https://lat.sputnikportal.rs/20240728/covek-koji-sebe-dozivljava-kao-sraf-ne-moze-nista-da-promeni--1175302556.html
Čovek koji sebe doživljava kao šraf ne može ništa da promeni
Čovek koji sebe doživljava kao šraf ne može ništa da promeni
Sputnik Srbija
Kada bi sudija zaista bio sudija, lekar zaista bio lekar, a novinar zaista bio novinar, sistem u kojem je pojedinac obespravljen i nezaštićen ne bi bio moguć... 28.07.2024, Sputnik Srbija
2024-07-28T09:01+0200
2024-07-28T09:01+0200
2024-07-28T09:01+0200
kultura
kultura
intervjui
filip čolović
književnost
distopija
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/07/19/1175302271_0:367:1020:941_1920x0_80_0_0_c652d8b24f63ad9b6862c84e1ad7db1c.jpg
Čovek nije ostrvo, ali ni Ostrvo nije za ljudeU izdanju „Lagune“ nedavno je objavljen roman „Vir“ Filipa Čolovića, distopijska priča o turobnom životu stanovnika Ostrva, mračnog, bezličnog i zagušljivog mesta, na kojem nema prostora ni za istinu, ni za pravdu, ni za sreću.Čolovićevim Ostrvom vladaju tmina i ravnodušnost, nevažno je koje je doba dana i godine. Većina biljaka na Ostrvu je posečena, beton se širi na sve strane, poput okeana, a njime hodaju bezlični ljudi u odeći masovne proizvodnje.Negde na Ostrvu može se pročitati grafit, koji sasvim slučajno nije obrisan: „Čovek nije ostrvo, ali ni Ostrvo nije za ljude“. To je, ujedno, podnaslov romana koji je, kako kaže pisac, nastao s idejom da nas trgne i probudi.Roman počinje rečenicom Francka Kafke „Knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama“, a inspirisan je ličnim iskustvom Filipa Čolovića, čiji je brat Fjodor Frimerman 2013. godine stradao u nasilju na jednom od beogradskih splavova, dok je pokušavao da spreči sukob prijatelja i obezbeđenja. Čolović se potom suočio s desetogodišnjim sudskim procesom protiv osumnjičenih za ubistvo.U središtu romana je pravosudni sistem, sagledan iz ugla čoveka koji se, usled lične tragedije, suočio sa svim manjkavostima tog sistema, koje često realnost pretvaraju u apsurd. Glavni junak romana Vir, čije nas ime upućuje na vrtlog, ali i na latinsku reč za čoveka, izgubio je brata, kao i autor romana. Pokušavajući da pronađe pravdu, suočava se sa sistemom u kojem je sve izvrnuto naopačke, podsećajući nas na Kafkinog Jozefa K.Borba za pravdu i istinuFilip Čolović kaže da je ovaj roman, kao i njegov dokumentarni film „Potreba za mržnjom“, snimljen pre četiri godine, deo njegove borbe za pravdu i istinu.„Kada mi ljudi čestitaju na hrabrosti, budući da je roman dosta eksplicitan, ja ističem da je on nastao kao odraz moje nemoći pred sistemom. Rastao sam u pravničkoj familiji i porodici. Očuh mi je bio doktor prava, majka mi je bila pravnik, i ja sam upisao pravo idući linijom manjeg otpora, da bih se kasnije prebacio na režiju. Taj pravni pogled je, međutim, bio prisutan nonstop, rastao sam s pravnim leksikonima, pričali smo o tome veome često. Ironija je otuda još veća kada uđete u proces koji se direktno bavi vašim životom. Ovo se ticalo života moga brata, odnosno procesa nakon toga, koji je bio razarajući za moju porodicu. Dovoljno je reći da mi je majka tri godine nakon početka procesa umrla nespokojna što se on nije završio. To breme je bilo teško i mučno i ja sam morao na neki način da izbacim to iz sebe“, kaže Čolović.Suočavanje s apsurdomU romanu „Vir“ Čolović je umetnički uobličio apsurd s kojim se susretao u stvarnom životu, u kojem se, umesto kao žrtva, često osećao kao progonjeni ili krivac.„Roman se deli na prozne i dramske delove. U tim dramskim delovima Vir se susreće sa sudijom, novinarom, advokatom, tužiocem i razgovara s njima. Ja sam sve to doživljavao. Bilo mi je lako da pišem, uz distancu na osnovu koje sam video koliko je sve to u čemu sam bio - suludo. Dok vam se sve to dešava niste ni svesni, jer je to stvarnost koja vas okružuje, navikli ste na te slučajeve i onda, kada se malo izmaknete, ne možete da verujete šta se sve tu desilo, mada bi bilo dovoljno reći samo da je proces povodom ubistva jednog mladog čoveka trajao deset godina. A onda se u samom procesu dešavao niz nenormalnih stvari. Roman predstavlja metaforu ne samo za pravosudni sistem, nego za sve ono što u našem društvu ne funkcioniše kako treba“, objašnjava Čolović.Naš sagovornik kaže da se, bez obzira na gorčinu koju oseća zbog tragične sudbine svog brata i svega onoga kroz šta je prošla njegova porodica, trudio da ne bude patetičan, nego da sve ono što mu se dogodilo ispriča ponovo.