Njuškala, boemi, paparaci, ali i borci za pravdu i istinu: Kako Holivud prikazuje novinare
© Valentina Bulatović
Pratite nas
Kako su novinari viđeni u modernom društvu? Da li su to hrabri i nepokolebljivi borci za pravdu i istinu, dosadna njuškala, paparaci, boemi, ili srebroljupci spremni na sve da bi došli do dobre priče i „pet minuta slave“? Koliko je stereotipima o novinarima doprinela filmska umetnost, a posebno ona koja je nastajala u Holivudu?
Izdavačka kuća „Službeni glasnik“ iz Beograda objavila je knjigu „Novinarstvo i film“ Sanje Domazet Daničić i Maje Vukadinović, u kojoj je analiziran tretman novinara i novinarstva u filmskoj umetnosti.
Posebna pažnja posvećena je viđenju ove profesije u Holivudu, s osvrtom na društvene i političkih promene u američkom, ali i globalnom društvu, koje su uticale kako na samu novinarsku profesiju, tako i na odnos filmskih stvaralaca prema njoj.
Autorke su fenomen novinarstva na filmu istraživale u razdoblju od gotovo jednog veka, polazeći od rodonačelnika žanra, filma „Naslovna strana“ iz 1931. godine, do novijih ostvarenja filmske umetnosti iz aktuelne, treće decenije 21. veka.
Urednica u „Službenom glasniku“ Gordana Milosavljević rekla je na promociji monografije da je knjiga prvobitno zamišljena kao udžbenik namenjen studentima i postdiplomcima, ali da je tokom rada prerasla u specifičnu istoriju filma koja će biti zanimljiva i široj čitalačkoj publici.
„Knjiga je podeljena na dva dela, jedan je teorijski, a drugi se bavi analizom deset najznačajnijih filmova koji se bave novinarstvom. Ona spada u grupu izdanja koja iz specifičnog ugla pokazuju istoriju društva. Kroz istoriju filma i novinarstva može se videti kako su se menjale demokratije u svetu, kako se menjao odnos prema medijima, kako su novinari od superheroja u nekim trenucima postajali članovi poluilegalnih, pa čak i mafijaških organizacija“, navela je Gordana Milosavljević.
Posebno su analizirani filmovi „Građanin Kejn“ Orsona Velsa iz 1941. godine o medijskom magnatu Randolfu Herstu, „Sladak život“ Federika Felinija (1960) koji je doneo opštepoznati termin „paparaco“, „Svi predsednikovi ljudi“ Alana Pakule iz 1976. godine, nastao nedugo nakon čuvene afere „Votergejt“, koji je bacio novo svetlo na istraživačko novinarstvo.
Među filmovima koje su autorke izdvojile našla su se i ostvarenja „Crveni“ Vorena Bitija (1981), „Veronika Gerin“ Džoela Šumahera (2003), „Kapoti“ Beneta Milera (2005), „Đavo nosi Pradu“ (2006), „Pod lupom“ Toma Makaratija (2015), „Ona je rekla“ Marije Šreder (2022) i „Džeki“ Pabla Larejna iz 2016. godine.
Prema rečima Maje Vukadinović, period tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, počev od „Naslovne strane“ Luisa Majlstona, smatra se zlatnim dobom novinarskih filmova.
„U tom periodu novinar na filmu je više podsećao na islednika i istražitelja, detektiva, jer je to bio period kada su se snimali gangsterski detektivski filmovi, ili film noar kao pravac, s poetikom koja je uticala i na prikaz novinara. Interesantno je i da postoje određeni periodi tokom istorije filma kada gotovo uopšte nije bilo novinarskih filmova, kao, na primer, šezdesetih godina. Ključni film bio je 'Svi predsednikovi ljudi' iz 1976. godine, koji je doneo prekretnicu jer je tema istraživačkog novinarstva postala veoma popularna, a novinari su predstavljani kao borci za pravdu, istinu i javni interes“, rekla je Maja Vukadinović.
Holivudski filmovi snimani u raznim epohama doneli su, kako je istakla Vukadinovićeva, i dva osnovna stereotipa o novinarima, koja se provlače kroz čitavu istoriju kinematografije, pa i kroz ovaj specifični filmski žanr.
„Prvi je stereotip o novinaru kao heroju, borcu za pravdu, istinu, nekome ko ukazuje na afere, na razne društvene nepravde. To su filmovi koji se bave istraživačkim novinarstvom. Drugi je stereotip o novinarima kao negativcima, o ljudima koji su spremni da učine sve da bi objavili neku informaciju, da bi došli do priče. Jedan od najznačajnijih filmova iz tog domena je 'As u rukavu' Bilija Vajlera, s Kirkom Daglasom u glavnoj ulozi, u kojem se pojavila i rečenica kasnije često citirana pre svega u tabloidnom novinarstvu, a to je da su 'loše vesti jedino vredne objavljivanja'“, navela je Maja Vukadinović.
Prema njenim rečima, novinarski filmovi postoje u svim žanrovima, od komedija, poput filma „Novine“ iz devedesetih, preko filmova s romantičnnim zapletima, do ozbiljnih drama.
„Gledajući holivudske filmove o novinarima, stičemo utisak da su oni uvek užurbani, uvek sede po redakcijama, za pisaćim mašinama, ili na kompjuterima, puše, piju, žive neurednim životom, često imaju više žena, često se razvode. Ti stereotipi, od kojih neki jesu bliski realnosti, ipak su dodatno osnaženi na filmu“, istakla je Maja Vukadinović.
Ona je podsetila na to da je sedamdesetih godina snimljen još jedan značajan film o medijima i novinarstvu, a to je „Mreža“ s Fej Danavej u glavnoj ulozi – „proročansko ostvarenje u kojem je predviđeno mnogo toga što će se desiti u medijima i koji prikazuje šta je sve televizija spremna da učini da bi postigla rejting, kakav je odnos novinara i urednika, kako je došlo do pojave rijaliti programa“.
Prema oceni profesorke Fakulteta političkih nauka Nede Todorović, kroz monografiju se, analizom odnosa filmske umetnosti i medija, provlače i pitanja novinarske etike i kodeksa, nezavisnosti profesije, težnje ka traganju za istinom bez obzira na cenu, ličnog žrtvovanja za ideale i istinske vrednosti, lične hrabrosti i časti.
„Kolektivna predstava koja se stvarala o tom sadržaju bila je kontradiktorna: varirala je između slike novinara heroja, psa čuvara društva koji štiti javni interes i zastupa pravo profesije na slobodu izražavanja i novinara negativca, plaćenika, koji ne bira žrtve u težnji da se dokaže i proslavi, služeći interesima onih koji ga finansiraju, ucenjuju i pritiskaju da odustane od misije kojoj je on oko i uvo građana“, navela je Neda Todorivić u pogovoru za monografiju.
