Veoma opasna pojava: Živimo u eri diletanata u kojoj su svi — eksperti /video/
© Klio
Pratite nas
Savremena epoha je era diletanata koji proglašavaju sebe kompetentnim profesionalcima bez ikakve osnove. Ekspertokratija, koja predstavlja totalnu, manipulativnu i agresivnu vlast eksperata, veoma je opasna i destruktivna pojava, jer doprinosi povećanju broja lažnih stavova, kaže za Sputnjik Julija Ščerbinjina, autor knjige „Vreme biblioskopa“.
U ovoj obimnoj studiji koju je u prevodu na srpski jezik objavila izdavačka kuća „Klio“, Julija Ščerbinjina, koja je univerzitetski profesor pedagogije, lingvista i književni kritičar, autor brojnih radova iz oblasti nauke o knjizi i nauke o komunikaciji, sagledava savremeni svet iz ugla bibliokulture.
Pojam „biblioskop“, koji stoji u naslovu ove studije, uveo je još u 19. veku francuski bibliofil Luj Oktav Uzan, objašnjavajući fenomen odnosa prema knjigi prevashodno kao predmetu koji se posmatra, u kojem se uživa, koji služi kao poklon, ukras, statusni simbol, a ne kao prema nosiocu sadržaja, odnosno informacija i znanja.
Autorka kreće od teze da su knjige i odnos prema njima ogledalo vremena, društva, kulture i sveukupnog načina života u svakoj istorijskoj epohi. Iz tog ugla Ščerbinjina opisuje i današnje vreme, u kojem pisci više nemaju status proroka, u kojem svako može da preuzme na sebe ulogu književnog kritičara, čak i ako nema neophodne kompetencije i u kojem se o knjigama više razgovara nego što se one čitaju.
Kosmički i kozmetički zakoni
Jedna od ključnih stvari na koje ukazuje ruska autorka jeste da savremeno doba nije vreme tradicija, koje je organizovano po principu kontinuiteta i počiva na prenošenju iskustva s generacije na generaciju, nego vreme tendencija koje je organizovano po principu novine i odgovara na trenutne društvene izazove.
„Tradicija je statičan, čvrsto postavljen sistem iskonskih pojmova i predstava, koji postoji od davnina. Ti pojmovi su čvrsto ukorenjeni u kulturi i ne menjaju se vekovima. A tendencija – to je dinamičan sistem pojmova koji se stalno menjaju. To su pravci, raspoloženja, trendovi u modi, u politici, u međuljudskim odnosima, i to se odnosi i na književnost. Dok se društvo tradicije gradi po principu 'korak po korak', odnosno tako da svako prati svog prethodnika, društvo tendencija se gradi po principu stimulus – reakcija. Recimo, ako je objavljena nova knjiga, obavezno mora postojati neka reakcija, potrebno je pokazati da smo je čitali, ili da smo makar čuli za nju. Može se reći i da društvo tradicije postoji u skladu s kosmičkim, a društvo tendencije u skladu s kozmetičkim zahtevima. Kosmički zakoni su – obim, dubina, sinteza, originalnost. Kozmetički zakoni – to je površnost, maska, odsustvo autentičnosti“, kaže u razgovoru za Sputnjik Julija Ščerbinjina.
Knjiga kao predmet
Objašnjavajući pojam „biblioskop“, Ščerbinjina naglašava da je i sam tvorac tog termina Luj Oktav Uzan ovu pojavu posmatrao dvojako i ne sasvim negativno.
