Istorijska ponuda Putina – pročitajte ceo govor predsednika Rusije
20:28 14.06.2024 (Osveženo: 21:51 14.06.2024)
© Sputnik / Sergey Bobylev
/ Pratite nas
Ruski predsednik Vladimir Putin izneo je danas, obraćajući se ruskim diplomatama, novi predlog Kijevu i Zapadu za rešavanje ukrajinske krize.
Putinov govor prenosimo u celosti:
„Želim da vas sve pozdravim i na početku našeg sastanka i razgovora želim da zahvalim za naporan rad u interesu Rusije i našeg naroda.
U ovako širokom sastavu smo se susreli krajem 2021. godine, u novembru. Od tada se, bez preterivanja, desilo mnogo značajnih, sudbonosnih događaja i u zemlji, i u svetu. Zbog toga smatram važnim da ocenimo trenutnu situaciju povodom globalnih i regionalnih tema, kao i da postavimo odgovarajuće zadatke pred spoljnopolitički resor. Svi oni su podređeni glavnom cilju: stvaranju uslova za održivi razvoj zemlje, osiguranju njene bezbednosti i povećanju blagostanja ruskih porodica.
Rad u ovom pravcu u savremenim, teškim i uslovima koji se brzo menjaju, zahteva od svih nas još veću koncentraciju napora, inicijative, upornost, sposobnost ne samo da reagujemo na tekuće izazove, već i da formiramo svoju agendu, i to dugoročnu, da zajedno sa partnerima predlažemo, razmatramo u okviru otvorene i konstruktivne diskusije varijante rešenja onih fundamentalnih pitanja koja brinu ne samo nas, već i celu svetsku zajednicu.
Ponoviću – svet se brzo menja. Ni u globalnoj politici, ni u ekonomiji, ni u tehnološkoj konkurenciji više neće biti isto kao pre. Sve više država teži jačanju suvereniteta, samodovoljnosti, nacionalnog i kulturnog identiteta. Na scenu stupaju zemlje Globalnog juga, Istoka, raste uloga Afrike i Latinske Amerike. Mi smo uvek, još od sovjetskih vremena, govorili o važnosti ovih svetskih regiona, ali danas je dinamika sasvim drugačija i to postaje primetno. Značajno je ubrzan i tempo transformacije u Evroaziji, gde se aktivno realizuje niz velikih integracionih projekata.
Upravo na osnovu nove političke, ekonomske realnosti, danas se formiraju okviri multipolarnog i multilateralnog svetskog poretka, i to je objektivan proces. On odražava kulturno-civilizacijsku raznolikost koja, uprkos svim pokušajima veštačke unifikacije, organski pripada čoveku.
Ove duboke, sistemske promene, nesumnjivo, ulivaju optimizam i nadu, jer afirmacija principa multipolarnosti, multilateralnosti u međunarodnim poslovima, uključujući poštovanje međunarodnog prava, široku reprezentativnost, omogućavaju zajedničko rešavanje najsloženijih problema na opštu korist, izgradnju uzajamno korisnih odnosa, saradnju suverenih država u interesu blagostanja i bezbednosti naroda.
Takav obrazac budućnosti je u skladu sa stremljenjima apsolutne većine zemalja sveta. Vidimo to, između ostalog, po rastućem interesovanju za rad takvog univerzalnog udruženja kao što je BRIKS, koje se zasniva na posebnoj kulturi dijaloga, suverenoj jednakosti učesnika i uzajamnom poštovanju. U okviru predsedavanja Rusije ove godine, podržaćemo nesmetano uključivanje novih učesnika BRIKS-a u radne strukture organizacije.
Molim Vladu i MIP da nastave sadržajan rad, dijalog sa partnerima, kako bismo na samitu BRIKS-a u Kazanju u oktobru predstavili značajan broj usaglašenih rešenja koja će odrediti pravac naše saradnje u politici i bezbednosti, ekonomiji i finansijama, nauci, kulturi, sportu i humanitarnim vezama.
U celini smatram da će potencijal BRIKS-a omogućiti da on vremenom postane jedna od ključnih regulatornih institucija multipolarnog svetskog poretka.
U vezi sa tim ističem da međunarodna diskusija o parametrima interakcije država u multipolarnom svetu, o demokratizaciji celokupnog sistema međunarodnih odnosa, naravno, već teče. Tako smo sa kolegama iz Zajednice Nezavisnih Država usaglasili i usvojili zajednički dokument o međunarodnim odnosima u multipolarnom svetu. Pozvali smo partnere na razgovor o ovoj temi i na drugim međunarodnim platformama, pre svega u ŠOS-u i BRIKS-u.
Zainteresovani smo da ovaj dijalog dobije ozbiljan razvoj i u okvirima UN, uključujući i glavnu, vitalno važnu temu za sve, kao što je stvaranje sistema nedeljive bezbednosti. Drugim rečima, afirmacija u globalnim odnosima principa po kojem bezbednost jednih ne može biti osigurana na račun bezbednosti drugih.
U tom kontekstu podsećam da je krajem XX veka, nakon završetka oštre vojno-ideološke konfrontacije, svetska zajednica imala jedinstvenu šansu da izgradi pouzdan, pravedan poredak u oblasti bezbednosti. Za to je bilo potrebno vrlo malo – jednostavna sposobnost da se čuju mišljenja svih zainteresovanih strana, uzajamna spremnost da se ona uzmu u obzir. Naša zemlja je bila spremna za takav konstruktivan rad.
Međutim, preovladao je drugi pristup. Zapadne sile, predvođene SAD, smatrale su da su pobedile u "hladnom ratu" i da imaju pravo same da određuju kako da ustroje svet. Praktični izraz takvog pogleda na svet postao je projekat neograničenog širenja Severnoatlantskog bloka u prostoru i vremenu, iako su postojale, naravno, i druge ideje kako osigurati bezbednost u Evropi.
Na naša ispravna pitanja odgovarali su izbegavanjem u smislu da niko ne planira da napadne Rusiju i da proširenje NATO nije usmereno protiv Rusije. Obećanja data Sovjetskom Savezu, a zatim i Rusiji krajem 80-ih i početkom 90-ih godina o neuključivanju novih članova u Alijansu, jednostavno su zaboravljena. A ako su ih i spominjali, to je bilo sa smeškom, uz navode da su ta uveravanja bila usmena i stoga neobavezujuća.
Mi smo stalno, i 90-ih godina, a i kasnije, uvek ukazivali na to da je kurs koji su izabrale zapadne elite pogrešan. Nismo samo kritikovali i upozoravali, već i nudili opcije, konstruktivna rešenja, isticali važnost razvoja mehanizma evropske i svetske bezbednosti koji bi, želim ovo da istaknem, odgovarao svima – apsolutno svima. Jednostavno nabrajanje inicijativa koje je Rusija predlagala tokom ovih godina oduzelo bi mnogo vremena.
Podsetimo se, na primer, ideje o evropskom bezbednosnom dogovoru koju smo predložili još 2008. godine. Iste teme su bile pokrenute i u memorandumu Ministarstva spoljnih poslova Rusije, koji je predat SAD i NATO-u u decembru 2021. godine.
Ali, svi naši pokušaji – višestruki pokušaji, ne mogu se svi ni pobrojati – da ubedimo sagovornike, objašnjenja, uveravanja, upozorenja, molbe sa naše strane, nisu dobili nikakav odgovor. Zapadne zemlje, uverene ne samo u svoju ispravnost, već i u svoju snagu, sposobnost da nametnu ostatku sveta sve što žele, jednostavno su ignorisale druga mišljenja. U najboljem slučaju su bile spremne da razgovaraju o sporednim pitanjima koja suštinski malo šta rešavaju ili o temama koje su bile isključivo u interesu Zapada.
Međutim, brzo je postalo jasno da zapadni model, proglašen jedinim ispravnim za osiguranje bezbednosti i prosperiteta u Evropi i svetu, u stvari ne funkcioniše.
Podsetimo se tragedije na Balkanu. Unutrašnji problemi koji su se nakupili u bivšoj Jugoslaviji, naravno već su postojali, a naglo su se pogoršali zbog grubog spoljnog mešanja. Još tada se u pravom svetlu pokazao glavni princip diplomatije NATO – duboko pogrešan i besplodan u rešavanju složenih međunacionalnih konflikata: okriviti jednu stranu, koja im iz nekih razloga ne odgovara, za sve loše i obrušiti na nju svu političku, informacionu i vojnu moć, ekonomske sankcije i restrikcije.
Posle toga, isti pristupi primenjivani su u različitim delovima sveta, mi to dobro znamo: u Iraku, Siriji, Libiji, Avganistanu i tako dalje. Nigde nisu doneli ništa osim pogoršanja postojećih problema, uništenih sudbina miliona ljudi, razaranja celih država, širenja žarišta humanitarnih i socijalnih katastrofa, terorističkih enklava. U suštini, nijednoj zemlji u svetu nije zagarantovano da se neće pridružiti ovom tužnom spisku.
Danas Zapad nastoji da se drsko meša u poslove Bliskog istoka. Nekada su imali monopol u ovom regionu, a danas je rezultat svima jasan i očigledan. Južni Kavkaz, Centralna Azija. Pre dve godine na samitu NATO u Madridu je najavljeno da će Alijansa sada da se bavi pitanjima bezbednosti ne samo u evroatlantskom, već i u azijsko-pacifičkom regionu. Navodno, ni tamo ne mogu bez njih. Očigledno je da iza toga stoji pokušaj da se pojača pritisak na one zemlje regiona čiji razvoj su odlučili da obuzdaju. Kako je poznato, na jednom od prvih mesta na ovom spisku je naša zemlja – Rusija.
Takođe podsećam da je upravo Vašington podrio stratešku stabilnost, jednostranim povlačenjem iz sporazuma o protivraketnoj odbrani, o likvidaciji raketa srednjeg i kratkog dometa, o otvorenom nebu. Zajedno sa svojim NATO satelitima su uništili sistem mera poverenja i kontrole nad naoružanjem na evropskom prostoru koji je građen decenijama.
Na kraju, egoizam i arogancija zapadnih država doveli su do trenutno izuzetno opasne situacije. Sada smo se nedopustivo približili tački bez povratka. Pozivi da se strateški porazi Rusija, koja poseduje najveće arsenale nuklearnog oružja, pokazuju ekstremni avanturizam zapadnih političara. Oni ili ne shvataju obim pretnje koju sami stvaraju, ili su jednostavno obuzeti verom u sopstvenu nekažnjivost i izuzetnost. I jedno i drugo može se pretvoriti u tragediju.
Očigledno je da smo svedoci propasti sistema evro-atlantske bezbednosti. Danas on jednostavno ne postoji. Potrebno ga je faktički stvarati ponovo. Sve to zahteva od nas da zajedno sa partnerima, sa svim zainteresovanim zemljama, a takvih ima mnogo, razradimo svoje opcije za osiguranje bezbednosti u Evroaziji, a potom ih predstavimo radi široke međunarodne diskusije.
Upravo takav zadatak je dat u obraćanju Federalnoj skupštini. Radi se o tome da u bliskoj budućnosti formulišemo okvir jednake i nedeljive bezbednosti, obostrano korisne, ravnopravne saradnje i razvoja na evroazijskom kontinentu.
Šta je potrebno učiniti u tom cilju i na kojim principima?
Prvo – treba uspostaviti dijalog sa svim potencijalnim učesnicima takvog budućeg sistema bezbednosti. Za početak, molim da se razrade potrebna pitanja sa državama otvorenim za konstruktivnu saradnju sa Rusijom.
Tokom nedavne posete Narodnoj Republici Kini, o ovim pitanjima je razgovarano sa predsednikom Si Đinpingom. Istaknuto je da ruski predlog nije u suprotnosti, već naprotiv, dopunjuje i u potpunosti je u skladu sa osnovnim principima kineske inicijative u sferi globalne bezbednosti.
Drugo – važno je polaziti od toga da buduća arhitektura bezbednosti bude otvorena za sve evroazijske zemlje koje žele da učestvuju u njenom stvaranju. „Za sve“ znači, naravno, i za evropske i NATO zemlje. Živimo na istom kontinentu, bez obzira na to šta se događa, geografiju ne možemo promeniti, ovako ili onako moramo zajedno da živimo i radimo.
Da, sada su odnosi Rusije sa EU, sa mnogim evropskim državama degradirani, i to, kao što sam mnogo puta naglašavao, ne našom krivicom. Antiruska propagandna kampanja u kojoj učestvuju veoma visoko rangirani evropski zvaničnici, praćena je nagađanjima o tome da Rusija navodno planira da napadne Evropu. Mnogo puta sam to rekao i ovde nema potrebe ponavljati više puta: svi mi razumemo da je to apsolutna besmislica, samo opravdanje za trku u naoružanju.
U vezi sa tim, dozvoliću sebi malu digresiju. Opasnost za Evropu ne dolazi od Rusije. Glavna pretnja za Evropljane je kritična i sve veća, praktično, totalna zavisnost od SAD: u vojnoj, političkoj, tehnološkoj, ideološkoj i informacionoj sferi. Evropu sve više stavljaju na marginu globalnog ekonomskog razvoja, guraju je u haos migracionih i drugih akutnih problema, lišavaju je međunarodnog subjektiviteta i kulturnog identiteta.
Ponekad se čini da vladajući evropski političari i predstavnici evropske birokratije više strahuju da ne padnu u nemilost Vašingtona, nego da izgube poverenje sopstvenog naroda, sopstvenih građana. Nedavni izbori za Evropski parlament takođe ovo pokazuju. Evropski političari gutaju i poniženja, i aroganciju, i skandale sa špijuniranjem evropskih lidera, a SAD ih jednostavno koriste u svoje interese: ili ih prisiljavaju da kupuju njihov skup gas – uzgred, gas u Evropi je tri do četiri puta skuplji nego u SAD – ili, kao sada, na primer, traže od evropskih zemalja da povećaju isporuke oružja Ukrajini. Uzgred, stalno iznose nekakve zahteve. Takođe, uvode sankcije protiv njih, protiv ekonomskih operatora u Evropi. Uvode ih bez ikakvog ustručavanja.
Eto, sada ih prisiljavaju da povećaju isporuke oružja Ukrajini, da prošire svoje kapacitete za proizvodnju artiljerijskih granata. Kome će te granate biti potrebne kada se sukob u Ukrajini završi? Kako to može osigurati vojnu bezbednost Evrope? Nejasno je. Same SAD ulažu u vojne tehnologije, i to u tehnologije sutrašnjice: u svemir, u savremene dronove, u udarne sisteme na novim fizičkim principima, odnosno, u one oblasti koje će u budućnosti odrediti karakter oružane borbe, a samim tim i vojno-politički potencijal država, njihove pozicije u svetu. Time sada igraju ovu ulogu: ulažite novac u ono što nam je potrebno. Ali, to ne povećava nikakav potencijal Evrope. Neka ih. Možda je to za nas i dobro, ali u suštini, tako i jeste.
Ako Evropa želi da očuva sebe kao jedan od samostalnih centara svetskog razvoja i kulturno-civilizacijskih polova planete, nesumnjivo joj je potrebno da bude u dobrim odnosima sa Rusijom, a mi smo, što je najvažnije, spremni za to.
Ovu zapravo jednostavnu i očiglednu stvar su savršeno razumeli političari istinskog evropskog i svetskog formata, patriote svojih zemalja i naroda, koji su razmišljali u istorijskim kategorijama, a ne statisti koji slede tuđu volju i diktat. O tome je u posleratnim godinama mnogo govorio Šarl de Gol. Dobro se sećam i kako je 1991. godine, tokom razgovora u kojem sam lično učestvovao, nemački kancelar Helmut Kol isticao značaj partnerstva Evrope i Rusije. Nadam se da će se nove generacije evropskih političara pre ili kasnije vratiti ovom nasleđu.
Što se tiče samih Sjedinjenih Država, neprestani pokušaji njihovih današnjih vladajućih liberalno-globalističkih elita da na bilo koji način prošire svoju ideologiju na ceo svet, zadrže svoj imperijalni status, svoju dominaciju, samo sve više iscrpljuju zemlju, vode je ka degradaciji, stupaju u jasan konflikt sa istinskim interesima američkog naroda. Da nije ovog ćorsokaka, agresivnog mesijanstva, zasnovanog na verovanju u sopstvenu izabranost i izuzetnost, međunarodni odnosi bi odavno bili stabilizovani.
Treće – za unapređenje ideje sistema evroazijske bezbednosti potrebno je značajno intenzivirati dijalog između već postojećih multilateralnih organizacija u Evroaziji. Reč je pre svega o Saveznoj državi, Organizaciji sporazuma o kolektivnoj bezbednosti, Evroazijskom ekonomskom savezu, Zajednici nezavisnih država, Šangajskoj organizaciji za saradnju.
Vidimo perspektivu u tome da se ovim procesima u budućnosti priključe i druge uticajne evroazijske organizacije, od jugoistočne Azije do Bliskog Istoka.
Četvrto – smatramo da je došlo vreme da započnemo široku raspravu o novom sistemu bilateralnih i multilateralnih garancija kolektivne bezbednosti u Evroaziji. Pritom, u budućnosti treba raditi na postepenom povlačenju vojnog prisustva spoljnih država iz evroazijskog regiona.
Razumemo, naravno, da u trenutnoj situaciji ova teza može delovati nerealno, ali to je u ovom momentu. Ako izgradimo pouzdan sistem bezbednosti u budućnosti, takvo prisustvo vanregionalnih vojnih kontingenata neće biti potrebno. U suštini, danas nema nikakve potrebe za tim – okupacija i ništa više.
Najzad, smatramo da države i regionalne strukture Evroazije same treba da odrede konkretne oblasti saradnje u sferi zajedničke bezbednosti. Polazeći od toga, same treba da izgrade sistem funkcionalnih institucija, mehanizama, sporazuma koji bi stvarno služili postizanju zajedničkih ciljeva stabilnosti i razvoja.
