebu da pobegne od stvarnosti, u svoj zamišljeni svet. I ta sanjivost deteta je oblikovana okolnostima koje mu je donela sudbina. Zanimljivo je, međutim, to što je počeo kao konzervativac, monarhista, čovek okrenut crkvi – desničar. A onda se odjednom preokrenuo i postao jedan od najistaknutijih predstavnika liberalnog, revolucionarnog pravca, promenio se njegov odnos prema crkvi, hrišćanstvu. Razlog je, opet, biografski. Rozanov je imao petoro dece, ali njegov brak nije priznala crkva. Njegova deca nisu nosila njegovo prezime, nisu koristila njegovo srednje ime. Bila su to deca udovice, bez zakonitog oca, kao da im je otac nepoznat. Bili su obespravljeni. I ta situacija ga je razbesnela. Govorio je da je to nepravedno, pogrešno, da nije milosrdno. Pisao je pisma i molbe. Obraćao se državnicima, ministrima, sveštenicima, mitropolitima, išao je do samog cara. A čak mu je i car rekao da ne može ništa u vezi s tim da učini jer su takvi crveni zakoni. I onda se on pobunio protiv same crkve. Tako je hrišćanin Rozanov postao neznabožac Rozanov.
Šta je, prema Vašem mišljenju, u delu Rozanova posebno aktuelno za današnjeg čitaoca – kada je reč o Rusiji, o svetu?
- Na primer, govorio je o emigrantima, a to je sada veoma relevantna tema za Rusiju. U knjizi citiram njegov čuveni članak „Ne treba amnestirati političke emigrante“. Nakon poraza prve ruske revolucije 1905-1906, politička klima u Rusiji se promenila, na vlast je došao Stolipin, zakoni su pooštreni, vraćena je smrtna kazna, a mnogi ruski liberali, revolucionari koji se nisu slagali s tom politikom, napustili su Rusiju i otišli u emigraciju. A posle nekoliko godina mnogi su shvatili da im život u izgnanstvu nije potaman i počeli su da razmišljaju o povratku. Rozanov istupa s veoma živopisnim, emotivnim člankom, u kojem kaže da tim ljudima ne treba dozvoliti da se vrate, jer oni koji su jednom izdali Rusiju, koji su je blatili, koji je ne poštuju - ne zaslužuju da budu ruski ljudi, nemaju pravo da se vrate. To je pitanje o kome se sada raspravlja i u ruskom društvu. Ima ljudi koji su otišli, neki možda žele da se vrate, neki ne žele, ali, hipotetički, taj problem postoji.
Još jedna relevantna tema jeste odnos Rozanova prema Prvom svetskom ratu. Kada je počeo Prvi svetski rat, veći deo ruske inteligencije je na to reagovao prilično negativno. Rozanov je, međutim, istupio s veoma strastvenom knjigom „Rat 1914. i ruski preporod“, u kojoj je blagoslovio rat. Smatrao je da je rat dobar, ne samo zato što se, s njegovog stanovišta, vodi za pravednu stvar i što odgovara geopolitičkim interesima Rusije, nego je smatrao da rat u ruskom narodu budi osećaj patriotizma i pripadnosti državi. Smatrao je da je pre rata rusko društvo, a posebno ruska inteligencija, postalo ravnodušno, da se izgubio duh patriotizma.
Može li se čovek današnjice složiti s takvim stavom?
- Neki se slažu s tim, neki se ne slažu. Ja kao autor ne insistiram ni na čemu, samo ukazujem na ono što je Rozanov o tome govorio. Kada je pisao tu knjigu, bio je siguran da će rat početi i završiti se 1914. godine, ruskom pobedom. Prisetio se rata 1812. protiv Napoleona, koji je završen iste te godine i u kojem je Rusija pobedila, a Napoleon napustio njenu teritoriju. Rozanov je bio siguran da će se isto dogoditi i Nemačkoj. Međutim, Prvi svetski rat je išao po drugačijem scenariju. I usled toga je patriotizam Rozanova posle nekoliko godina postao nihilizam. Napisao je jednu od svojih najogorčenijih knjiga, koja se zvala „Apokalipsa našeg vremena“. U njoj je napisao da se Rusija istopila za dva dana, da više ne postoji. Čini mi se da je pouka koju dobijamo od Rozanova to da je u Rusiji takav zanos patriotizmom veoma opasan. Zato što je to kao klatno. S jedne strane je opijenost, a s druge razočaranje. Mislim da treba biti čovek sredine, umeren. Nema potrebe hodati po ivicama. A Rusi veoma vole ekstreme.
Koliko je i za samog pisca važno da bude objektivan, odnosno, koliko je opasno kada je autor subjektivan? Da li Vi kao pisac nastojite da budete objektivni?
- Kada pišem biografiju, trudim se da budem objektivan, a kada pišem romane - ne. Objektivni romani su dosadni romani. Roman napisan iz perspektive zdravog razuma nije zanimljiv roman. Kako je roman zanimljiv? Kao greška, kao zabluda.
Kod Rusa su pisci često shvatani kao učitelji života. Na primer, uz svo poštovanje i divljenje prema Lavu Tolstoju, njegov odnos prema ruskoj crkvi, s moje tačke gledišta, ne može se doživljavati kao apsolutna istina. Čak mislim da ni Dostojevski nije bio u pravu u mnogo čemu. Recimo, njegov san da se osvoji Carigrad. Zašto nam treba Carigrad? Prvi svetski rat nije bio samo zbog Srba. Jedan od razloga je bio i to što su zemlje poput Rusije sanjale da stave krst na Aja Sofiju. Kao rezultat toga, ogromna država je propala. Zbog toga mislim da pesnici ne treba da budu proroci, nego samo pesnici.