„Uzan je govorio da je to prirodni proces - da bibloskop ne posmatra knjigu samo kao izvor informacija i izvor teksta, nego i kao stvar, dragocenu, vrednu, lepu, bogato i skupo opremljenu. I on može da je ne čita, nego samo da je razgleda, da uživa u njoj, da je stavi na policu u biblioteci i da se hvali njome svojim gostima. A u savremenoj kulturi vizuelno preovladava nad verbalnim. Odlazak u bioskop, ili u pozorište, popularniji je od čitanja. Knjiga danas nije samo nosilac informacija, nego pre svega informacioni povod. Kada se pojavi neki novi naslov, pokreće se rasprava o tome kakvu će književnu nagradu dobiti, kakav mu je rejting, kako ide prodaja, kako će ga dočekati kritika. A kritika se više ne bavi analizom književnog dela nego prepričava siže, ili prosto nudi kratke beleške o knjizi“, ističe Ščerbinjina.
Prema njenim rečima, u društvu tradicija čitanje je bilo osnovna delatnost, podrazumevalo se da je knjiga predviđena za čitanje.
„Samo je uski krug bibliofila mogao knjigu da posmatra kao kolekcionarski predmet, namenjen ljubiteljima. Danas sve više ljudi posmatra knjigu kao instrument, stvar, kao poklon, igru. Knjiga je dobila neke dodatne funkcije koje joj ranije nisu bile svojstvene. I pojavili su se načini ophođenja prema knjizi koji ranije nisu praktikovani. Sada, ipak, ima manje čitalaca u tradicionalnom značenju te reči nego što ih je bilo ranije. Život se menja, pa se menjaju i forme doživljavanja određenih predmeta, uključujući knjige“, naglašava ruska autorka.
„Eksperti“ su svuda oko nas
Govoreći o ekspertokratiji, odnosno fenomenu digitalne ere koji ekspanziju doživljava zahvaljujući društvenim mrežama, blogovima i drugim platformama za komunikaciju koje nudi internet, Ščerbinjina naglašava da je reč o opasnoj i destruktivnoj pojavi jer ona omogućava nametanje određenih stavova širokom krugu ljudi.
„Eksperti nameću svoje mišljenje čak i u situacijama kada ima dovoljno opštih informacija ili individualnih stavova. I mi ne možemo da mrdnemo ni korak. U svim mogućim situacijama svakodnevnog života pojavljuju se ekspertokrati – od prodavnice nameštaja, preko kozmetičkog salona, do autoperionice, svuda. Oni nas podučavaju, nameću nam svoje mišljenje, dele nam savete. Još jedan znak ekspertokratije jeste neutemeljeno prisvajanje statusa eksperta. Čovek se u nešto ne razume, ali smatra sebe poznavaocem, stručnjakom i počinje da govori o tome drugom čoveku iz pozicije poznavaoca, iako nije kompetentan“, kaže naša sagovornica.
Kada je reč o književnosti, Ščerbinjina primećuje da obični čitaoci više nemaju orijentire, jer svako sebe može da proglasi književnim teoretičarem ili kritičarem, dajući sebi pravo da sudi piscu i da procenjuje književno delo.
„Tako hijerarhija, bez koje ne može da postoji kultura, počinje prosto da se ruši. Ako želim da saznam mišljenje, istinski, kompetentan stav, ili makar mišljenje koje je potkrepljeno autoritetom, ne znam kuda da idem. Da li da potražim to na nekoj od društvenih mreža, ili u nekom časopisu, ili u novinskoj kolumni. Da li da čitam nečiji blog ili da idem na neko predavanje. I tu postoji izbor, i reklo bi se da je to veoma dragoceno, da je dobro, ali taj izbor nije utemeljen, jer su mišljenja mutna i nisu profesionalna. Na internetu ima mnogo neproverenih informacija, takozvanih fejkova. To su lažni podaci, neproverene činjenice, svako govori da nešto zna, o čemu god da je reč, da nešto razume. I to je, naravno, loše“, navodi Ščerbinjina.
Piraterija i plagijati
Autorka se u studiji detaljno bavi i pojmovima književne piraterije i književnih plagijata, koji su u digitalnoj eri dobili nove mogućnosti.
