https://lat.sputnikportal.rs/20240804/nele-karajlic-zapadu-neko-treba-da-kaze-da-se-vremena-menjaju--nisu-vise-glavna-faca-video-1175659531.html
Nele Karajlić: Zapadu neko treba da kaže da se vremena menjaju — nisu više glavna faca /video/
Nele Karajlić: Zapadu neko treba da kaže da se vremena menjaju — nisu više glavna faca /video/
Sputnik Srbija
Zapad je uspeo preko popularne kulture da osvoji svet. Njihovo najjače oružje bili su Kleš, Seks pistolsi, Rolingstonsi na našim rafovima. Ali, vremena se... 04.08.2024, Sputnik Srbija
2024-08-04T09:42+0200
2024-08-04T09:42+0200
2024-08-04T09:42+0200
kultura
kultura
muzika
kultura – intervjui i analitika
dr nele karajlić
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/111946/37/1119463720_0:0:5760:3240_1920x0_80_0_0_862b79ec77e9c09753d0e6f330e381f4.jpg
Legendarni roker, pisac, scenarista, reditelj, vođa benda „Zabranjeno pušenje“ prirediće 30. avgusta dugo očekivani muzički spektakl: sa violinistom Stefanom Milenkovićem održaće koncert Rok el klasiko na krovu novosadske Promenade.„Osećam posebno uzbuđenje i čast, jer sviram sa Stefanom koji je sad Novosađanin. Biće to prvi koncert Rok el klasika u tom gradu, prva svirka sa Stefanom u jednom sasvim drugom konceptu. Verujem da ne samo Novi Sad, nego ni svet nije baš često viđao koncert klasične i rok muzike“, kaže Karajlić za Sputnjik.Vivaldi i Vukota bez šavaOn napominje da je to jedinstvena prilika da se „bez reza“ čuje Vivaldi i „Ženi nam se Vukota“.„Do sada su ili rok bendovi obrađivali klasična dela svirajući ih uz bubanj, bas gitaru… ili su klasični muzičari svirali neke rok pesme kao što je bio slučaj sa ‘Tu Čelos’ kad sviraju ‘ACDC’. Nikada se, međutim, nije desilo da je neko uzeo rok pesmu i spojio je sa nekim klasičnim delom, ali tako da ne vidite šav, nego da imate osećaj da je taj Vivaldi zajedno s nama pravio muziku krajem 20. veka“.Ono što je, kaže, za njega bilo posebno uzbudljivo jeste Stefanova spremnost da kao proslavljeni violinista učestuje u ovakvom eksperimentu.Novosađani će pored jedinstvenog zvuka biti u prilici i da osete onu atmosferu koju dr Karajlić decenijama stvara skačući po sceni, bacajući se na kolena, odlazeći među publiku...„To je deo moga arsenala, onoga čime ja raspolažem. Sa druge strane, Stefan ima potpuno drugačiju vrstu humora od ovog mog, agresivnog, koji napada slušaoca. On to radi iz neke opuštenije pozicije“.Na Kolarcu uzbudljivo i bez pivaSeća se Nele i kako se posle jednog koncerta na Kolarcu rodila ideja o zajedničkom nastupu.„Veoma sam voleo da slušam Stefana kad svira, bilo mi je jako zanimljivo ono što govori između dva odsvirana dela, uvek je tom duhovitošću nekako razblaživao materijal koji je predstavljao publici. Posle jednog takvog koncerta na kom je svirao Bramsa, prišao sam mu i rekao da mi je bilo uzbudljivije nego na koncertu Rolingstonsa. A još u Kolarcu nisam imao pravo na pivo. Tada je definitivno pala odluka da radimo zajedno“.Ubrzo su usledili koncerti na Tašu na kojima je veliko iznenađenje bilo to što Stefan Milenković — peva.„Tu zaslugu možete pripisati meni, ali ne zbog toga što sam želeo da Stefan peva, nego zato što ja nisam bio u stanju da otpevam pesmu ‘The devil went down to Georgia’ kako valja. To je kantri pesma koju Stefan obožava, u kojoj ima violinu kao glavnu temu i zbog toga je i predložio bendu i meni da je izvodimo uživo. Ali, ja sam na probama bio toliko loš u pevanju da je on rekao — hajde, pusti mene da ja to probam. I uspeo je da na neki način sebe predstavi i kao pevača“.Od klasike do pankaA videti Neleta na sceni u kontekstu klasične muzike bio je san njegove majke koja ga je, još dok je bio dete, vodila u sarajevsku operu. Sećajući se tog vremena, Karajlić kaže da njena ambicija nije bila da njen sin postane neko kao Stefan Milenković.„Nije ona imala neku veliku ambiciju. To su bila druga vremena i tad roditelji nisu imali tolike ambicije sa svojom decom kao što imaju danas. Ne znam šta je to pokrenulo današnje ljude da im ambicije toliko porastu da svako ko uzme teniski reket mora da bude Đoković, ko uzme violinu da mora da bude Stefan Milenković ili da svako ko uzme loptu mora da bude Mesi. Mi smo živeli u nekom drugom vremenu u kojem nije bilo važno da budete poznati nego da uživate u tome što radite. I na taj način je moja majka mene i instruirala da počnem da sviram klavir. Međutim, posle četvrte godine niže muzičke škole ja sam odustao od te vrste obrazovanja jer mi je bilo jako dosadno. Nisam se vratio klaviru sve dok nismo počeli da pravimo bend. I tad sam u stvari tek i shvatio šta su oni mene tamo u nižoj muzičkoj učili. Ali majka jeste bila ta koja je mene na neki način upoznala sa klasičnom muzikom jer me je vodila u operu. E, sad to kako sam ja iz Narodnog pozorišta u Sarajevu, gledajući Pučinija ili Verdija, uskočio u kožu pankera — to niko ne zna. Ali je tačno i to da, kad uđete u neke engleske bendove koji su rok muziku shvatali kao neku vrstu umetnosti, polako otkrivate barok u njihovoj muzici, kod Led Cepelin, Dip Parpl… Otkrivate i Baha i Vivaldija“.Može li se gitarom promeniti svetGovoreći o zlatnom vremenu rokenrola u kome su ljudi iz različitih krajeva i kultura slušali iste ploče, Nele Karajlić ističe važno svojstvo ovog muzičkog pogleda na svet:„Najveće nadahnuće autorima rok muzike je bila utopijska slika sveta u kojoj smo bili duboko uvereni da se gitarom može promeniti svet. Ta utopijska slika danas ne postoji. Danas se mladi ljudi rukovode potpuno drugim svetonazorima. Mi smo bili spremni da zbog jednog oblika muzike promenimo vlastiti život. To je najvažnija karakteristika rok muzike — da od svojih slušalaca i sledbenika zahteva da promene način života. Danas je situacija za te nove ljude i za novu muziku lakša, jer imate hiljade platformi u kojima možete da predstavite svoj novi materijal. Ne moraju da čekaju četiri-pet godina kao što smo čekali mi da nam se izda prva ploča. Ali, s druge strane, taj ogroman broj platformi je napravio samo buku. I ona sad zvoni i vama je jako teško danas da se izvučete iz te buke i da posebnim tonovima privučete svoju publiku“.Na pitanje da li i danas veruje da se gitarom može promeniti svet, odgovara:Za ‘novu estetiku’ koja je predstavljena na otvaranju Olimpijskih igara, kaže da je u suštini pokazala vrstu nadmenosti.„Ovo je bilo predstavljanje celom svetu jednog koncepta kojeg možda u Iranu ili u Saudijskoj Arabiji ne mogu baš najbolje da razumeju i prihvate. A oni su vam ipak došli u goste. Zamislite kako bi se Zapad osećao da su Kinezi na otvaranju Igara 2008. u Pekingu glorifikovali komunizam? Da su stavili slike Marksa, Engelsa, Mao Ce Tunga, da su u tom svom veličanju zaboravili sport. Ali Kinezi nisu nadmeni, oni to nisu hteli. I u tom smislu je meni to otvaranje pokazalo da se neko pravi važan. Pariz je nekad bio centar sveta i to niko nije morao nijednom slikaru da objašnjava, međutim više nije. Ako ti kao organizator i kreator tog projekta moraš nama da napominješ da si ti još uvek tu neka glavna faca, to znači da si izgubio“.Pogledajte i:
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
kultura, muzika, kultura – intervjui i analitika, dr nele karajlić
kultura, muzika, kultura – intervjui i analitika, dr nele karajlić
Nele Karajlić: Zapadu neko treba da kaže da se vremena menjaju — nisu više glavna faca /video/
Zapad je uspeo preko popularne kulture da osvoji svet. Njihovo najjače oružje bili su Kleš, Seks pistolsi, Rolingstonsi na našim rafovima. Ali, vremena se menjaju i ja to znam, ali to i njima neko treba da kaže, smatra dr Nele Karajlić.