U tom kontekstu podržavamo inicijativu beloruskih prijatelja da se izradi programski dokument – povelja multipolarnosti i raznovrsnosti u XXI veku. U njoj bi se mogli formulisati ne samo okvirni principi evroazijske arhitekture bazirani na osnovnim normama međunarodnog prava, već i u širem smislu – strateška vizija suštine, prirode multipolarnosti i multilateralnosti kao novog sistema međunarodnih odnosa, koji dolazi umesto zapadnocentričnog sveta. Smatram važnim i molim da se takav dokument detaljno razradi sa našim partnerima i svim zainteresovanim državama. Takođe, pri raspravi o ovako složenim, kompleksnim pitanjima, naravno, potrebna je maksimalna, široka zastupljenost, uzimanje u obzir različitih pristupa i stavova.
Peto – važan deo evroazijskog sistema bezbednosti i razvoja svakako treba da budu pitanja ekonomije, socijalne dobrobiti, integracije i uzajamno korisne saradnje, rešavanje zajedničkih problema kao što su prevazilaženje siromaštva, nejednakosti, klima, ekologija, izrada mehanizama za reagovanje na pretnje pandemijama i krizama u globalnoj ekonomiji – sve je to važno.
Zapad svojim postupcima ne samo da je podrivao vojno-političku stabilnost u svetu, već je sankcijama i trgovinskim ratovima diskreditovao i oslabio ključne tržišne institucije. Koristeći MMF i Svetsku banku, redigujući klimatsku agendu, koči razvoj Globalnog juga. Gubeći u konkurenciji, čak i po pravilima koja je Zapad sam za sebe napisao, koristi zabranjene barijere i sve vrste protekcionizma. Tako su SAD praktično odustale od Svetske trgovinske organizacije kao regulatora međunarodne trgovine. Sve je blokirano. Istovremeno, ne vrše pritisak samo na konkurente, već i na svoje satelite. Dovoljno je pogledati kako sada "ispumpavaju resurse" iz evropskih ekonomija koje balansiraju na ivici recesije.
Zapadne zemlje zamrzle su deo ruskih aktiva i deviznih rezervi. Sada razmišljaju kako da pronađu barem neki pravni osnov da ih konačno prisvoje. Ali, uprkos svim pravnim trikovima, sa druge strane, krađa će, naravno, ostati krađa i neće ostati nekažnjena.
Pitanje je čak dublje. Krađom ruskih aktiva, napraviće još jedan korak ka rušenju sistema koji su sami stvarali i koji im je decenijama obezbeđivao prosperitet, omogućavao im da troše više nego što zarađuju, i koriste novac iz celog sveta posredstvom dugova i obaveza. Sada je svim zemljama i kompanijama, suverenim fondovima očigledno da njihova imovina i rezerve ni najmanje nisu sigurne – ni u pravnom ni u ekonomskom smislu te reči. Sledeći u redu za eksproprijaciju od strane SAD i Zapada može biti bilo ko – upravo ti strani državni fondovi, mogu biti i oni.
Već sada raste nepoverenje u finansijski sistem zasnovan na zapadnim rezervnim valutama. Uočava se odliv sredstava iz hartija od vrednosti i dužničkih obaveza zapadnih država, čak i nekih evropskih banaka, koje su do nedavno smatrane apsolutno pouzdanim mestom za čuvanje kapitala. Sada već i zlato povlače iz njih. I ispravno rade.
Smatram da moramo ozbiljno da intenziviramo formiranje efikasnih i sigurnih bilateralnih i multilateralnih spoljnoekonomskih mehanizama, alternativnih onima koje kontroliše Zapad. Ovo uključuje i širenje obračuna u nacionalnim valutama, stvaranje nezavisnih platnih sistema i izgradnju proizvodno-distributivnih lanaca mimo kanala koje je Zapad blokirao ili kompromitovao.
Naravno, potrebno je nastaviti napore za razvoj međunarodnih transportnih koridora u Evroaziji – kontinentu čije je prirodno geografsko jezgro Rusija.
Ministarstvu inostranih poslova nalažem da maksimalno doprinese izradi međunarodnih sporazuma u svim ovim pravcima. Oni su izuzetno važni za jačanje ekonomskih odnosa naše zemlje i naših partnera. Na taj način, novi impuls treba da dobije i izgradnja velikog evroazijskog partnerstva, koje može postati socio-ekonomska osnova novog sistema nedeljive bezbednosti u Evropi.
