Naser Orić kao „junak“: Turski interes na Balkanu – veličanje ubice srpske nejači, ali šta mi radimo?
© Foto : YouTube/screenshot/tabii resmi
Pratite nas
Turska je sponzor muslimanskog fundamentalizma i separatizma u BiH. Sada, u mirnodopsko doba, to neprijateljstvo ogleda se u propagandnim i političkim aktivnostima, kaže za Sputnjik bivši ministar kulture Vladan Vukosavljević povodom najave turske serije o Naseru Oriću.
Turska serija posvećena ratnom zločincu Naseru Oriću prati priču „o heroju koji je promenio tok bosanskog rata između 1992. i 1995. godine“, navodi se u sinopsisu. U Republici Srpskoj ocenjeno je da je serija o Oriću još jedan pucanj u 3.267 srpskih žrtava srednjeg Podrinja i Birača, čiju krv na rukama nosi ovaj ozloglašeni komandant.
Turski interes – glorifikacija ratnog zločinca i ubice nejači
Iz Organizacije porodica zarobljenih i poginulih boraca i nestalih civila RS poručuju da je ovo nastavak veličanja dobro poznatih srpskih dželata.
Turska nacionalna kuća TRT, kojoj je poverena produkcija serije o muslimanskom komandantu Oriću čije ime je za Srbe sinonim za stradanje i nepravdu, snimila je i „uspešnu seriju“ o Aliji Izetbegoviću 2018. godine.
„Glorifikovanje ratnog zločinca Nasera Orića je u turskom propagandnom interesu, a za račun muslimana u BiH. Oni tog ratnog zločinca i ubicu nejači doživljavaju kao heroja, u tome imaju podršku međunarodnih sudova i lažnih isfabrikovanih institucija. Prosto, vodi se jedan propagandni psihološki rat protiv srpskog naroda iz raznih centara – nešto iz Berlina, Vašingtona, Brisela, a boga mi, dobar deo ide i iz Zagreba, Istanbula itd. Prema tome, to treba tako posmatrati – Turci rade svoj turski posao, Turci rade ono što uvek rade, i kad je u pitanju politika, i turski interesi, i interesi muslimana na ovom prostoru i nas to ne bi trebalo da čudi“.
Turci rade svoj posao, problem je što mi ne radimo svoj
Međutim, trebalo bi da nas to što mi nipodaštavamo naše heroje oslobodilačkog rata 1991-1995. u BiH i Hrvatskoj, odnosno zašto srpski junaci nisu tema filmova, knjiga i drugih manifestacionih alata iz oblasti popularne kulture, dodaje Vukosavljević.
„Ako mi ne pravimo filmove o Igmanskoj brigadi, o 'Vukovima sa Vučjaka', bijeljinskim 'Panterima' i drugim istinski dokazanim herojima u odbrani srpskog naroda od muslimansko-hrvatske i američko-nemačko- francuske agresije 1991/95. onda ne treba da nas čudi ono što naši politički i istorijski protivnici rade. Oni rade svoj, ali mi ne radimo svoj posao. Očekivati od Turske da bude skrupolozna prema osećanjima žrtava Orićevog genocida nad Srbima u Podrinju naivna je pretpostavka. Prosto, toga neće biti, ovaj svet je nezgodno mesto za život i stvari tako funkcionišu.“
Ne bi trebalo da očekujemo da će naš posao umesto nas raditi Turci ili Hrvati, i dokle god ne budemo radili svoj posao, mi ćemo se vajkati kako Turci i drugi „Turci“ vode propagandni rat protiv nas, dodaje Vukosavljević.
Da li ćemo Nasera gledati na srpskim televizijama
Podsećajući na svojevremenu kampanju određenih krugova u Srbiji da se na RTS prikaže propagandistički film „Kvo vadis Aida“, Vukosavljević kaže da ga ne bi čudilo da pokrenu i kampanju o prikazivanju serije o Oriću, mada „možda naivno ne veruje da će do toga doći“.
„Srbija je potpuno premrežena neprijateljskim ili poluneprijateljskim nevladinim organizacijama finansiranim iz raznih centara moći, naravno i iz Istanbula. U Raškoj oblasti ima takvih pokreta i organizacija koje će verovatno i dati takav predlog ili će prikazivati na lokalnim televizijama takvu tursku seriju, ukoliko javno tužilaštvo u Novom Pazaru ne bude dovoljno budno i svesno, što pretpostavljamo da neće biti. Nažalost. To ne treba da nas čudi jer smo mi u jednom stanju velikog pritiska, u stanju koje smo sami dozvolili. Možda ne svako od nas ponaosob, ali prosto, elita je u poslednjih četvrt veka dozvolila jednu potpunu okupaciju u bezbednosnom sektoru, u oblasti kulture i informisanja, praktično, u svim oblastima značajnim za javni interes.“
Postali smo imuni na zločinjenja takve vrste i u stanju smo jedne intelektualne i duhovne porobljenosti, i u odsustvu nacionalne energije, smatra Vukosavljević.
„Dok se ne prenemo i oslonimo se na obe noge, svakakva čuda i zla mogu da nas snađu“, zaključio je naš sagovornik.
Pogledajte i:
