https://lat.sputnikportal.rs/20240623/makronov-juris-na-rusiju-ima-li-kocnice-u-proratnom-vozu-video-1173886417.html
Makronov juriš na Rusiju: Ima li kočnice u proratnom vozu /video/
Makronov juriš na Rusiju: Ima li kočnice u proratnom vozu /video/
Sputnik Srbija
Ukrajinska vojska treba da mobiliše tri puta više ljudi za izvođenje odbrambenih operacija navodi se u procenama koje objavljuje „Forin afers”. Poznati ukrajinski... 23.06.2024, Sputnik Srbija
2024-06-23T22:30+0200
2024-06-23T22:30+0200
2024-06-23T22:30+0200
svet
svet
svet – politika
rusija
analize i mišljenja
emisija „prorok“
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e8/06/0c/1173520715_0:0:3073:1728_1920x0_80_0_0_e6f2f9313d65d49ed4b05c125e24d564.jpg
U britanskim medijima se istovremeno pojavljuje procena kako ruska namenska industrija trenutno proizvodi tri puta više artiljerijskih granata od svih ostalih učesnika u konfliktu koji podržavaju Kijev. Ukratko, do kraja godine ruski proizvođači isporučiće 4,5 miliona komada, a evropske zemlje i SAD 1,3 miliona. Pri tome, prosečna cena proizvodnje projektila kalibra 152 milimetra u Rusiji košta oko hiljadu dolara, a kod zapadnih isporučilaca četiri puta više, što je značajno za izvođenje zaključaka o daljem toku ovog procesa. Nekadašnji ruski oligarh Mihail Hodorkovski, koga iz nekog razloga i dalje pozivaju da saopšti svoje viđenje situacije, sumorno konstatuje kako je Ukrajina „već izgubila”, (in)direktno prozivajući zemlje kolektivnog Zapada što ne pomažu u većem obimu Kijevu.Ispostavlja se, eto, kako sveobuhvatna i svesrdna pomoć Estonije i Letonije nije dovoljna. Valjalo bi da istovetno postupaju sve zapadne države, članice NATO i EU. Tu već nastaje problem pošto nekim članicama NATO i EU nije baš jasno zbog čega bi tako postupali. U različitim zemljama različiti su i pogledi na tekuće stanje, budućnost konflikta i šta činiti nakon sukoba. Uglavnom, suprotno Hodorkovskom, ogroman broj političara i analitičara u Evropi smatra kako su Ukrajini dali i previše. Toliko, da su se evropske države (samo)razoružale, plus je neprestano doštampavanje evra koji se upumpavaju na razne projekte (civilne i vojne) u Ukrajini uzročnik inflacije i naglih poskupljenja.Bez rešenja na vidikuKratkoročnog rešenja nigde na vidiku. Sa jedne strane, ukrajinskim snagama nedostaju i ljudi i sredstva, a po svoj prilici i motivacija da održavaju postojeću liniju fronta. Sa druge strane, zapadni saveznici opterećeni su svojim problemima, spoljna podrška Ukrajini opada u društvima evropskih država uprkos tome što retorika najglasnijih političara postaje radikalnija. U takvim okolnostima najlogičnije je simulirati pregovore i „zamrzavati” postojeće stanje. NATO i EU je potrebno vreme za konsolidaciju u Ukrajini. Međutim, pregovore nije moguće organizovati, još teže je pristajati na predloge Moskve. Obraćanje Vladimira Putina u Ministarstvu inostranih poslova Rusije bilo je vrlo jasno, sa konkretnim rešenjima i zahtevima. Istovremeno, rusko tužilaštvo pokrenulo je krivične postupke protiv Vladimira Zelenskog i Petra Porošenka, ubrzo nakon toga i protiv Julije Timošenko i tu nije kraj. Zbog toga, sa njima nema bilo kakvih razgovora. Simulacija nekakve konferencije u Švajcarskoj usled svega neće imati apsolutno nikakav efekat.Dakle, kada se razmatra pitanje potencijalnih pregovora, ne samo da smo daleko od nekih konkretnih formalno-pravnih (i za Ukrajinu ustavnih) rešenja i novih teritorijalnih razgraničenja, nego smo daleko i od saglasnosti o njihovom formatu i učesnicima. Tu na scenu stupa Emanuel