„Da ja sam mogu drugačije da utičem na taj proces, kako neko drugi ne bi prolazio kroz nešto slično, ja bih uticao, ali nemam tu vrstu moći. Samo mogu da ukažem i da na neki način zainteresujem ljude za to da shvate kako to izgleda i da, ako mogu, probudim empatiju, jer me je to možda i najviše bolelo u tom procesu. Ljude je zanimalo šta se dešava, ali vrlo malo je tu bilo konkretne podrške“, kaže Čolović.On upozorava na to da je žmurenje na nepravdu koja se događa drugima prihvatanje mogućnosti da se isto to dogodi i nama.Kada je mit važniji od istineŽitelji Ostrva se, pored ostalog, rado pozivaju na istoriju, gotovo živeći u prošlosti, a mit im je, kako piše Čolović, postao važniji od istine, maltene veći od života. Postoji i trend veličanja onoga ko drži „hleb i mač“. Prema mišljenju autora, ono što je najvažnije u promeni sistema koji nije po meri pojedinaca i njihovih potreba jeste edukacija.„Bilo je mnogo pokušaja i pričali su ljudi koji nas vode sada, kao i oni koji su nas vodili ranije, kako će uticati na to da budemo mnogo obrazovaniji i svesniji. Vidimo, međutim, da to nije slučaj, da naš obrazovni sistem nekako biva sve slabiji. Pričam i iz aspekta oca koji ima dva osnovca i nekoga ko vidi da školski sistem bukvalno guta kritičku misao. Deca samo uče, uče, uče, bubaju bez ikakvog razumevanja. Škola nije zainteresovana da upozna dete, da vidi koje su njegove sklonosti, šta bi moglo da uradi da bi doprinelo ovom društvu. Verujem u nove generacije i uvek se nadam da će one biti te koje će nešto promeniti, ali vidim da se i njima ne bavimo na adekvatan način. I na neki način sistem to forsira“, smatra Čolović.Pojedinac koji sebe doživljava kao beznačajni šraf zaista ne može ništa da uradi da bi promenio sistem, ali kada shvati da je deo društva, deo veće grupe, on, kako kaže naš sagovornik, ima i te kakvu snagu. Ipak, napominje on, čak i kada postoji veća grupa ljudi koja je odlučila da digne glas protiv nečega, uvek ima pojedinaca koji se plaše da se u to uključe jer strahuju od posledica.„Iskreno verujem u svoj narod i uopšte ne dozvoljavam da mi neko oduzme pravo da smatram sebe patriotom. Moramo i na taj patriotizam da gledamo tako da ljudima, odnosno svima nama, bude bolje, da nam zemlja napreduje. Ja ne smatram da to treba da se postiže represivnim metodama, odlaženjem u prošlost, laganjem naroda, niti ovakvim sudskim procesima. Ja to vidim kao užasnu regresiju. Strah drži ljude u nekoj vrsti pokornosti, ljudi se plaše da se priključe, da dignu svoj glas. Ipak, iskreno verujem da velika većina ljudi želi normalan život. Zaista verujem da najviše ljudi želi da normalno upiše svoje dete u vrtić ili školu, da može da ode normalno kod lekara, da zna da će ga sistem zaštititi ukoliko mu se nešto desi. I većina ljudi veruje da do toga može doći, ali ne zna kako. Ljudi ne poznaju zakone. Mi imamo određenu moć i određena prava, uz određene obaveze idu i određena prava. Ipak, nama se stalno naglašavaju obaveze, a prava nam se sakrivaju“, zaključuje Filip Čolović.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Valentina Bulatović
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112070/02/1120700245_0:187:1001:1187_100x100_80_0_0_37170fb301eb063b5225adce9fa586e9.jpg
kultura, intervjui, filip čolović, književnost, distopija
kultura, intervjui, filip čolović, književnost, distopija
Čovek koji sebe doživljava kao šraf ne može ništa da promeni
Kada bi sudija zaista bio sudija, lekar zaista bio lekar, a novinar zaista bio novinar, sistem u kojem je pojedinac obespravljen i nezaštićen ne bi bio moguć. Najvažnije je da se svako posvećeno i časno bavi svojom profesijom, jer je to i jedan od temelja demokratije, ocenjuje u razgovoru za Sputnjik pisac i reditelj Filip Čolović.