Poštovane kolege! Svrha naših predloga je da se formira takav sistem u okviru koga bi sve države bile sigurne u svoju bezbednost. Tada ćemo, uzgred, moći drugačije i zaista konstruktivno da pristupimo rešavanju mnogobrojnih sukoba koji danas postoje. Problemi nedostatka bezbednosti i međusobnog poverenja nisu vezani samo za evroazijski kontinent, rastuća napetost se primećuje svuda. A koliko je svet međusobno povezan i zavisan, vidimo stalno, i tragičan primer za sve nas je ukrajinska kriza, čije se posledice osećaju širom planete.
Ali odmah želim da kažem da kriza povezana s Ukrajinom nije sukob dve države, još manje dva naroda, izazvan nekim problemima između njih. Da stvari tako stoje, nema sumnje da bi Rusi i Ukrajinci, koje povezuju zajednička istorija i kultura, duhovne vrednosti, milioni rodbinskih, porodičnih, ljudskih veza, našli način da ispravno reše sva pitanja i nesuglasice.
Ali, stvar je drugačija: koreni sukoba nisu u bilateralnim odnosima. Događaji u Ukrajini su direktna posledica svetskog i evropskog razvoja krajem XX – početkom XXI veka, te agresivne, drske i apsolutno avanturističke politike koju je Zapad sprovodio i sprovodi sve ove godine, mnogo pre nego što je počela specijalna vojna operacija.
Ove elite zapadnih zemalja, kao što sam već rekao danas, nakon završetka "hladnog rata" krenule su putem dalje geopolitičke preraspodele sveta, ka stvaranju i nametanju ozloglašenog poretka zasnovanog na pravilima, u koja se jednostavno ne uklapaju jake, suverene i samodovoljne države.
Otuda politika obuzdavanja naše zemlje. Ciljeve ove politike već otvoreno deklarišu neki akteri u SAD i Evropi. Oni danas govore o ozloglašenoj dekolonizaciji Rusije. Suštinski, ovo je pokušaj da se ideološki opravda razbijanje naše Otadžbine po nacionalnoj osnovi. Zapravo, o razbijanju Sovjetskog Saveza, Rusije, govori se već dugo. Svima prisutnima u ovoj sali to je dobro poznato.
Sprovodeći ovu strategiju, zapadne zemlje su krenule ka apsorpciji i vojno-političkom prisvajanju teritorija bliskih nama. Održano je pet, a sada već i šest talasa širenja NATO-a. Pokušali su da pretvore Ukrajinu u svoju ispostavu, da je učine "anti-Rusijom". Radi postizanja ovih ciljeva ulagali su novac, resurse, kupovali političare i cele stranke, revidirali istoriju i obrazovne programe, podržavali i gajili grupacije neonacista i radikala. Radili su sve da podriju naše međudržavne veze, razdvoje, posvađaju naše narode.
Sprovođenje ovakve politiku još drskije i bezobzirnije ometao je jugoistok Ukrajine – teritorije koje su vekovima bile deo velike istorijske Rusije. Tamo su živeli ljudi, i još uvek žive, koji su se, uključujući i posle proglašenja nezavisnosti Ukrajine 1991. godine, zalagali za dobre i najbliskije odnose sa našom zemljom. Ljudi – i Rusi, i Ukrajinci, predstavnici različitih nacionalnosti, koje su ujedinjavali ruski jezik, kultura, tradicija, istorijsko pamćenje.
Stav, raspoloženje, interesi i glasovi tih ljudi – miliona ljudi koji žive na jugozapadu – jednostavno su morali da uzmu u obzir i prihvate tadašnji ukrajinski predsednici i političari koji su se borili za tu funkciju, koristili glasove tih birača. Ali, koristeći te glasove, oni su izmicali, manevrisali, mnogo lagali, govorili o takozvanom evropskom izboru. Nisu se usuđivali da krenu u potpuni raskid sa Rusijom, jer je jugoistok Ukrajine bio drugačije nastrojen, i to se nije moglo zanemariti. Takvo licemerje uvek je bilo svojstvena ukrajinskim vlastima tokom svih godina nakon priznavanja nezavisnosti.
Zapad je, naravno, to video. Odavno je video i razumeo probleme koji tamo postoje i koji se mogu pokrenuti, shvatio je obuzdavajući značaj jugoistočnog faktora, kao i to da nikakva višegodišnja propaganda ne može radikalno da promeni situaciju. Naravno, mnogo toga je urađeno, ali je suštinski bilo teško preokrenuti situaciju.