Makron, sa inicijativama o daljoj bezrezervnoj podršci Kijevu i slanju NATO trupa u Ukrajinu. Inicijativa se poklopila sa predizbornom kamapanjom za Evropski parlament, te je imala i svrhu da stabilizuje poljuljan rejting predsednika Francuske i podupre listu koju on podržava. Bolje je govoriti o Ukrajini nego o ekonomskim i socijalnim temama, oko toga se Makron nema čim pohvaliti. S obzirom na to kako je njegova lista prošla na izborima, ispostavilo se da mu ni tema Ukrajine nije donela ništa.Taktika „eskalacijom do deeskalacije“ ne prolazi kod RusijeIpak, osnovni razlog za Makronovu inicijativu po svoj prilici je primena stare taktike da se kroz pretnju eskalacijom stigne do deeskalacije. Predsednik Francuske bi da čestim ponavljanjem ideje o eskalaciji zaplaši ruske zvaničnike i izdejstvuje početak pregovora koji bi suštinski značili privremeno zamrzavanje konflikta kako bi se kupilo vreme za konsolidaciju Ukrajine.Međutim, javljaju se dva problema u implementaciji ove taktike. Prvo, Makron nije naišao na „otvorena vrata” kod evropskih saveznika. Rezultati izbora za Evropski parlament pokazali su i da je francuska javnost protiv toga. Naravno, Estonija i Letonija ga sveobuhvatno i svesrdno pomažu, ali to nije dovoljno. Slanje pešadije evropskih država u Ukrajinu, makar i u simboličnom broju predstavlja rizičan potez, koliko zbog pretpostavljene reakcije Rusije, toliko i zbog unutrašnje destabilizacije u čitavom nizu država. Kako bi portugalski političari objasnili svojim biračima pogibiju njihovih oficira i vojnika pod Dnjepropetrovskom? Teško da i ime tog grada mogu izgovoriti tečno. Drugo, iz Rusije već stižu nagoveštaji o određenim kontra-reakcijama i to doslovno sve u Evropi treba da zabrine. Rusija se ne plaši ni NATO, ni EU, ni SAD, kamoli Makrona i njegovih inicijativa. Takođe, u Rusiji su još davno pročitali šta Zapad želi privremenim zamrzavanjem konflikta.Kako će odgovoriti MoskvaDa, Moskva će odgovoriti u najmanju ruku asimetrično (Putin je i do sada pokazivao sklonost ka asimetričnim reakcijama), a sasvim je moguće i recipročno, pa će se, kada je o kontinentalnoj bezbednosti reč – Evropa „o jadu zabaviti”. U Evropi nikako da shvate, a još sporije se to odigrava u SAD, kako se ruska spoljna i bezbednosna politika uokvirava u sasvim drugačijim teorijskim postulatima od onih koji važe na Zapadu. Stare taktike da se kroz pretnju eskalacijom stigne do deeskalacije jednostavno „ne rade na ruskom primeru”. Inače, to je taktika koja može doneti rezultat kada se veliki igrači sukobe sa slabijim protivnicima. Onda ih ucenjuju, plaše, kontrolisanim konfliktom vrše pritisak da prihvate određena politička rešenja.Logično, nakon izgovorenih „krupnih reči” Makron nema mnogo prostora za „reteriranje” ili „povlačenje”. To bi označilo ne samo njegov politički kraj, već i kraj jedne politike koju zagovara deo zapadne elite. Isto tako, očigledno je i da bi intenziviranje dosadašnjeg delovanja donelo katastrofalne posledice. Ulog u ovom konfliktu povećao bi se do neverovatnih razmera. Može li se takav scenario izbeći? Na ovo pitanje trenutno nema odgovora. Odnosno, verovatnoća da budemo svedoci totalne katastrofe u Evropi uopšte nije zanemarljiva. A sa tom katastrofom pristigle bi i dugoročne posledice – geopolitičke, ekonomske, socijalne. Ilustrativno, Viktor Orban ovo stanje opisao je sledećim rečima: „Izgleda da nema kočnice u proratnom vozu, a mašinovođa je poludeo.” Možda je nakon ovakvih rezultata izbora za Evropski parlament taj voz malo usporio, ali se još uvek nije zaustavio.