„Kada je nastupila epoha interneta, svima je počelo da se čini da tekstovi više nikome ne pripadaju, jer je postalo moguće napraviti repost nekog posta, napraviti snimak ekrana, poslati bilo kome neki link. I veoma često tekstovi nisu potpisani na internetu. Stvara se iluzija da je tekstove moguće apsolutno slobodno kopirati, širiti, slobodno ih koristiti. I tako se gubi pojam autorstva. Internet, takođe, nudi mogućnost pisanja pod pseudonimom, može se koristiti izmišljeno ime, može se pisati anonimno. Sve to, naravno, podstiče književnu pirateriju, plagijate i druge oblike narušavanja autorskih prava“, ukazuje autorka.
Ipak, Ščerbinjina smatra da se za nezakonito kopiranje, ili prisvajanje tuđih rukopisa ne može kriviti samo internet, navodeći da ponekad i sami autori, najčešće nehotice, doprinose nezakonitom širenju i prisvajanju sopstvenih tekstova.
„To može da dobije veoma čudne forme, kada autor, recimo, misleći da će mu to doneti profit, slavu, uspeh kod čitalaca, počinje nepromišljeno da širi odlomke svojih tekstova, a potom gorko zažali zbog toga, kada vidi da su mu tekstovi prosto ukradeni, da je neko jednostavno stavio svoje ime na rukopis. Čak se događa da autor sa svojim poklonicima raspravlja o svom stvaralaštvu, a tu poklonici opet nastupaju kao ekspertokrati, podučavaju ga, ponašaju se kao redaktori, još tokom procesa stvaranja teksta romana, a zatim autor ima probleme zbog toga i ispada da on nije jedini autor tog dela“, navodi Ščerbinjina.
Knjiga neće umreti
Ruska autorka, ipak, veruje u budućnost knjige, ističući da ona ne samo što neće umreti, nego će i nastaviti da doživljava procvat i da nas raduje svojim sadržajem.
Ščerbinjina smatra da svi savremeni formati knjiga, od audio-izdanja, preko elektronskih knjiga, do raznih drugih oblika koje detaljno nabraja u svojoj studiji, doprinose razvoju bibliokulture.
Ona, takođe, smatra da prenošenje književnog teksta u bilo koju drugu umetničku formu, poput pozorišne predstave, filma, stripa, takođe doprinosi popularizaciji književnosti.
„Jedna je stvar kada čitanje knjige zamenjujemo gledanjem filma, kada čovek ne želi da čita knjigu, pa umesto toga gleda seriju ili film. To, naravno, nije dobro, jer se tako gubi sadržaj, mogućnost da se s piscem komunicira kroz njegovo delo. Potpuno je druga stvar kada govorimo o tome da se knjiga prenosi u druge vidove stvaralaštva. Što je više takvih formata, time je knjiga vitalnija, samim tim će se duže čitati, pamtiti, duže će živeti. Sama kinematografija predstavlja pravo blago za knjigu. Čak i ako je film loš, netalentovan, bez sadržaja, to je ipak dobro i za pisca, i za knjigu. Drugi je problem kada čovek zaista zamenjuje čitanje gledanjem, odnosno kada bira samo jedan način. Kada, zapravo, želi samo informacije, a ne znanje“, smatra Ščerbinjina.
Govoreći o položaju pisca u savremenom svetu, naša sagovornica primećuje da je on danas izgubio centralno mesto u kulturi, ali da nije završio ni na periferiji.
„Pisac je zauzeo mesto u kulturi koje mu, prema mom mišljenju, zaista i pripada - da analizira društveno raspoloženje, da prenosi u umetnički tekst činjenice i događaje čiji je svedok. On se bavi osmišljavanjem stvarnosti, umetničkim osvajanjem sveta i to je izvanredna pozicija. Pojavljuju se novi autori, novi žanrovi, rađaju se novi formati knjiga i izdavački formati. Mislim da upravo to treba da nas inspiriše i podstiče da tragamo za novim naučnim i stvaralačkim dostignućima“, zaključuje Julija Ščerbinjina.