Čovek nije ostrvo, ali ni Ostrvo nije za ljude
U izdanju „Lagune“ nedavno je objavljen roman
„Vir“ Filipa Čolovića, distopijska priča o turobnom životu stanovnika Ostrva, mračnog, bezličnog i zagušljivog mesta, na kojem nema prostora ni za istinu, ni za pravdu, ni za sreću.
Čolovićevim Ostrvom vladaju tmina i ravnodušnost, nevažno je koje je doba dana i godine. Većina biljaka na Ostrvu je posečena, beton se širi na sve strane, poput okeana, a njime hodaju bezlični ljudi u odeći masovne proizvodnje.
Negde na Ostrvu može se pročitati grafit, koji sasvim slučajno nije obrisan: „Čovek nije ostrvo, ali ni Ostrvo nije za ljude“. To je, ujedno, podnaslov romana koji je, kako kaže pisac, nastao s idejom da nas trgne i probudi.
Roman počinje rečenicom Francka Kafke „Knjiga mora biti sekira za zamrznuto more u nama“, a inspirisan je ličnim iskustvom Filipa Čolovića, čiji je brat Fjodor Frimerman 2013. godine stradao u nasilju na jednom od beogradskih splavova, dok je pokušavao da spreči sukob prijatelja i obezbeđenja. Čolović se potom suočio s desetogodišnjim sudskim procesom protiv osumnjičenih za ubistvo.
„Kafkina rečenica poručuje da knjiga ima moć da nas malo trgne, probudi, da pozove na empatiju koju smo izgubili. I to nije problem samo kod nas, u Srbiji, to je mnogo šira priča, ljudi su generalno postali otuđeni, a empatije nema. Pošto mene, naravno, najviše zanimaju moj grad i zemlja, ja sam se time bavio, kao i slučajem koji se zaista desio, uz određenu ironijsku distancu“, kaže autor.
U središtu romana je pravosudni sistem, sagledan iz ugla čoveka koji se, usled lične tragedije, suočio sa svim manjkavostima tog sistema, koje često realnost pretvaraju u apsurd. Glavni junak romana Vir, čije nas ime upućuje na vrtlog, ali i na latinsku reč za čoveka, izgubio je brata, kao i autor romana. Pokušavajući da pronađe pravdu, suočava se sa sistemom u kojem je sve izvrnuto naopačke, podsećajući nas na Kafkinog Jozefa K.
Filip Čolović kaže da je ovaj roman, kao i njegov dokumentarni film
„Potreba za mržnjom“, snimljen pre četiri godine, deo njegove borbe za pravdu i istinu.
„Kada mi ljudi čestitaju na hrabrosti, budući da je roman dosta eksplicitan, ja ističem da je on nastao kao odraz moje nemoći pred sistemom. Rastao sam u pravničkoj familiji i porodici. Očuh mi je bio doktor prava, majka mi je bila pravnik, i ja sam upisao pravo idući linijom manjeg otpora, da bih se kasnije prebacio na režiju. Taj pravni pogled je, međutim, bio prisutan nonstop, rastao sam s pravnim leksikonima, pričali smo o tome veome često. Ironija je otuda još veća kada uđete u proces koji se direktno bavi vašim životom. Ovo se ticalo života moga brata, odnosno procesa nakon toga, koji je bio razarajući za moju porodicu. Dovoljno je reći da mi je majka tri godine nakon početka procesa umrla nespokojna što se on nije završio. To breme je bilo teško i mučno i ja sam morao na neki način da izbacim to iz sebe“, kaže Čolović.
U romanu „Vir“ Čolović je umetnički uobličio apsurd s kojim se susretao u stvarnom životu, u kojem se, umesto kao žrtva, često osećao kao progonjeni ili krivac.
„Roman se deli na prozne i dramske delove. U tim dramskim delovima Vir se susreće sa sudijom, novinarom, advokatom, tužiocem i razgovara s njima. Ja sam sve to doživljavao. Bilo mi je lako da pišem, uz distancu na osnovu koje sam video koliko je sve to u čemu sam bio - suludo. Dok vam se sve to dešava niste ni svesni, jer je to stvarnost koja vas okružuje, navikli ste na te slučajeve i onda, kada se malo izmaknete, ne možete da verujete šta se sve tu desilo, mada bi bilo dovoljno reći samo da je proces povodom ubistva jednog mladog čoveka trajao deset godina. A onda se u samom procesu dešavao niz nenormalnih stvari. Roman predstavlja metaforu ne samo za pravosudni sistem, nego za sve ono što u našem društvu ne funkcioniše kako treba“, objašnjava Čolović.
Naš sagovornik kaže da se, bez obzira na gorčinu koju oseća zbog tragične sudbine svog brata i svega onoga kroz šta je prošla njegova porodica, trudio da ne bude patetičan, nego da sve ono što mu se dogodilo ispriča ponovo.
„Da ja sam mogu drugačije da utičem na taj proces, kako neko drugi ne bi prolazio kroz nešto slično, ja bih uticao, ali nemam tu vrstu moći. Samo mogu da ukažem i da na neki način zainteresujem ljude za to da shvate kako to izgleda i da, ako mogu, probudim empatiju, jer me je to možda i najviše bolelo u tom procesu. Ljude je zanimalo šta se dešava, ali vrlo malo je tu bilo konkretne podrške“, kaže Čolović.
On upozorava na to da je žmurenje na nepravdu koja se događa drugima prihvatanje mogućnosti da se isto to dogodi i nama.
„Moja želja je bila da nekako zaštitim pojedince među kojima sam bio i ja, da ukažem na problem, kako bismo kao društvo reagovali, kad već ne reaguje sistem. Slučajevi koje pasažno spominjem u romanu, a koje će ljudi prepoznavati, odavno su zaboravljeni, a njihove žrtve su sve uništeni ljudi. Nakon tragedije, umesto da sistem učini sve da vas nekako zaštiti, da se osećate sigurno i da znate da je to sve ipak u nekoj proceduri i da će biti zadovoljena pravda, da će počinioci biti kažnjeni, doživljavate mrcvarenje koje traje godinama, užasnu neizvesnost“, svedoči Čolović.
Kada je mit važniji od istine
Žitelji Ostrva se, pored ostalog, rado pozivaju na istoriju, gotovo živeći u prošlosti, a mit im je, kako piše Čolović, postao važniji od istine, maltene veći od života. Postoji i trend veličanja onoga ko drži „hleb i mač“. Prema mišljenju autora, ono što je najvažnije u promeni sistema koji nije po meri pojedinaca i njihovih potreba jeste edukacija.
„Bilo je mnogo pokušaja i pričali su ljudi koji nas vode sada, kao i oni koji su nas vodili ranije, kako će uticati na to da budemo mnogo obrazovaniji i svesniji. Vidimo, međutim, da to nije slučaj, da naš obrazovni sistem nekako biva sve slabiji. Pričam i iz aspekta oca koji ima dva osnovca i nekoga ko vidi da školski sistem bukvalno guta kritičku misao. Deca samo uče, uče, uče, bubaju bez ikakvog razumevanja. Škola nije zainteresovana da upozna dete, da vidi koje su njegove sklonosti, šta bi moglo da uradi da bi doprinelo ovom društvu. Verujem u nove generacije i uvek se nadam da će one biti te koje će nešto promeniti, ali vidim da se i njima ne bavimo na adekvatan način. I na neki način sistem to forsira“, smatra Čolović.
Pojedinac koji sebe doživljava kao beznačajni šraf zaista ne može ništa da uradi da bi promenio sistem, ali kada shvati da je deo društva, deo veće grupe, on, kako kaže naš sagovornik, ima i te kakvu snagu.
Ipak, napominje on, čak i kada postoji veća grupa ljudi koja je odlučila da digne glas protiv nečega, uvek ima pojedinaca koji se plaše da se u to uključe jer strahuju od posledica.
„Iskreno verujem u svoj narod i uopšte ne dozvoljavam da mi neko oduzme pravo da smatram sebe patriotom. Moramo i na taj patriotizam da gledamo tako da ljudima, odnosno svima nama, bude bolje, da nam zemlja napreduje. Ja ne smatram da to treba da se postiže represivnim metodama, odlaženjem u prošlost, laganjem naroda, niti ovakvim sudskim procesima. Ja to vidim kao užasnu regresiju. Strah drži ljude u nekoj vrsti pokornosti, ljudi se plaše da se priključe, da dignu svoj glas. Ipak, iskreno verujem da velika većina ljudi želi normalan život. Zaista verujem da najviše ljudi želi da normalno upiše svoje dete u vrtić ili školu, da može da ode normalno kod lekara, da zna da će ga sistem zaštititi ukoliko mu se nešto desi. I većina ljudi veruje da do toga može doći, ali ne zna kako. Ljudi ne poznaju zakone. Mi imamo određenu moć i određena prava, uz određene obaveze idu i određena prava. Ipak, nama se stalno naglašavaju obaveze, a prava nam se sakrivaju“, zaključuje Filip Čolović.
