Sarajevo povlači ekstremne poteze protiv Srba - uz glasno ćutanje Zapada
Pratite nas
Govor bošnjačkog člana Predsedništva BiH Denisa Bećirovića u Potočarima pokazuje da se nastavlja zloupotreba zločina u Srebrenici. To što Bećirović govori ne ide ni u pravcu pomirenja, niti u pravcu dobrih odnosa između Beograda i Sarajeva. Radi se o opasnom rečniku, rekao je u emisiji „Od četvrtka do četvrtka“ diplomata Zoran Milivojević.
Počevši sa inicijativom za usvajanje rezolucije o Srebrenici u UN-u, svedoci smo pokušaja da se dovedu u pitanje Dejtonski sporazum, Republika Srpska, kao i da se diskvalifikuje srpski narod. Sve što je Bećirović izrekao na račun srpskog naroda i rukovodstava Srpske i Srbije, potvrđuje da se radi o strategiji na srednji i dugi rok, kao i da se cela priča vezano za rezoluciju o Srebrenici nije završila, objašnjava Milivojević.
„Imamo produženo dejstvo pokušaja politizacije tog strašnog zločina u Srebrenici, a svaka politizacija zločina ne vodi pomirenju i smirivanju, ne samo strasti, nego i političkog ambijenta za normalan život ljudi, kao i za normalne odnose između Sarajeva i Banjaluke, ali i Sarajeva i Beograda“, kaže on.
Srpsko rukovodstvo proziva se na način koji je neprihvatljiv za susedske odnose – sve što je izrečeno suprotno je od onoga za šta se Sarajevo nominalno zalaže.
Sarajevski političari ne znaju kako funkcioniše država
U okvire takve strategije Sarajeva uklapa se i povika na Srbiju zbog prisustva njenih vojnih i policijskih kadeta na obeležavanju godišnjice Bitke na Kozari. Ta besmislena dževa pokazuje do koje mere je sarajevsko rukovodstvo ostrašćeno – srpski kadeti prisustvovali su obeležavanju kozaračke epopeje i tragedije i ranijih godina, sve je bilo u skladu sa procedurama i niko do sada učešće kadeta nije dovodio u pitanje. Na kraju, ministar spoljnih poslova BiH Elmedin Konaković potvrdio je da je prisustvo kadeta bilo u skladu sa procedurama.
„Loše je što važne ličnosti u Sarajevu ne raspolažu znanjima o nekim stvarima koje su elementarne kada je reč o funkcionisanjima države. Inače, da su znali da je sve u skladu sa procedurama i da se ne radi o vojsci i policiji, onda jedan član Predsedništva tako nešto sebi ne bi dozvolio, da na takvu jednu stvar reaguje. Da ne govorimo o ministru odbrane, koji ne razlikuje kadete od regularne vojske i policije“, ističe Milivojević.
Reakcija hrvatskog člana Predsedništva Željka Komšića i ministra odbrane BiH Zukana Heleza su opasne u tom smislu, zato što se radi o ljudima čije su izjave i stavovi relevantni za odnose sa drugim državama, .
„Vi vidite da tamo postoji jedna tendencija pokušaja da se diskvalifikuje Srbija, da se dovedu u pitanje odnosi i stvara se jedan ambijent sukoba, a ne saradnje. To je najveći problem“, konstatuje Milivojević.
Sarajevska čaršija postavlja se dosta ekstremno, ne krijući da stoji iza platforme koja podrazumeva reviziju Dejtonskog sporazuma kroz diskvalifikaciju Srba, čime bi doveli u pitanje status i položaj Republike Srpske i cilju centralizacije sa majorizacijom Bošnjaka, dodaje naš sagovornik.
„Ono što je problem u celoj stvari je to što nema reakcije međunarodnih faktora koji imaju ozbiljan uticaj u BiH. Kad to kažem, imam u vidu i funkciju visokog predstavnika i Savet za primenu mira, kao i Kvintu i neke zapadne sile, koje nečinjenjem i odsustvom reakcije, u stvari, podržavaju ovakvu politiku“, smatra on.
Zapad tvrdoglavo brani svoje pozicije
Samit NATO doneo je, kako Milivojević kaže, očekivane rezultate – pokazao je da je NATO u ovom trenutku organizacija sa ofanzivnim karakterom i koja ne odustaje od ratne opcije. Drugo, NATO je očigledno u funkciji integracije Zapada na liniji politike konfrontacije sa Rusijom, Kinom i onim delom sveta koji ne priznaje suprematiju zapadnih centara moći.