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Dušan Proroković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112086/06/1120860629_344:0:2392:2048_100x100_80_0_0_e92133b87a42a53dc0dcf776abedb9de.jpg
svet, svet – politika, rusija, analize i mišljenja, emisija „prorok“
svet, svet – politika, rusija, analize i mišljenja, emisija „prorok“
Makronov juriš na Rusiju: Ima li kočnice u proratnom vozu /video/
Ukrajinska vojska treba da mobiliše tri puta više ljudi za izvođenje odbrambenih operacija navodi se u procenama koje objavljuje „Forin afers”. Poznati ukrajinski politikolog Vadim Karasjov upozorava na značajno povećavanje ofanzivnog potencijala Rusije, pretpostavlja da se priprema nekoliko paralelnih operacija iz različitih pravaca tokom leta.
U britanskim medijima se istovremeno pojavljuje procena kako ruska namenska industrija trenutno proizvodi tri puta više artiljerijskih granata od svih ostalih učesnika u konfliktu koji podržavaju Kijev. Ukratko, do kraja godine ruski proizvođači isporučiće 4,5 miliona komada, a evropske zemlje i SAD 1,3 miliona. Pri tome, prosečna cena proizvodnje projektila kalibra 152 milimetra u Rusiji košta oko hiljadu dolara, a kod zapadnih isporučilaca četiri puta više, što je značajno za izvođenje zaključaka o daljem toku ovog procesa. Nekadašnji ruski oligarh Mihail Hodorkovski, koga iz nekog razloga i dalje pozivaju da saopšti svoje viđenje situacije, sumorno konstatuje kako je Ukrajina „već izgubila”, (in)direktno prozivajući zemlje kolektivnog Zapada što ne pomažu u većem obimu Kijevu.
Ispostavlja se, eto, kako sveobuhvatna i svesrdna pomoć Estonije i Letonije nije dovoljna. Valjalo bi da istovetno postupaju sve zapadne države, članice NATO i EU. Tu već nastaje problem pošto nekim članicama NATO i EU nije baš jasno zbog čega bi tako postupali. U različitim zemljama različiti su i pogledi na tekuće stanje, budućnost konflikta i šta činiti nakon sukoba. Uglavnom, suprotno Hodorkovskom, ogroman broj političara i analitičara u Evropi smatra kako su Ukrajini dali i previše. Toliko, da su se evropske države (samo)razoružale, plus je neprestano doštampavanje evra koji se upumpavaju na razne projekte (civilne i vojne) u Ukrajini uzročnik inflacije i naglih poskupljenja.
Kratkoročnog rešenja nigde na vidiku. Sa jedne strane, ukrajinskim snagama nedostaju i ljudi i sredstva, a po svoj prilici i motivacija da održavaju postojeću liniju fronta. Sa druge strane, zapadni saveznici opterećeni su svojim problemima, spoljna podrška Ukrajini opada u društvima evropskih država uprkos tome što retorika najglasnijih političara postaje radikalnija. U takvim okolnostima najlogičnije je simulirati pregovore i „zamrzavati” postojeće stanje. NATO i EU je potrebno vreme za konsolidaciju u Ukrajini. Međutim, pregovore nije moguće organizovati, još teže je pristajati na predloge Moskve. Obraćanje Vladimira Putina u Ministarstvu inostranih poslova Rusije bilo je vrlo jasno, sa konkretnim rešenjima i zahtevima. Istovremeno, rusko tužilaštvo pokrenulo je krivične postupke protiv Vladimira Zelenskog i Petra Porošenka, ubrzo nakon toga i protiv Julije Timošenko i tu nije kraj. Zbog toga, sa njima nema bilo kakvih razgovora. Simulacija nekakve konferencije u Švajcarskoj usled svega neće imati apsolutno nikakav efekat.