Nisu uspevali da iskrive istorijski identitet, svest većine ljudi na jugoistoku Ukrajine, da iz njih, uključujući mlade generacije, iskorene dobar odnos prema Rusiji i osećaj našeg istorijskog zajedništva. Zbog toga su opet odlučili da deluju silom, da jednostavno slome ljude na jugoistoku, ne mareći za njihovo mišljenje. U tom cilju su uredili, organizovali, finansirali, i, naravno, iskoristili teškoće i složenosti unutrašnjeg političkog karaktera u Ukrajini, ali ipak dosledno i ciljano pripremili oružani državni prevrat.
Gradove Ukrajine zahvatio je talas pogroma, nasilja i ubistava. Vlast u Kijevu su konačno preuzeli i uzurpirali radikali. Njihovi agresivni nacionalistički slogani, uključujući rehabilitaciju nacističkih pomagača, uzdignuti su na nivo državne ideologije. Proglašen je kurs ukidanja ruskog jezika u državnim i javnim sferama, pojačan je pritisak na pravoslavne vernike, mešanje u crkvene poslove, što je na kraju dovelo do raskola. Niko kao da ne primećuje ovo mešanje, kao da je to sasvim normalno. Probajte negde drugde nešto slično, biće toliko halabuke da će vam uši otpasti. Ali tamo je dozvoljeno, jer je protiv Rusije.
Milioni stanovnika Ukrajine, prvenstveno iz njenih istočnih regiona, ustali su protiv prevrata, kao što je poznato. Počeli su da im prete odmazdom i terorom. Nove vlasti u Kijevu su se, pre svega, spremale da udare na ruskojezični Krim, koji je svojevremeno, 1954. godine, kao što znate, RSFSR predala Ukrajini uz kršenje svih, čak i tada važećih u Sovjetskom Savezu, zakonskih normi i procedura. U ovoj situaciji, naravno, nismo mogli da odbacimo i ostavimo bez zaštite građane Krima i Sevastopolja. Oni su napravili svoj izbor i, u martu 2014. godine, kao što je poznato, dogodilo se istorijsko ponovno ujedinjenje Krima i Sevastopolja sa Rusijom.
U Harkovu, Hersonu, Odesi, Zaporožju, u Donjecku, Lugansku, Marijupolju, mirne proteste protiv državnog prevrata počeli su da suzbijaju, kijevski režim i nacionalističke grupe pokrenule su teror. Verovatno ne treba podsećati, svi ionako dobro pamte šta se dešavalo u tim regionima.
U maju 2014. godine održani su referendumi o statusu Donjecke i Luganske Narodne Republike, na kojima se apsolutna većina stanovnika izjasnila za nezavisnost i suverenitet. Odmah se postavlja pitanje: da li su ti ljudi mogli na taj način da izraze svoju volju i da proglase svoju nezavisnost? Prisutni u ovoj sali razumeju da su, naravno, mogli - imali su na to puno pravo i osnov, pritom u skladu sa međunarodnim pravom, uključujući pravo naroda na samoopredeljenje. Vas ne treba podsećati, ali ipak, zbog medija, reći ću da član 1, tačka 2 Povelje Ujedinjenih nacija daju to pravo.
U vezi sa tim podsetiću na opštepoznati kosovski presedan. Mnogo puta smo već o tome govorili, sada ću reći još jednom. Presedan koji su zapadne zemlje same stvorile je da su u sličnoj situaciji priznale legitimno otcepljenja Kosova od Srbije, koje se dogodilo 2008. godine.
Zatim je usledila poznata odluka Međunarodnog suda pravde UN, koji je 22. jula 2010. godine na osnovu stava 2 člana 1 Povelje Ujedinjenih nacija odlučio, citiram: „Iz prakse Saveta bezbednosti ne proizlazi nikakva opšta zabrana jednostranog proglašenja nezavisnosti“. Zatim, sledeći citat: „Opšte međunarodno pravo ne sadrži bilo kakvu primenljivu zabranu na proglašenje nezavisnosti“. Štaviše, tamo je još bilo zapisano da delovi bilo koje zemlje koji su odlučili da proglase svoju nezavisnost nisu u obavezi da se obraćaju centralnim organima svoje bivše države. Sve je napisano, sve su sami napisali crno na belo.
Da li su te republike – Donjecka i Luganska – imale pravo da proglase svoju nezavisnost? Pa, naravno da jesu. Pitanje ne može biti razmatrano drugačije.
Šta je u ovoj situaciji uradio režim u Kijevu? Potpuno je ignorisao izbor ljudi i pokrenuo sveobuhvatni rat protiv novih nezavisnih država – narodnih republika Donbasa koristeći avijaciju, artiljeriju, tenkove. Počela su bombardovanja i granatiranja mirnih gradova, akcije zastrašivanja. Šta se dalje dogodilo? Stanovnici Donbasa su uzeli oružje u ruke da zaštite svoje živote, svoje domove, prava i legitimne interese.
