Ukrajinsku kanonsku crkvu od nasilja kijevskog režima brani nešto mnogo jače
© Sputnik / Grigoriй Kostin
/ Pratite nas
Trenutno nema ko da zaštiti kanonsku UPC i jedino ostaje ono čemu se nadamo, a to su Božja pravda i Božje oko. Nadamo se da progoni i pokušaji likvidacije kojima su vernici izloženi neće biti trajno stanje stvari. I ranije je činjeno isto ono što Zelenski čini danas, ali su i pravoslavna vera i pravoslavni narod opstali, uprkos brojnim stradanjima.
Ovim rečima protojerej Srpske pravoslavne crkve Darko Đogo komentariše situaciju u kojoj se našla kanonska Ukrajinska pravoslavna crkva nakon što je parlament Ukrajine usvojio nacrt zakona kojim se ona zabranjuje. Zakon će stupiti na snagu 30 dana nakon objavljivanja, a UPC će imati devet meseci da „prekine veze sa Ruskom pravoslavnom crkvom“.
„Rada je usvojila dorađeni nacrt zakona o zabrani delovanja verskih organizacija povezanih sa Rusijom na teritoriji Ukrajine. Narodski rečeno – zakon o zabrani moskovske crkve. Usvojen je u drugom čitanju sa 265 glasova“, objavio je ukrajinski poslavnik Rade Jaroslav Železnjak.
Bežanje od istine
Protojerej Đogo kaže da je više nego očigledno da Ukrajina još od 1992. godine konstantno „beži“ kao društvo i kao država što dalje od crkvenog, kulturnog, materijalnog i političkog nasleđa sa Rusijom i Belorusijom, odnosno od onoga šta prestavlja nesumnjive istorijske, kulturne i duhovne identitete savremenih Rusa, Belorusa i Ukrajinaca.
To kretanje u proteklih trideset godina se intenziviralo, naročito od Evromajdana. Podsetio bih samo da ovo nije ništa novo i da su i ranije pokušavani slični projekti ili zabrane Ukrajinske pravoslavne crkve ili njenog preimenovanja u ne čak ni Rusku pravoslavnu crkvu, već u Rosijsku pravoslavnu crkvu, rekao je Đogo za Sputnjik.
Ono šta on ističe kao drugačije jeste to što se sada nasilje prema UPC vrši institucionalizovano. Ranije se fizičko nasilje i progon vernika vršio najotvorenije i brutalno, ali se pripisivalo ekstremnim grupacijama zapadne Ukrajine. Otimanja su vršena tako što bi se crkve i hramovi davali nekoj od raskolničkih grupacija, da bi od 2018. krenulo i direktno da se daju nekanonskoj Pravoslavnoj crkvi Ukrajine. Danas su čak i sudovi aktivni učesnici linča.
Imate sada jedno saučesništvo državnih organa lokalnog karaktera koji bi posle toga pustili ekstremnu grupu unutra u sam hram, najčešće u toku noći, a onda bi policija zabranjivala vernicima kanonske UPC da sutradan uđu u taj hram na liturgiju. Neka vrsta sadejstvovanja ukrajinske države i njenog pravnog sistema u uništenju UPC postoji mnogo duže nego što je vidljivo i mnogo je jača ta sinergija neposrednih državnih organa i ekstremizovnaih masa nego što se čini. Obično se sve to prikazuje kao plod nekakvog lokalnog ekstremizma u kome država ostaje nemoćna, ali to nije pravo stanje stvari. Svi smo bili svedoci epopeje i tragedije oko Kijevosko-Pečerske lavre koja se, nakon pokušaja upada brutalnom silom rešavala „komad po komad“, zgradu po zgradu, preko Instituta za očuvanje kulturnog blaga.
Sve ovo, kaže naš sagovornik, predstavlja samo konačni plod jednog dugogodišnjeg i višedecenijskog poduhvata koji pokazuje da se na ukrajinsko društvo ni na koji način ne može gledati kao na isto ono društvo koje je postojalo u 20. ili na početku 21. veka. Nekada se moglo govoriti o društvu koje ima institucije očuvanja pravnog sistema, nepovredivosti slobode veroispovesti, ali sada to nije više slučaj.
Očigledno da je ratna situacija u kojoj se Ukrajina nalazi iskorišćena da bi se preko masovne psihoze i pokušaja pravljenja vanredne situacije i na religijskom planu uništila poslednja institucija koja samim svojim postojanjem, bez ikakvog aktivnog učešća, podseća Ukrajinu da ona sama po sebi nije neka referentna tačka. Ona nije, kako oni sami sebe zamišljaju, poslednja tačka Zapada, već samo jedna od tri tačke rusko-belorusko-ukrajinskog zajedništva koje je nesporno kao istorijska činjenica i kao kulturni i duhovni tok.
Ima li pomoći na vidiku?
U Moskvi smatraju da je neprihvatljivo odsustvo reakcije institucija i u tom kontekstu Rusija je pozvala viskog predstavnika UN za ljudska prava Volkera Turka da se pozabavi pravim problemima. Otac Đogo veruje da je očekivanje bilo kakve pomoći UN uzaludno. Najbolji dokaz tome je i činjenica da je UPC godinama i decenijama slala žalbe, pa čak i Vrhovnog sudu, ali bez uspeha.
Mislim da je u potpunosti nerealno očekivati da u svetu u kome ta nekadašnja strateška i geostrateška struktura oličena u Ujedinjenim nacijama na bilo koji način pomogne. Možda smo mi kao srpski narod devedesetih godina bili najbolji svedoci da te institucije ni pre trideset godina nisu radile svoj posao, nego su isključivo bile instrumenti globalnog zapada.
Mitropolit kijevski i cele Ukrajine Onufrije tokom litije u Kijevu
© Sputnik / Stringer
Bože pomozi!
Otac Đogo podvlači da ovo nije prvi put da se nešto ovakvo desi. Neverovatna je vitalnost pravoslavlja na zapadnoruskim i maloruskim prostorima, kaže Đogo i podseća da su i Poljska i poljsko-litvanska konfederacija, kao i Austrougarska nekoliko puta kroz istoriju likvidirale, odnosno potpuno uništavale, pravoslavno sveštenstvo i otimale crkve.
Živimo u postmodernom vremenu kada Kolektivni Zapad veruje u kraj istorije i to da ne postoji nikakva vrsta nadistorijskog suda za njegova dela. Eksponenti Zapada poput Zelenskog takođe veruju da stoje na kraju istorije Ukrajine i rusko-ukrajinskih odnosa, a ne samo na jednoj tački u njima.
Jedina stvar koja će uspeti da nadiđe užasna stradanja koja predstoje kanonskoj ukrajinskoj crkvi, a kojih nije bila lišena ni ranije, nisu institucije, već budućnost zajedništva utemeljena u duhovnim koordinatama i Božjem blagoslovu, koji je neuporedivo jači od svega u šta se uzdaju Zelenski i Kijev, zaključuje otac Đogo.
Pogledajte i:
