https://lat.sputnikportal.rs/20240912/sahranjen-praunuk-dostojevskog-i-veliki-prijatelj-srba-procitan-potresan-govor-ivane-zigon-1177205852.html
Sahranjen praunuk Dostojevskog i veliki prijatelj Srba, pročitan potresan govor Ivane Žigon
Sahranjen praunuk Dostojevskog i veliki prijatelj Srba, pročitan potresan govor Ivane Žigon
Sputnik Srbija
Na Smolenskom groblju, gde je sahranjena voljena u Srbiji Sveta Ksenija sahranjen je i Dmitrij Andrejevič Dostojevski, praunuk velikog ruskog pisca Fjodora... 12.09.2024, Sputnik Srbija
2024-09-12T20:28+0200
2024-09-12T20:28+0200
2024-09-12T20:29+0200
rusija
rusija – društvo
društvo
društvo
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/09/0c/1177205694_0:352:1826:1379_1920x0_80_0_0_3b81b03295b8bfb4756e76894f9f3259.jpg
Čast da se oprosti od njega i uputi mu poslednji pozdrav od Srbije imala je studentkinja glume u Petrogradu Teodora Mladenović iz Inđije koja je na ruskom jeziku okupljenima na sahrani pročitala potresan govor Ivane Žigon, koja neguje veze sa porodicom potomaka Dostojevskog više od tri decenije. Govor Ivane Žigon prenosimo u celosti:„Dmitrij Andrejevič Dostojevski je svojim dolaskom u Srbiju u najteže vreme,i to na Kosovo i Metohiju posle bombardovanja, stekao svoju novu - svoju srpsku porodicu.Srbi koji žive u getu, oni „poslednji koji će postati prvi“, oni koji svojom verom drže planetu Zemlju na svojim leđima, postali su mu najbliži rođaci. Štitio ih je, kao što je njegov pradeda nadkrilio svakog „uniženog i povređenog", kao što je Fjodor Mihajlovič saosećao sa svakim čovekom u nevolji.Dmitrija Andrejeviča su na Kosmetu svi odmah zavoleli, ali ne samo kao praunuka Dostojevskog, već upravo kao Dmitrija Andrejeviča. Pa ipak, on je progovorio proročkim glasom svog pradede, uzvikujući pred žiteljima getoa: „Ovo veliko đubre pored puta, koje smo videli dok smo putovali od sela do sela, svedoči o tome da Albanci neće opstati na ovoj zemlji, svedoči o tome da oni ne vole tu zemlju - jer ta zemlja nije njihova! Oni kao da joj se svete, jer je srpska“.Srbija je zahvalna Dmitriju i zbog toga što je preko regenta Irine Valentinovne Boldiševe povezao stradalnu decu Kosova i Metohije sa decom Rusije...Kosovska deca Kosovskih božura su počela da pevaju na ruskom, a peterburška deca hora svetog Jovana Damaskina su počela da pevaju na srpskom, u crkvi Vladimirske Bogorodice, upravo u crkvi u kojoj se poslednjih godina molio Fjodor Mihajlovič.I tu je Dmitrij Andrejevič bio provodnik molitvi svog velikog pradede, molitvi naših naroda Rusije i Srbije – da živimo i pevamo zajedno.Kao naša najsvetlija uspomena zauvek će ostati i njegov dolazak u Narodno pozorište u Beogradu na predstavu „Idiot“ u režiji mog oca Steve Žigona 1995. godine. Došao je sa svojom Ljudmilom Pavlovnom, koja je bila ogledalo njegove suptilnosti i sve one nežnosti i lepote radi kojih je Dmitrij živeo.Kada ga je moj otac Stevo na kraju predstave pozvao da se pokloni pred širom otvorenim očima beogradske publike, on je ustao tako jednostavno kako je umeo samo On. Čak su i ti minuti ovacija bili dovoljni da se prepozna njegov karakter, da se vidi sva skromnost Dmitrija Andrejeviča. Bio je ushićen, oči su mu sijale Ljubavlju, ali on je tiho i stidljivo seo, želeći da ne odvlači od scene toliku pažnju publike. Mi glumci smo mu se poklonili ruskim naklonom - do tla, shvativši da u loži sedi Čovek, koji nimalo slučajno nije povezan krvnim srodstvom sa Fjodorom Mihajlovičem.I te večeri, kao i uvek, bio je prvovodnik, veza sa nebesima. I svojim izgledom, i dostojanstvom, i suzom koja je gotovo uvek neprimetno blistala u uglu njegovih očiju.Uspevao je da bude istovremeno i veličanstven i skroman.Što se više trudio da bude nenametljiv predstavnik svog slavnog pradede, to je bila vidljivija slika njegove sopstvene ličnosti.Koliko humora, duha, iskre radoznalosti, čuđenja i razumevanja u razgovoru, sposobnosti da se ćutke pronikne u suštinu svake situacije – bila ona politička, nacionalna ili se ticala odnosa među ljudima.Čuvam u srcu njegovu posvetu: „Neka sve ključa i kipi i nikada se ne hladi ".Iskren, častan, slobodan i radoznao, kao mladić... Veran Čovečanstvu, Rusiji, svom Fjodoru Mihajloviču, veran svojoj porodici, koja se i dalje okuplja uz pesmu i toplinu, sa onom istom suzom koja, kao kod Dmitrija blista, u uglu njihovog oka.Dragi moj ratni druže Dmitrij, čini mi se da još uvek zajedno putujemo po onim zavejanim putevima po Kosmetu u borbi za Novi svet, kako ga je video Fjodor Mihajlovič – u kome će ljudsko saosećanje nadvladati ravnodušnost i zlo.Ni jednim gestom se nisi ogrešio o pradedu, a taj veliki teret nosio si lako, mudro, prirodno i dostojno, držeći za ruku svoju belu golubicu, zaštitnicu, baš kao Anu Grigorijevnu - tvoju Ljudmilu Pavlovnu...Srbija Te pamti i zahvaljuje Ti.Ivana Žigon“.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
rusija, rusija – društvo, društvo
rusija, rusija – društvo, društvo
Sahranjen praunuk Dostojevskog i veliki prijatelj Srba, pročitan potresan govor Ivane Žigon
20:28 12.09.2024 (Osveženo: 20:29 12.09.2024) Na Smolenskom groblju, gde je sahranjena voljena u Srbiji Sveta Ksenija sahranjen je i Dmitrij Andrejevič Dostojevski, praunuk velikog ruskog pisca Fjodora Dostojevskog, koji je preminuo 4. septembra u 80. godini.
Čast da se oprosti od njega i uputi mu poslednji pozdrav od Srbije imala je studentkinja glume u Petrogradu Teodora Mladenović iz Inđije koja je na ruskom jeziku okupljenima na sahrani pročitala potresan govor Ivane Žigon, koja neguje veze sa porodicom potomaka Dostojevskog više od tri decenije.
Govor Ivane Žigon prenosimo u celosti:
„Dmitrij Andrejevič Dostojevski je svojim dolaskom u Srbiju u najteže vreme,i to na Kosovo i Metohiju posle bombardovanja, stekao svoju novu - svoju srpsku porodicu.
Srbi koji žive u getu, oni „poslednji koji će postati prvi“, oni koji svojom verom drže planetu Zemlju na svojim leđima, postali su mu najbliži rođaci. Štitio ih je, kao što je njegov pradeda nadkrilio svakog „uniženog i povređenog", kao što je Fjodor Mihajlovič saosećao sa svakim čovekom u nevolji.
Dmitrija Andrejeviča su na Kosmetu svi odmah zavoleli, ali ne samo kao praunuka Dostojevskog, već upravo kao Dmitrija Andrejeviča. Pa ipak, on je progovorio proročkim glasom svog pradede, uzvikujući pred žiteljima getoa: „Ovo veliko đubre pored puta, koje smo videli dok smo putovali od sela do sela, svedoči o tome da Albanci neće opstati na ovoj zemlji, svedoči o tome da oni ne vole tu zemlju - jer ta zemlja nije njihova! Oni kao da joj se svete, jer je srpska“.
Srbija je zahvalna Dmitriju i zbog toga što je preko regenta Irine Valentinovne Boldiševe povezao stradalnu decu Kosova i Metohije sa decom Rusije...Kosovska deca Kosovskih božura su počela da pevaju na ruskom, a peterburška deca hora svetog Jovana Damaskina su počela da pevaju na srpskom, u crkvi Vladimirske Bogorodice, upravo u crkvi u kojoj se poslednjih godina molio Fjodor Mihajlovič.
I tu je Dmitrij Andrejevič bio provodnik molitvi svog velikog pradede, molitvi naših naroda Rusije i Srbije – da živimo i pevamo zajedno.
Kao naša najsvetlija uspomena zauvek će ostati i njegov dolazak u Narodno pozorište u Beogradu na predstavu „Idiot“ u režiji mog oca Steve Žigona 1995. godine. Došao je sa svojom Ljudmilom Pavlovnom, koja je bila ogledalo njegove suptilnosti i sve one nežnosti i lepote radi kojih je Dmitrij živeo.
Kada ga je moj otac Stevo na kraju predstave pozvao da se pokloni pred širom otvorenim očima beogradske publike, on je ustao tako jednostavno kako je umeo samo On. Čak su i ti minuti ovacija bili dovoljni da se prepozna njegov karakter, da se vidi sva skromnost Dmitrija Andrejeviča. Bio je ushićen, oči su mu sijale Ljubavlju, ali on je tiho i stidljivo seo, želeći da ne odvlači od scene toliku pažnju publike. Mi glumci smo mu se poklonili ruskim naklonom - do tla, shvativši da u loži sedi Čovek, koji nimalo slučajno nije povezan krvnim srodstvom sa Fjodorom Mihajlovičem.
I te večeri, kao i uvek, bio je prvovodnik, veza sa nebesima. I svojim izgledom, i dostojanstvom, i suzom koja je gotovo uvek neprimetno blistala u uglu njegovih očiju.
Uspevao je da bude istovremeno i veličanstven i skroman.
Što se više trudio da bude nenametljiv predstavnik svog slavnog pradede, to je bila vidljivija slika njegove sopstvene ličnosti.
Koliko humora, duha, iskre radoznalosti, čuđenja i razumevanja u razgovoru, sposobnosti da se ćutke pronikne u suštinu svake situacije – bila ona politička, nacionalna ili se ticala odnosa među ljudima.
Čuvam u srcu njegovu posvetu: „Neka sve ključa i kipi i nikada se ne hladi ".
Iskren, častan, slobodan i radoznao, kao mladić... Veran Čovečanstvu, Rusiji, svom Fjodoru Mihajloviču, veran svojoj porodici, koja se i dalje okuplja uz pesmu i toplinu, sa onom istom suzom koja, kao kod Dmitrija blista, u uglu njihovog oka.
Dragi moj ratni druže Dmitrij, čini mi se da još uvek zajedno putujemo po onim zavejanim putevima po Kosmetu u borbi za Novi svet, kako ga je video Fjodor Mihajlovič – u kome će ljudsko saosećanje nadvladati ravnodušnost i zlo.
Ni jednim gestom se nisi ogrešio o pradedu, a taj veliki teret nosio si lako, mudro, prirodno i dostojno, držeći za ruku svoju belu golubicu, zaštitnicu, baš kao Anu Grigorijevnu - tvoju Ljudmilu Pavlovnu...
Srbija Te pamti i zahvaljuje Ti.
