https://lat.sputnikportal.rs/20240714/novo-istrazivanje-otkriva-poreklo-rupa-u-lobanjama-praistorijskih-ljudi--1174833165.html
Novo istraživanje otkriva poreklo rupa u lobanjama praistorijskih ljudi
Novo istraživanje otkriva poreklo rupa u lobanjama praistorijskih ljudi
Sputnik Srbija
Život u kamenom dobu je bio dovoljno težak i bez dodatnih „glasova“ u glavi. Srećom, drevni neurohirurzi su imali lek za „opsednute pacijente“, ostavljajući... 14.07.2024, Sputnik Srbija
2024-07-14T23:00+0200
2024-07-14T23:00+0200
2024-07-14T23:00+0200
nauka i tehnologija
nauka i tehnologija
arheologija
neurologija
praistorija
kameno doba
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/07/0e/1174832894_82:0:574:277_1920x0_80_0_0_aebe856a33b8aa9f4d8b26fee4dddccd.jpg
Poznata kao trepanacija, praksa bušenja kosti lobanje bila je uobičajena hirurška procedura u praistorijskim vremenima, čiji dokazi su pronađeni na arheološkim lokacijama širom sveta.Nakon analize šupljina u 41 neolitskoj lobanji iz Francuske, autori nove studije bacaju novo svetlo na prirodu ove primitivne procedure, otkrivajući koliko je invazivna i gruba zapravo bila, , piše IFL Sajens.Ispitane lobanje iz antropološkog Muzeja čoveka u Parizu stare su između 8.000 i 4.000 godina i deo su kolekcije od 159 sa znakovima trepanacije. Pomoću digitalnog instrumenta je izmerena širina hirurških otvora – prosečna trepanacija bila je široka između 2,95 i 5,43 centimetra.Dok se čak i minimalna širina može činiti neprihvatljivo velikim otvorom na glavi, neke od rupa su premašivale 10 centimetara. Uprkos očiglednim manama slomljene lobanje, većina drevnih trepanacija širom sveta pokazuje znake izlečenja, što sugeriše da je najveći broj pacijenata zapravo ostao u životu neko vreme nakon hirurške operacije.Ne zna se zašto je tačno trepanacija bila toliko popularna u praistoriji, mada neki naučnici smatraju da je ta procedura izvođena radi olakšanja intrakranijalnog pritiska izazvanog povredom ili bolešću – kao i danas u retkim slučajevima.S druge strane, čuveni naurolog i antropolog iz 19. veka Pol Broka spekulisao je da je ta praksa bila povezana sa verovanjem da konvulzije izazivaju demoni koje treba pustiti napolje otvaranjem rupa u lobanji.Zbog čega god da su lekari u kamenom dobu isecali delove glava svojih pacijenata, trepanacija predstavlja intrigantan eksperimentalni korak na putu čovečanstva ka hirurškom umeću. Nalazi studije su značajni u pokušaju da se razume poreklo današnje neurohirgije prateći njene najranije korake.Pogledajte i:
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
nauka i tehnologija, arheologija, neurologija, praistorija, kameno doba
nauka i tehnologija, arheologija, neurologija, praistorija, kameno doba
Novo istraživanje otkriva poreklo rupa u lobanjama praistorijskih ljudi
Život u kamenom dobu je bio dovoljno težak i bez dodatnih „glasova“ u glavi. Srećom, drevni neurohirurzi su imali lek za „opsednute pacijente“, ostavljajući hiljade njih sa velikim rupama u glavi velikim i do 10 centimetara.
Poznata kao trepanacija, praksa bušenja kosti lobanje bila je uobičajena hirurška procedura u praistorijskim vremenima, čiji dokazi su pronađeni na arheološkim lokacijama širom sveta.
Nakon analize šupljina u 41 neolitskoj lobanji iz Francuske, autori nove
studije bacaju novo svetlo na prirodu ove primitivne procedure, otkrivajući koliko je invazivna i gruba zapravo bila, ,
piše IFL Sajens.
Ispitane lobanje iz antropološkog Muzeja čoveka u Parizu stare su između 8.000 i 4.000 godina i deo su kolekcije od 159 sa znakovima trepanacije. Pomoću digitalnog instrumenta je izmerena širina hirurških otvora – prosečna trepanacija bila je široka između 2,95 i 5,43 centimetra.
Dok se čak i minimalna širina može činiti neprihvatljivo velikim otvorom na glavi, neke od rupa su premašivale 10 centimetara. Uprkos očiglednim manama slomljene lobanje, većina drevnih trepanacija širom sveta pokazuje znake izlečenja, što sugeriše da je najveći broj pacijenata zapravo ostao u životu neko vreme nakon hirurške operacije.
„Visoka stopa preživljavanja, uprkos opasnosti od cerebralnog edema, infekcije, krvarenja i šoka, jasno ukazuje na visok nivo veštine i iskustva ranih hirurga“, kažu autori. Pretpostavlja se, na primer, da su neolitski lekari možda sterilizovali svoje kamene instrumente pre bušenja lobanja, dok su biljke sa prirodnim analgetskim ili antibiotskim svojstvima možda pomagale pacijentima da izdrže mučan tretman.
Ne zna se zašto je tačno trepanacija bila toliko popularna u praistoriji, mada neki naučnici smatraju da je ta procedura izvođena radi olakšanja intrakranijalnog pritiska izazvanog povredom ili bolešću – kao i danas u retkim slučajevima.
S druge strane, čuveni naurolog i antropolog iz 19. veka Pol Broka spekulisao je da je ta praksa bila povezana sa verovanjem da konvulzije izazivaju demoni koje treba pustiti napolje otvaranjem rupa u lobanji.
Zbog čega god da su lekari u kamenom dobu isecali delove glava svojih pacijenata, trepanacija predstavlja intrigantan eksperimentalni korak na putu čovečanstva ka hirurškom umeću. Nalazi studije su značajni u pokušaju da se razume poreklo današnje neurohirgije prateći njene najranije korake.