Legendarni roker, pisac, scenarista, reditelj, vođa benda „
Zabranjeno pušenje“ prirediće 30. avgusta dugo očekivani muzički spektakl: sa violinistom Stefanom Milenkovićem održaće
koncert Rok el klasiko na krovu novosadske Promenade.
„Osećam posebno uzbuđenje i čast, jer sviram sa Stefanom koji je sad Novosađanin. Biće to prvi koncert Rok el klasika u tom gradu, prva svirka sa Stefanom u jednom sasvim drugom konceptu. Verujem da ne samo Novi Sad, nego ni svet nije baš često viđao koncert klasične i rok muzike“, kaže Karajlić za Sputnjik.
Vivaldi i Vukota bez šava
On napominje da je to jedinstvena prilika da se „bez reza“ čuje Vivaldi i „Ženi nam se Vukota“.
„Do sada su ili rok bendovi obrađivali klasična dela svirajući ih uz bubanj, bas gitaru… ili su klasični muzičari svirali neke rok pesme kao što je bio slučaj sa ‘Tu Čelos’ kad sviraju ‘ACDC’. Nikada se, međutim, nije desilo da je neko uzeo rok pesmu i spojio je sa nekim klasičnim delom, ali tako da ne vidite šav, nego da imate osećaj da je taj Vivaldi zajedno s nama pravio muziku krajem 20. veka“.
Ono što je, kaže, za njega bilo posebno uzbudljivo jeste Stefanova spremnost da kao proslavljeni violinista učestuje u ovakvom eksperimentu.
„Obično su rok muzičari ti koji su otvoreniji, međutim Stefan je u tom smislu mnogo više roker nego što je klasičar. Njegova lakoća i otvorenost ka ovakvoj vrsti eksperimenta doprinela je stvaranju jednog unikatnog zvuka“.
Novosađani će pored jedinstvenog zvuka biti u prilici i da osete onu atmosferu koju dr Karajlić decenijama stvara skačući po sceni, bacajući se na kolena, odlazeći među publiku...
„To je deo moga arsenala, onoga čime ja raspolažem. Sa druge strane, Stefan ima potpuno drugačiju vrstu humora od ovog mog, agresivnog, koji napada slušaoca. On to radi iz neke opuštenije pozicije“.
Na Kolarcu uzbudljivo i bez piva
Seća se Nele i kako se posle jednog koncerta na Kolarcu rodila ideja o zajedničkom nastupu.
„Veoma sam voleo da slušam Stefana kad svira, bilo mi je jako zanimljivo ono što govori između dva odsvirana dela, uvek je tom duhovitošću nekako razblaživao materijal koji je predstavljao publici. Posle jednog takvog koncerta na kom je svirao Bramsa, prišao sam mu i rekao da mi je bilo uzbudljivije nego na koncertu Rolingstonsa. A još u Kolarcu nisam imao pravo na pivo. Tada je definitivno pala odluka da radimo zajedno“.
Ubrzo su usledili koncerti na Tašu na kojima je veliko iznenađenje bilo to što Stefan Milenković — peva.
„Tu zaslugu možete pripisati meni, ali ne zbog toga što sam želeo da Stefan peva, nego zato što ja nisam bio u stanju da otpevam pesmu ‘The devil went down to Georgia’ kako valja. To je kantri pesma koju Stefan obožava, u kojoj ima violinu kao glavnu temu i zbog toga je i predložio bendu i meni da je izvodimo uživo. Ali, ja sam na probama bio toliko loš u pevanju da je on rekao — hajde, pusti mene da ja to probam. I uspeo je da na neki način sebe predstavi i kao pevača“.
