https://lat.sputnikportal.rs/20241029/kako-izvuci-prirodne-resurse-arktika-bez-izazivanja-katastrofa-1178924921.html
Kako izvući prirodne resurse Arktika bez izazivanja katastrofa
Kako izvući prirodne resurse Arktika bez izazivanja katastrofa
Sputnik Srbija
Praktično svi fundamentalni istraživački projekti Rusije na Arktiku su suštinski povezani sa industrijom nafte i gasa, kaže Vasilij Bogojavlenski, dopisni član... 29.10.2024, Sputnik Srbija
2024-10-29T10:00+0100
2024-10-29T10:00+0100
2024-10-29T10:00+0100
nauka i tehnologija
nauka i tehnologija
rusija
arktik
nafta
gas
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/0a/1c/1178907557_0:160:3072:1888_1920x0_80_0_0_732723f7e08230105f737d929d87a5dd.jpg
„Jedan od osnovnih razloga zašto Rusija širi svoje aktivnosti na Arktiku je vađenje ugljovodonika: nafte i prirodnog gasa. Arktik je neverovatno bogat naftom i gasom, kako na moru tako i na kopnu“, objašnjava Bogojavlenski.Da bi eksploatacija prirodnih resursa tekla nesmetano, sve strane koje su u to uključene moraju uzeti u obzir rizik od potencijalnih katastrofa koje se mogu desiti tokom operacija u ovoj oštroj klimatskoj zoni.„Naš primarni cilj je da povećamo efikasnost i ekološku bezbednost industrije nafte i gasa, posebno na Arktiku gde je veoma teško poslovati“, rekao je on.Katastrofalno izlivanje nafte na Arktiku, poput zloglasne katastrofe Ekson Valdeza 1989. godine, bilo bi mnogo teže očistiti u poređenju sa sličnom katastrofom u toplijoj klimatskoj zoni, objašnjava naučnik.Na primer, nedostaje nam tehnologija za efikasno čišćenje izlivanja nafte tokom polarne noći, a proticanje nafte ispod arktičkog leda predstavljalo bi dodatne izazove.„Nafta bi tada plutala zajedno sa ledom i za godinu ili dve dana završila bi blizu kanadskih obala ili blizu Grenlanda. Zatone možemo dozvoliti da se dogodi takva katastrofa na Arktiku“, objašnjava Bogojavlenski.Kako dodaje, mora se sprečiti i izlivanje nafte do koje bi moglo doći usled kvarova na naftovodima na Arktiku.Pored katastrofe koje može prouzrokovati čovek, postoji i opasnost od emisije gasa koja se javlja kada se džepovi gasa nagomilaju ispod permafrosta i iznenada eruptiraju, ostavljajući velike kratere za sobom.„Ovo je veoma opasna pojava. Ako se tako snažna emisija gasa dogodi pod vodom, a brod je pozicioniran iznad kratera gde se emisija odvija, iz toga neće izaći ništa dobro. Takav scenario je oproban u modelima u specijalizovanim bazenima. Ispostavilo se da bi, ako je zapremina emitovanog gasa uporediva sa tonažom plovila, brod neminovno nestao“, upozorava Bogojavlenski, ističući da količina ispuštenog gasa tokom ovakvih događaja obično znatno premašuje tonažu čak i najvećih LNG tankera.Emisije gasova koje se javljaju na kopnu su takođe opasne, kako zbog toga što bi sve što se nalazi na takvom gasnom džepu tokom emisije bilo razneseno, tako i zbog činjenice da bi se erupcijski gas mogao zapaliti.„Naftaši već duže vreme posmatraju ovakve erupcije. Na primer, tokom sovjetske ere moglo je doći do iznenadnih emisija gasa tokom bušenja bušotina na novim nalazištima i formirali bi se krateri širine do nekoliko stotina metara“, priseća se Bogojavlenski.Ruski naučnici trenutno rade zajedno sa moskovskom energetskom korporacijom Gasprom na razvoju sredstava za otkrivanje „opasnih podzemnih procesa“ uključenih u formiranje i erupciju takvih gasnih džepova, koji možda nisu uvek proizvod same majke prirode.Na primer, prirodni gas može da prodre u zemlju iz bunara, ako je kvalitet zidova bunara loš, a zatim može izbiti na površinu baš kao i prirodno formirani gasni džep.Takve erupcije, osim što bi oštetile životnu sredinu, koštale bi kompaniju za ekstrakciju milijarde dolara zbog toga što se desetine milijardi kubnih metara gasa jednostavno ispušta u atmosferu, napominje Bogojavlenski.Da bi izbegli takve katastrofalne scenarije, naučnici koriste metode kao što su nadzor dronova, detekcija georadara, seizmičko istraživanje i sonar da bi istražili nadmorske visine tla (moguće znake nastajanja gasnog džepa) u blizini gradova i infrastrukture poput železnice, naftovoda i gasovoda.Kako dodaje, sa kolegama i Gaspromom radio je na poboljšanju efikasnosti i tehnološke i ekološke bezbednosti operacija vađenja „u smislu praćenja mogućeg poprečnog protoka bušotine [ugljovodonika] i formiranja prirodnih i veštačkih naslaga“.Tehnologija dizajnirana za praćenje potencijalnog unakrsnog toka prirodnog gasa je već patentirana i spremna je za primenu na nalazištu ugljovodonika u Obskom zalivu, kaže Bogojavlenski.Pogledajte i:
arktik
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
nauka i tehnologija, rusija, arktik, nafta, gas
nauka i tehnologija, rusija, arktik, nafta, gas
Kako izvući prirodne resurse Arktika bez izazivanja katastrofa
Praktično svi fundamentalni istraživački projekti Rusije na Arktiku su suštinski povezani sa industrijom nafte i gasa, kaže Vasilij Bogojavlenski, dopisni član Ruske akademije nauka (RAN) i glavni istraživač na Institutu za istraživanje nafte i gasa RAN.