Dakle, kada se razmatra pitanje potencijalnih pregovora, ne samo da smo daleko od nekih konkretnih formalno-pravnih (i za Ukrajinu ustavnih) rešenja i novih teritorijalnih razgraničenja, nego smo daleko i od saglasnosti o njihovom formatu i učesnicima. Tu na scenu stupa Emanuel Makron, sa inicijativama o daljoj bezrezervnoj podršci Kijevu i slanju NATO trupa u Ukrajinu. Inicijativa se poklopila sa predizbornom kamapanjom za Evropski parlament, te je imala i svrhu da stabilizuje poljuljan rejting predsednika Francuske i podupre listu koju on podržava. Bolje je govoriti o Ukrajini nego o ekonomskim i socijalnim temama, oko toga se Makron nema čim pohvaliti. S obzirom na to kako je njegova lista prošla na izborima, ispostavilo se da mu ni tema Ukrajine nije donela ništa.
Taktika „eskalacijom do deeskalacije“ ne prolazi kod Rusije
Ipak, osnovni razlog za Makronovu inicijativu po svoj prilici je primena stare taktike da se kroz pretnju eskalacijom stigne do deeskalacije. Predsednik Francuske bi da čestim ponavljanjem ideje o eskalaciji zaplaši ruske zvaničnike i izdejstvuje početak pregovora koji bi suštinski značili privremeno zamrzavanje konflikta kako bi se kupilo vreme za konsolidaciju Ukrajine.
Međutim, javljaju se dva problema u implementaciji ove taktike. Prvo, Makron nije naišao na „otvorena vrata” kod evropskih saveznika. Rezultati izbora za Evropski parlament pokazali su i da je francuska javnost protiv toga. Naravno, Estonija i Letonija ga sveobuhvatno i svesrdno pomažu, ali to nije dovoljno. Slanje pešadije evropskih država u Ukrajinu, makar i u simboličnom broju predstavlja rizičan potez, koliko zbog pretpostavljene reakcije Rusije, toliko i zbog unutrašnje destabilizacije u čitavom nizu država. Kako bi portugalski političari objasnili svojim biračima pogibiju njihovih oficira i vojnika pod Dnjepropetrovskom? Teško da i ime tog grada mogu izgovoriti tečno. Drugo, iz Rusije već stižu nagoveštaji o određenim kontra-reakcijama i to doslovno sve u Evropi treba da zabrine. Rusija se ne plaši ni NATO, ni EU, ni SAD, kamoli Makrona i njegovih inicijativa. Takođe, u Rusiji su još davno pročitali šta Zapad želi privremenim zamrzavanjem konflikta.
Kako će odgovoriti Moskva
Da, Moskva će odgovoriti u najmanju ruku asimetrično (Putin je i do sada pokazivao sklonost ka asimetričnim reakcijama), a sasvim je moguće i recipročno, pa će se, kada je o kontinentalnoj bezbednosti reč – Evropa „o jadu zabaviti”. U Evropi nikako da shvate, a još sporije se to odigrava u SAD, kako se ruska spoljna i bezbednosna politika uokvirava u sasvim drugačijim teorijskim postulatima od onih koji važe na Zapadu. Stare taktike da se kroz pretnju eskalacijom stigne do deeskalacije jednostavno „ne rade na ruskom primeru”. Inače, to je taktika koja može doneti rezultat kada se veliki igrači sukobe sa slabijim protivnicima. Onda ih ucenjuju, plaše, kontrolisanim konfliktom vrše pritisak da prihvate određena politička rešenja.
Logično, nakon izgovorenih „krupnih reči” Makron nema mnogo prostora za „reteriranje” ili „povlačenje”. To bi označilo ne samo njegov politički kraj, već i kraj jedne politike koju zagovara deo zapadne elite. Isto tako, očigledno je i da bi intenziviranje dosadašnjeg delovanja donelo katastrofalne posledice. Ulog u ovom konfliktu povećao bi se do neverovatnih razmera. Može li se takav scenario izbeći? Na ovo pitanje trenutno nema odgovora. Odnosno, verovatnoća da budemo svedoci totalne katastrofe u Evropi uopšte nije zanemarljiva. A sa tom katastrofom pristigle bi i dugoročne posledice – geopolitičke, ekonomske, socijalne. Ilustrativno, Viktor Orban ovo stanje opisao je sledećim rečima: „Izgleda da nema kočnice u proratnom vozu, a mašinovođa je poludeo.” Možda je nakon ovakvih rezultata izbora za Evropski parlament taj voz malo usporio, ali se još uvek nije zaustavio.