A videti Neleta na sceni u kontekstu klasične muzike bio je san njegove majke koja ga je, još dok je bio dete, vodila u sarajevsku operu. Sećajući se tog vremena, Karajlić kaže da njena ambicija nije bila da njen sin postane neko kao Stefan Milenković.
„Nije ona imala neku veliku ambiciju. To su bila druga vremena i tad roditelji nisu imali tolike ambicije sa svojom decom kao što imaju danas. Ne znam šta je to pokrenulo današnje ljude da im ambicije toliko porastu da svako ko uzme teniski reket mora da bude Đoković, ko uzme violinu da mora da bude Stefan Milenković ili da svako ko uzme loptu mora da bude Mesi. Mi smo živeli u nekom drugom vremenu u kojem nije bilo važno da budete poznati nego da uživate u tome što radite. I na taj način je moja majka mene i instruirala da počnem da sviram klavir. Međutim, posle četvrte godine niže muzičke škole ja sam odustao od te vrste obrazovanja jer mi je bilo jako dosadno. Nisam se vratio klaviru sve dok nismo počeli da pravimo bend. I tad sam u stvari tek i shvatio šta su oni mene tamo u nižoj muzičkoj učili. Ali majka jeste bila ta koja je mene na neki način upoznala sa klasičnom muzikom jer me je vodila u operu. E, sad to kako sam ja iz Narodnog pozorišta u Sarajevu, gledajući Pučinija ili Verdija, uskočio u kožu pankera — to niko ne zna. Ali je tačno i to da, kad uđete u neke engleske bendove koji su rok muziku shvatali kao neku vrstu umetnosti, polako otkrivate barok u njihovoj muzici, kod Led Cepelin, Dip Parpl… Otkrivate i Baha i Vivaldija“.
Može li se gitarom promeniti svet
Govoreći o zlatnom vremenu rokenrola u kome su ljudi iz različitih krajeva i kultura slušali iste ploče, Nele Karajlić ističe važno svojstvo ovog muzičkog pogleda na svet:
„Najveće nadahnuće autorima rok muzike je bila utopijska slika sveta u kojoj smo bili duboko uvereni da se gitarom može promeniti svet. Ta utopijska slika danas ne postoji. Danas se mladi ljudi rukovode potpuno drugim svetonazorima. Mi smo bili spremni da zbog jednog oblika muzike promenimo vlastiti život. To je najvažnija karakteristika rok muzike — da od svojih slušalaca i sledbenika zahteva da promene način života. Danas je situacija za te nove ljude i za novu muziku lakša, jer imate hiljade platformi u kojima možete da predstavite svoj novi materijal. Ne moraju da čekaju četiri-pet godina kao što smo čekali mi da nam se izda prva ploča. Ali, s druge strane, taj ogroman broj platformi je napravio samo buku. I ona sad zvoni i vama je jako teško danas da se izvučete iz te buke i da posebnim tonovima privučete svoju publiku“.
Na pitanje da li i danas veruje da se gitarom može promeniti svet, odgovara:
„Ja sam duboko uveren u to. Mi smo to i uradili, ali da li smo ga promenili na bolje ili na lošije, to ne znam“.
Za ‘novu estetiku’ koja je predstavljena na otvaranju Olimpijskih igara, kaže da je u suštini pokazala vrstu nadmenosti.
„Ovo je bilo predstavljanje celom svetu jednog koncepta kojeg možda u Iranu ili u Saudijskoj Arabiji ne mogu baš najbolje da razumeju i prihvate. A oni su vam ipak došli u goste. Zamislite kako bi se Zapad osećao da su Kinezi na otvaranju Igara 2008. u Pekingu glorifikovali komunizam? Da su stavili slike Marksa, Engelsa, Mao Ce Tunga, da su u tom svom veličanju zaboravili sport. Ali Kinezi nisu nadmeni, oni to nisu hteli. I u tom smislu je meni to otvaranje pokazalo da se neko pravi važan. Pariz je nekad bio centar sveta i to niko nije morao nijednom slikaru da objašnjava, međutim više nije. Ako ti kao organizator i kreator tog projekta moraš nama da napominješ da si ti još uvek tu neka glavna faca, to znači da si izgubio“.