„Jedan od osnovnih razloga zašto Rusija širi svoje aktivnosti na Arktiku je vađenje ugljovodonika: nafte i prirodnog gasa. Arktik je neverovatno bogat naftom i gasom, kako na moru tako i na kopnu“, objašnjava Bogojavlenski.
Da bi eksploatacija prirodnih resursa tekla nesmetano, sve strane koje su u to uključene moraju uzeti u obzir rizik od potencijalnih katastrofa koje se mogu desiti tokom operacija u ovoj oštroj klimatskoj zoni.
„Naš primarni cilj je da povećamo efikasnost i ekološku bezbednost industrije nafte i gasa, posebno na Arktiku gde je veoma teško poslovati“, rekao je on.
„Jednostavno rečeno, naš primarni cilj je da sprečimo katastrofu [na Arktiku] koju bi napravio čovek.“
Katastrofalno izlivanje nafte na Arktiku, poput zloglasne katastrofe Ekson Valdeza 1989. godine, bilo bi mnogo teže očistiti u poređenju sa sličnom katastrofom u toplijoj klimatskoj zoni, objašnjava naučnik.
Na primer, nedostaje nam tehnologija za efikasno čišćenje izlivanja nafte tokom polarne noći, a proticanje nafte ispod arktičkog leda predstavljalo bi dodatne izazove.
„Nafta bi tada plutala zajedno sa ledom i za godinu ili dve dana završila bi blizu kanadskih obala ili blizu Grenlanda. Zatone možemo dozvoliti da se dogodi takva katastrofa na Arktiku“, objašnjava Bogojavlenski.
Kako dodaje, mora se sprečiti i izlivanje nafte do koje bi moglo doći usled kvarova na naftovodima na Arktiku.
Pored katastrofe koje može prouzrokovati čovek, postoji i opasnost od emisije gasa koja se javlja kada se džepovi gasa nagomilaju ispod permafrosta i iznenada eruptiraju, ostavljajući velike kratere za sobom.
„Ovo je veoma opasna pojava. Ako se tako snažna emisija gasa dogodi pod vodom, a brod je pozicioniran iznad kratera gde se emisija odvija, iz toga neće izaći ništa dobro. Takav scenario je oproban u modelima u specijalizovanim bazenima. Ispostavilo se da bi, ako je zapremina emitovanog gasa uporediva sa tonažom plovila, brod neminovno nestao“, upozorava Bogojavlenski, ističući da količina ispuštenog gasa tokom ovakvih događaja obično znatno premašuje tonažu čak i najvećih LNG tankera.
Emisije gasova koje se javljaju na kopnu su takođe opasne, kako zbog toga što bi sve što se nalazi na takvom gasnom džepu tokom emisije bilo razneseno, tako i zbog činjenice da bi se erupcijski gas mogao zapaliti.
„Naftaši već duže vreme posmatraju ovakve erupcije. Na primer, tokom sovjetske ere moglo je doći do iznenadnih emisija gasa tokom bušenja bušotina na novim nalazištima i formirali bi se krateri širine do nekoliko stotina metara“, priseća se Bogojavlenski.
„Najveći krater izazvan emisijom ugljovodonika primećen je u Meksiku, na obali Meksičkog zaliva, gde podzemne tečnosti eruptiraju i otiču u more više od 100 godina. Prečnik tog kratera je oko 500 metara“, kaže on.
Ruski naučnici trenutno rade zajedno sa moskovskom energetskom korporacijom Gasprom na razvoju sredstava za otkrivanje „opasnih podzemnih procesa“ uključenih u formiranje i erupciju takvih gasnih džepova, koji možda nisu uvek proizvod same majke prirode.
Na primer, prirodni gas može da prodre u zemlju iz bunara, ako je kvalitet zidova bunara loš, a zatim može izbiti na površinu baš kao i prirodno formirani gasni džep.
Takve erupcije, osim što bi oštetile životnu sredinu, koštale bi kompaniju za ekstrakciju milijarde dolara zbog toga što se desetine milijardi kubnih metara gasa jednostavno ispušta u atmosferu, napominje Bogojavlenski.
Da bi izbegli takve katastrofalne scenarije, naučnici koriste metode kao što su nadzor dronova, detekcija georadara, seizmičko istraživanje i sonar da bi istražili nadmorske visine tla (moguće znake nastajanja gasnog džepa) u blizini gradova i infrastrukture poput železnice, naftovoda i gasovoda.
„Udaljenost od jedne takve kote do gasovoda za prirodni gas je 16 metara. Ako bi došlo do eksplozije postoji velika verovatnoća da bi ona oštetila gasovod“, kaže Bogojavlenski.
Kako dodaje, sa kolegama i Gaspromom radio je na poboljšanju efikasnosti i tehnološke i ekološke bezbednosti operacija vađenja „u smislu praćenja mogućeg poprečnog protoka bušotine [ugljovodonika] i formiranja prirodnih i veštačkih naslaga“.
Tehnologija dizajnirana za praćenje potencijalnog unakrsnog toka prirodnog gasa je već patentirana i spremna je za primenu na nalazištu ugljovodonika u Obskom zalivu,
kaže Bogojavlenski.
