Trebaju li Srbiji nuklearne elektrane
© Sputnik / Maksim Blinov
/ Pratite nas
Ukoliko Srbija želi da ispuni sve neophodne kriterijume po pitanju zelene agende do 2050. godine, moraće sa uglja da pređe na drugu vrstu energenata. Memorandum o saradnji sa ministarstvima potpisale su skoro sve visokonaučne i obrazovne institucije u zemlji kako bi se obezbedio kvalifikovan kadar za rad na budućem nuklearnom programu.
Nakon černobiljske katastrofe, u Jugoslaviji je uveden moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana, a Srbija je, kao naslednik Jugoslavije, nastavila da tu zabranu primenjuje. Budući da je tehnologija od tada dosta napredovala, ovo bi moglo da se promeni i Srbija bi mogla da krene nuklearnim putem.
Profesorka Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu Koviljka Stanković govorila je u „Energiji Sputnjika“, koju vodi Jelica Putniković, o mladim naučnicima, osnivanju Srpskog nuklearnog društva, ceni izgradnje i isplativosti nuklearnih elektrana, kao i o proceduri za dobijanje dozvole o gradnji.
Šta ako dođe do novog Černobilja?
Jedan od osnovnih, ako ne i glavni razlog brige kada je reč o izgradnji nuklearnih elektrana u Srbiji je, naravno, strah od katasrofa kakve su se desile u Černobilju 1986. ili Fukušimi 2011. godine. Sagovornica Sputnjika objašnjava da to ne treba da nas brine iz dva osnovna razloga. Prvi je taj što je tehnologija obezbeđivanja „nuklearki“ dovoljno napredovala da se takve nesreće ne dogode, a drugi je taj da smo svakako okruženi nuklearnim elektranama zemalja u susedstvu, tako da i bez izgradnje sopstvene možemo da osetimo njihove posledice. Ukoliko bi došlo do katastrofa u elektranama u Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj ili Sloveniji, svakako da bi došla i do Srbije.
Kada pogledata koliko samo u našem okruženju ima nuklearnih elektrana i koje su to države u našem neposrednom okruženju koje dobijaju električnu energiju iz nuklearnih elektrana, onda je potpuno iracionalno imati Zakon o zabrani kod nas. Ako se mi plašimo neke nuklearne nesreće i ako mislimo da postoji velika verovatnoća da se ona dogodi, što naravno nije tačno, onda nas uopšte ne štiti ta činjenica da imamo Zakon o zabrani, odnosno da nemamo elektranu, ako je svi oko nas imaju, rekla je profesorka Stanković.
Nakon nesreće u Fukošimi, postavljeni su dodatni zahtevi za sigurnost nuklearnih postrojenja, koji se nekad nazivaju i „postfukušimski zahtevi“. Njima se povećala i cena izgradnje nuklearki, upravo zbog toga što se insistira na mnogo više sigurnosnih sistema. Predimenzionirale su se mere bezbednosti, da bi se rizik od nesreće smanjio.
Bitno je da znamo da su sve ove tehnologije izuzetno napredovale u poslednjih četrdeset godina, kao što je napredovala i sama nuklearna tehnologija. Ono što se nekada dešavalo u smislu nuklearnih nesreća koje su bile velike, to u današnjim nuklearnim sistemima nije moguće da se desi.
Procedura
Međunarodna agencija za atomsku energiju ima definisane smernice za ulazak neke države u nuklearni program i to su smernice koje su, objašnjava Stankovićeva, više puta realizovane u praksi. Međunarodna agencija okuplja eksperte iz svih oblasti koje se tiču nuklearne energije i pomaže svakoj državi prilikom ulaska u nuklearni program.
Nakon praćenja svih smernica koje Međunarodna agencija za atomsku energiju ima, oni sami dolaze u posete zemlji koja gradi elektranu i tada procenjuju različite postupke i faze gradnje. Oni su ti koji će reći da li je neka faza dobro odrađena i uspešno završena, odnosno da li se može krenuti dalje sa izgradnjom. Te faze jasno su definisane pre same izgradnje, kojem prethodi period od nekoliko godina pripreme.
Nuklearna elektrana u Sverdlovskoj oblasti u Rusiji
© Sputnik / Pavel Lisicыn
/ Kad danas pričamo o nuklearnoj energiji, to ne znači da ćemo nuklearne elektrane graditi odmah. Čak i da kažemo „da“ i ukinemo Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana, nakon toga nas čeka posao od nekoliko godina primene, dok ne dođemo do trenutka kada ćemo odlučiti koju ćemo tehnologiju odabrati. Tek nakon svega toga dolazi izgradnja nuklearnih postrojenja.
Stankovićeva objašnjava da je izgradnja elektrane dugoročan projekat koje zahteva kontinuitet. Ukoliko bismo danas rekli „da“ nuklearnoj energiji, u najboljem slučaju bismo nuklearnu elektranu imali za petnaest godina. Ovo bi, objašnjava ona, bila „poslednja prilika“ da uđemo u mogućnost da smanjimo emisije CO2 po zamislima zelene agende.
Lokacije za potencijalnu izgradnju nuklearne elektrane iz vremena Jugoslavije bile su predviđene uz tok Dunava. Danas bi trebalo napraviti nove istražne radove i ispitati sve ponovo, kaže naša sagovornica.
Koliko se nuklearka isplati?