„Problem je orijentacija na ratnu opciju, na pobedu po svaku cenu u situaciji kada je to nemoguća misija. Treba imati u vidu koje su strane suprotstavljene. Rusija je, kao vodeća nuklearna sila, nepobediva u bilo kakvom ratu, pogotovo sa odlučnošću Moskve i stabilnom vlašću u Moskvi, da će braniti svoje interese svim sredstvima“, navodi Milivojević i dodaje da su odluke iz Vašingtona o daljoj militarizaciji Evrope pokazuju jasnu intenciju da je NATO direktno uključen u sukob u Ukrajini.
Nameru da Alijansa i dalje ostane ofanzivan savez pokazuje i činjenica da se u završnoj deklaraciji eksplicitno navodi namera da se i dalje širi ne samo na Crno more, već i na pacifički region.
Širenje na crnomorski region znači da Ukrajina ostane država sa izlazom na Crno more, a da Moldavija po svaku cenu postane članica Alijanse. Takođe nije slučajno što su samitu prisustvovale Australija, Južna Koreja i Japan.
„Ono što je ključno, to je potvrda jedinstva zapadnog sveta, gde vidimo da je NATO instrument za obezbeđenje tog jedinstva. S druge strane, da je NATO instrument da obezbedi da zapadni svet ostane dominirajući na globalnoj sceni. Oni ne priznaju da je svet multipolaran i to se jasno vidi“, kaže Milivojević.
Iz završne deklaracije sa samita NATO-a vidi se da oni smatraju da zapadni svet i dalje treba da bude vodeći činilac i da njegova ideologija, politika, standardi i principi treba da budu noseći u međunarodnom svetskom poretku.
Završna deklaracija sa samita u Vašingtonu je ratoborna i ni jednom rečju ne spominje mir. Štaviše, posebno je opasna tvrdnja da Ukrajina mora da pobedi i da ruska pobeda predstavlja opasnost po zapadni svet i svet u celini, smatra naš sagovornik.
Ovako tvrdoglavo branjenje pozicija Zapada proizilazi iz toga što, kako Milivojević kaže, veliki kada gube, po pravilu na to ne pristaju i braniće svoje pozicije silom – to potvrđuje i vašingtonski samit – da je dominantna zapadna elita spremna da svoje pozicije brani i silom.
Kako je Viktor Orban postao jedini svetski mirotvorac
Istom tvrdoglavošću kojom je spreman da silom brane svoju dominaciju nad svetom, zapadne političke elite ne žele da čuju poruke koje dolaze iz Moskve, a koje je preneo mađarski premijer Viktor Orban. Zapad blanko odbija ruske mirovne inicijative
Međutim, prema Milivojevićevim rečima, to što je Orban u svojoj misiji obišao sve svetske centre koji su ključni za uspostavljanje svetskog mira (Moskvu, Kijev, Peking, Vašington), ne može se ignorisati – to je ipak dobar pokušaj u situaciji kada niko ništa ne pokušava.
„Šta god o tome mislili u Vašingtonu i u Briselu, to je nešto što ipak daje nadu da je moguće pokušati nešto i da postoji kanal za komunikaciju. On je živi primer da je komunikacija moguća. Veoma je važno što je bio i u Pekingu zato što je i Kina u tome nezaobilazna. Kina je jedina koja može da stavi za sto i Moskvu i Vašington. Ona je neprikosnovena globalna sila, koja ima komunikaciju sa svim akterima u ovom trenutku koji su uključeni u globalnu konfrontaciju i bez problema može da komunicira sa svima, što je neophodno za izlazak iz ove situacije“, smatra Milivojević.
Orbanova poseta Pekingu daje poseban kvalitet njegovoj misiji. Sa druge strane, mađarski premijer je stvorio politički prostor na koji se može osloniti – nije slučajno što je pozvao i turskog predsednika Erdogana da mu se priključi, pošto i Turska poseduje kapacitet za dijalog, dodaje on.
Svetska dešavanja demantuju namere Zapada
Međutim, poseta indijskog premijera Narendre Modija Moskvi, samit lidera Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS), kao i reakcija Kine na završnu deklaraciju samita NATO-a demantuju namere zapadnih lidera za svetskom dominacijom.
Modijeva poseta Moskvi, prva koju je indijski premijer učinio nakon izbora, dokaz je da je svet postao multipolaran, ocenjuje Milivojević. To je jasan poruka Indije da nema nameru da se uključi u bilo koju strategiju koja isključuje odnose sa Rusijom i u golobalnim odnosima radi protiv interesa Nju Delhija.
Modijeva poseta takođe potvrđuje da su instrumenti na multipolarnom planu u koje je Indija uključena, kao što su BRIKS i ŠOS, validni, da funkcionišu i ne dovode u pitanje indijske interese, zaključuje Milivojević.
