Nebojša Bradić: U dobu gneva lepota možda i može spasiti svet
© Foto : Aleksandar MilačićNebojša Bradić
© Foto : Aleksandar Milačić
Pratite nas
U ovom dobu gneva kroz koje prolazimo, i u kojem ne znamo šta nas očekuje, važno je da se u umetnosti pronalaze odgovori, ili da se makar postavljaju pitanja u vezi s dilemama koje nas muče. Da li lepota može spasiti svet jeste pitanje za gledaoca koji dolazi u pozorište, kaže za Sputnjik reditelj Nebojša Bradić uoči predstojećeg, 58. Bitefa.
„Lepota (ne)će spasiti svet“ slogan je ovogodišnjeg Bitefa, koji se održava od 25. septembra do 4. oktobra. Festival ove godine prvi put u Beograd i Srbiju dovodi čuveni francuski teatar Komedi fransez, koji će 26. i 27. septembra na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu izvesti predstavu „Hekuba, ne Hekuba“ u režiji Tijaga Rodrigeša.
Mesto na kojem se čuva francuska klasika
„Kada govorimo o Komedi franzez, moramo imati na umu da u Francuskoj ne postoji nacionalni teatar, ali da gotovo svi o tom pozorištu govore kao o francuskom nacionalnom teatru. To je, ujedno, jedno od najstarijih pozorišta na svetu. Ono je formirano pre tri i po veka, formirao ga je Luj XIV od ostataka Molijerove trupe i italijanske komedije. To pozorište je godinama mesto na kojem se čuva velika francuska klasika, u prvom redu Molijer, ali i Kornej i Rasin“, ističe Nebojša Bradić.
Naš sagovornik je imao priliku da uživo oseti ambijent ovog francuskog teatra, koji se čuva i održava još od njegovog osnivanja.
„Kada govorim o atmosferi, mislim na tradiciju koju ovo pozorište ima. Ono je godinama prihvatano kao najbolje pozorište. I sam način na koji je komponovan taj ansambl je zanimljiv. On se proširuje novim članovima samo kada neko sticajem okolnosti ode, u penziju ili iz nekog drugog razloga. To je dosta zatvoreno pozorište koje u svoje redove prima samo izabrane, negujući klasicistički i tradicionalni repertoar. U tom smislu je Komedi fransez zatvoren i usredsređen na klasiku, ali tokom godina i oni se menjaju, pokušavajući da odgovore na očekivanja savremene publike“, ističe naš sagovornik.
Reč je, kako napominje Bradić, o zatvorenoj družini koja na svojevrstan muzejski način održava glasove starih glumaca i autora.
„Ja sam gledao predstavu 'Don Žuan' Molijera, koja je bila izvođena u tom lepom klasičnom govoru, u visokom stilu. I to je bilo uzbudljivo na svoj način, mada može biti i dosadno. Ne mislim da je dosada nešto što ne prati pozorište kao estetska kategorija, ali u tom muzejskom smislu ona svakako na neki način remeti očekivanje modernih gledalaca koji žele da vide novo čitanje Molijera, ili Korneja, Rasina. I zato može biti upitno zašto Komedi fransez dolazi na Bitef. To je pitanje koje treba postaviti, jer jedno takvo pozorište, koncipirano kao nacionalni teatar i vezano za klasiku, dolazi na festival koji u podnaslovu ima nove pozorišne tendencije“, ističe Bradić.
Ostvaruje se san Mire Trailović
Ipak, gostovanje Komedi franseza u Beogradu bio je, kako napominju organizatori Bitefa, i jedan od neostvarenih snova Mire Trailović. Na stogodišnjicu rođenja žene koja je osnovala Bitef taj san se, napokon, ostvaruje.
Predstava „Hekuba, ne Hekuba“ u osnovi ima antički mit, ali je postavljena kroz priču koja se bavi problemima savremenog društva. Umetnički rad Tijaga Rodrigeša, koji se takođe prvi put predstavlja publici Bitefa, odlikuje često reintepretiranje klasika i kombinovanje fikcije s istinitim pričama.
U predstavi „Hekuba, ne Hekuba“, čija je svetska premijera bila nedavno na Avinjonskom festivalu, Rodrigešova polazna tačka je mit o Hekubi i njenoj deci, koju je izgubila u Trojanskom ratu, a korišćene su i Euripidove tragedije „Trojanke“ i „Hekuba“. Rodrigeš ovaj kontekst proširuje savremenom, istinitom pričom o specijalizovanoj ustanovi za decu s autizmom u Ženevi i majci koja, u želji da zaštiti svoje dete, tuži tu instituciju pošto je u javnost izašla priča o zlostavljanju štićenika.
Prema oceni Nebojše Bradića, Komedi fransez ipak pronalazi načine da se priključi drugačijem, savremenom čitanju sveta.
„Menjaju se i odnosi u okviru same trupe, jer publika koja dolazi na njihove tri scene ima određena očekivanja i ne želi samo da sluša velike reči nego i da vidi dobar teatar. U tom smislu Komedi fransez je dobrodošao na Bitef i svaka im čast što su uspeli da ovu veliku trupu i kompaniju od nacionalnog značaja dovedu, jer Bitefu trebaju veliki naslovi i velike trupe“, ocenjuje Nebojša Bradić.
On podseća na to da je Bitef u vreme svog osnivanja, krajem šezdesetih, sedamdesetih godina prošlog veka, bio stecište velikih svetskih pozorišnih trupa i autora, koje su dolazile i s istoka, i sa zapada.
„To je bila ozbiljna raskrsnica, na kojoj su se svi ogledali jedni u drugima. I to je bilo vreme kada je Mira Trailović dovodila teatar nacija u Beograd, bile su tu velike kompanije i veliki reditelji. Sećamo se i dolaska Grotovskog, i Bruka, i Vilsona. Danas je to teško izvodljivo jer Bitef nema tu vrstu značaja koji je imao pre više od četrdeset godina, a nema ni te finansijske mogućnosti da dovodi najznačajnije predstave. Ipak, zahvaljujući upornosti umetničkih rukovodilaca i idejama koje pokreće i sam Bitef kao brend, moguće je videti u Beogradu nešto što se u ovom trenutku dešava na nekim od najznačajnijih scena. I mi očekujemo da će Bitef ipak doneti određeni proboj u novo, ili izvanredno, ili nešto odličnog kvaliteta. To je za nas ostao Bitef, bez obzira na faze kroz koje prolazi, bez obzira na mane i krize“, ističe Nebojša Bradić.
Čitanje savremenog sveta kroz antiku
Komentarišući čestu potrebu savremenih autora da probleme današnjice sagledavaju kroz antičke mitove, Bradić podseća na činjenicu da savremena zapadna civilizacija ne bi ni izgledala tako kako izgleda danas da nije bilo grčke i antičke kulture, koja joj je postavila temelj.
„Antički mitovi su osnova svih savremenih priča. I kada u određenoj priči, predstavi, filmu, literarnom delu prepoznate nešto što tutnji malo jače, morate da shvatite da to već postoji kao fundament. Ja sam ovih godina radio nekoliko predstava koje imaju veze s antičkim mitovima. Među njima je savremeni komad 'Pristanak' Nine Rejn koji iza sebe ima priču o Medeji. Sve te teme, poput Antigone, Medeje, Edipa, sve se to pojavljuje danas. Sve su to arhetipovi kojima se stalno vraćamo. A publika ih razume iz ovog vremena jer se problemi nisu mnogo promenili za 2.500 godina“, naglašava naš sagovornik.
Izazovima savremenog sveta, kulture koja počiva na manipulaciji medijima, društvenim mrežama i takozvanom kenselovanju (ukidanju), bavi se i predstava „Ućutkivanje Sokrata“ savremenog britanskog autora Hauarda Brentona, koju Nebojša Bradić režira za Bitef teatar.
„Premijera je za nekoliko dana u Tivtu, na festivalu Purgatorije, a u Beogradu 11. oktobra. 'Ućutkivanje Sokrata' je metafora koja nije samo pitanje onoga što svi znamo da se desilo 399. godine pre nove ere. To je priča o tome koliko se ti motivi pojavljuju u današnjim vremenima kada ućutkivanje nije samo pitanje smrtne kazne. Govorimo da je to daleko, a to je zapravo proces koji nikada nije prestajao. I lov na veštice, i logori, i mnoge druge stvari. Te priče koje su ispričane pre nekoliko desetina vekova ostale su tu s nama da bi nas ponovo podsetile da u njima pronađemo sebe, da nas inspirišu kreativno, da nas na neki način poguraju“, ističe Nebojša Bradić.