Inicijalna ulaganja u jedno nuklearno postrojenje izuzetno su velika, objašnjava profesorka Stanković, i zbog toga Srbija ispituje i mogućnost izgradnje malih modularnih reaktora. Inicijalna ulaganja u njih jesu manja, međutim, profesorka Stanković napominje da se kod malih modularnih reaktora ne zna kolika bi bila cena po megavat satu, na koliko vremena bi bilo potrebno menjati gorivo, kako bi se upravljalo otpadom... Kad je reč o velikim, odnosno konvencionalnim nuklearnim elektranama, svi ovi detalji su poznati i ispitani.
Izgradnja nuklearne elektrane Akuju u Turskoj u provinciji Mersin
© Sputnik / Turan Saldžы
/ Svaka nuklearna elektrana će se isplatiti posle dvadeset godina, a radni vek postrojenja je šezdeset godina. Ono na čemu se danas radi, posebno u Japanu, jeste da se vek nuklearnog postrojenja produži na osamdeset godina. Koliko god da su inicijalne investicije velike, ako takvo postrojenje može da radi šezdeset ili osamdeset godina, sigurno je da će ono biti isplativo.
Političke elektrane
Bilo bi savršeno kad bi Srbija mogla da ima nezavistan energetski sistem, ali ona nije u toj poziciji, s obzirom na to da nema izvore bazne energije – gas i uranijum. Iz ovog razloga, objašnjava naša sagovornica, upućeni smo na uvoz goriva, koje god ono bilo.
Naravno da je priča o nuklearnoj energiji geopolitička jer kad se odlučite za neki gorevni ciklus, određujete i svog dobavljača. Sada baš vidimo da pojedine države u Evropi, kao što je Bugarska, menjaju raspored i geometriju nuklearnog goriva kako se više ne bi uvozilo iz Rusije, već iz Amerike. Ovo znači da postoji i ta opcija, dakle ako se izabere dobavljač, može se posle promeniti.
Najbolju tehnologiju za proizvodnju i reporcesiju goriva danas ima ruska državna korporacija „Ros atom“, kao i sve njihove firme. Profesorka Stanković kaže da „danas nema boljeg izbora od toga“. Ona ističe da se ne zalaže ni za američku, ni za rusku tehnologiju i da će se njihova efektivnost videti tek za nekoliko godina, ali da je trenutno Rusija ta koja može ceo nuklearni gorevni ciklus da podrži.
Štand ,,Rosatoma" na Međunarodnoj energetskoj nedelji u Moskvi
© Sputnik / Evgeny Biyatov
/ Memorandum
Ministarstvo rudarstva i energetike pokrenulo je inicijativu za sporazum sa stručnom i naučnom javnošću, odnosno Memorandum o razumevanju. Potpisali su ga predstavnici 25 institucija, uključujući i pet ministarstava.
Memorandum se odnosi na pomoć stručne i naučne javnosti ministarstvima za uspostavljanje kadrova koji će biti potrebni za budući nuklearni program.
Odakle Srbiji nuklearni kadar
Pored straha od nuklearne katastrofe, druga najveća bojazan je nestručnost kadra. Ovo je sasvim logičan zaključak, kaže profesorka Stanković, jer je Zakon o zabrani nuklearnih elektrana na snazi od 1989. godine, a Jugoslavija, odnosno Srbija, nije školovala nuklearne inžinjere. Ipak, nakon ukidanja nuklearnog odseka na Elektrotehničkom fakultetu, oni su se orijentisali na druge primene nuklearne energije, prevashodno u medicini. Zadržali su sve fundamentalne predmete vezane za nuklearnu energiju.
I danas na Elektrotehničkom fakultetu, bez obzira što ne postoji nijedan zaseban studentski program ili modul koji u svom imenu sadrži reč „nuklearno“, to se uči. Sada se taj modul zove biomedicinski ekološki inžinjering, pri čemu pod okriljem ekološkog inžinjeringa mi zapravo predajemo i nuklearnu fiziku i nuklearnu tehniku i nuklearnu energetiku, upravljanje radioaktivnim otpadom itd.
U Srbiji postoji veliko interesovanje za ovu naučnu oblast, a svi oni, budući da nisu mogli da nađu zaposlenje u Srbiji, upućivani su na dalje studije i rad u inostranstuvu, prvenstveno u evropske zemlje. Profesorka Stanković se trudila da sve te studente drži „pod istom kapom“, da ih upućuje na međusobnu saradnju i uspostavi neku vrstu zajednice.
Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Beogradu
© Sputnik / Lola Đorđević
Sa svojim kolegama i bivšim studentima osnovala sam prošle godine Srpsko nuklearno društvo. Mladi su pokazali veliki entuzijazam, a upravo oni su velikim delom nosioci rada Društva. U prvoj godini postojanja postali smo i deo Evropskog nuklearnog društva, važne i prestižne zajednice u evropskom prostoru, a postali smo i deo mreže za Evropsko nuklearno obrazovanje. Mi time dobijamo mogućnost razmene ekspertize i dostupnosti infrastrukture za obuku i istraživanje kadrova.
Nuklearni program podrazumeva sve oblasti društva i sve obrazovne grupacije, tako da kojom god užom oblašću se ti studenti bavili, poput upravljanja radioaktivnim otpadom, reaktorima budućih generacija, nuklearnim pravom, nuklearnom bezbednošću... svi bi oni imali svoju ulogu.
Mladi naučnici sa dosta entuzijazma prate nuklearnu priču o kojoj se sada govori i u Srbiji, a profesorka Koviljka Stanković veruje da su oni ti koji bolje razumeju potrebu za uvođenjem nuklearne energije, umesto starijih generacija i šire struke koja možda nije ispratila napredak ove oblasti.