Na Zapadu sada stalno tvrde da je Rusija započela rat u okviru specijalne vojne operacije, da je ona agresor, pa je zato, uključujući i na njenoj teritoriji, moguće izvoditi napade zapadnim sistemima naoružanja, jer se Ukrajina, navodno, brani i ima pravo na to.
Još jednom želim da naglasim: Rusija nije započela rat, kijevski režim je, ponavljam, nakon što su stanovnici dela Ukrajine, u skladu sa međunarodnim pravom, proglasili svoju nezavisnost, započeo vojne akcije i nastavlja ih. Agresija je ako ne priznajemo pravo ovih naroda koji žive na tim teritorijama da proglase svoju nezavisnost. A kako drugačije? A šta je to onda? To je agresija. I oni koji su svih ovih godina pomagali vojnoj mašineriji kijevskog režima – oni su saučesnici agresora.
Tada, 2014. godine, stanovnici Donbasa nisu se pokorili. Odredi ustanika su izdržali, pružili otpor kaznenim jedinicama, a zatim ih potisnuli od Donjecka i Luganska. Mi smo očekivali da će to osvestiti one koji su započeli ovo krvoproliće. Da bi se zaustavilo krvoproliće, Rusija je izašla sa uobičajenim apelima – pozivima na pregovore, i oni su započeli uz učešće Kijeva i predstavnika republika Donbasa uz posredovanje Rusije, Nemačke, Francuske.
Razgovor je tekao teško, ali 2015. godine su ipak potpisani Minski sporazumi. Mi smo sa svom ozbiljnošću pristupili njihovoj primeni, nadali se da ćemo u okviru mirovnog procesa, međunarodnog prava rešiti situaciju. Očekivali smo da će to dovesti do uvažavanja legitimnih interesa i zahteva Donbasa, unošenja u Ustav posebnog statusa ovih regiona i osnovnih prava ljudi koji tamo žive uz očuvanje teritorijalnog jedinstva Ukrajine. Mi smo na to bili spremni, i bili smo spremni da ubeđujemo ljude koji žive na tim teritorijama da se pitanja rešavaju na taj način, više puta smo predlagali različite kompromise i razrešenja.
Ali, sve je na kraju bilo odbačeno. Kijev je Minske sporazume jednostavno bacio u smeće. Kako su kasnije iskreno priznali predstavnici ukrajinskog vrha, nijedan član tih dokumenata im nije odgovarao, jednostavno su lagali i izvrtali stvari kako su mogli.
Bivši kancelar Nemačke i nekadašnji predsednik Francuske, faktički koautori i navodni garanti Minskih sporazuma, kasnije su takođe direktno priznali da se njihova primena, kako se ispostavilo, nije ni planirala, jednostavno su želeli da odugovlače, kako bi dobili na vremenu za formiranje ukrajinskih oružanih snaga, njihovo pumpanje naoružanjem i opremom. Jednostavno, ope su nas prevarili, obmanuli.
Umesto stvarnog mirovnog procesa, umesto politike reintegracije i nacionalnog pomirenja, o kojima su voleli naširoko da pričaju u Kijevu, Donbas je osam godina bio bombardovan. Izvodili su terorističke napade, ubistva, organizovali najsuroviju blokadu. Sve ove godine stanovnike Donbasa (žene, decu, stare) proglašavali su ljudima „drugog reda“, „podljudima“, pretili su im odmazdom, u smislu da će doći i obračunati se sa svakim od njih. Šta je to ako ne genocid u centru Evrope u XXI veku? A u Evropi i SAD istovremeno su se pravili kao da se ništa ne dešava i niko ništa ne primećuje.
Krajem 2021 – početkom 2022. godine, Minski proces je konačno sahranjen, i to od strane Kijeva i njegovih zapadnih pokrovitelja, i ponovo je planiran intenzivan napad na Donbas. Velika grupacija oružanih snaga Ukrajine spremala se za novu ofanzivu na Lugansk i Donjeck, naravno, uz etničko čišćenje i ogromne ljudske žrtve, stotine hiljada izbeglica. Morali smo da sprečimo tu katastrofu, zaštitimo ljude, nismo mogli da donesemo drugačiju odluku.
Rusija je konačno priznala Donjecku i Lugansku Narodnu Republiku. Osam godina ih nismo priznavali, sve vreme smo se nadali da ćemo se dogovoriti. Rezultat je sada poznat. Sa ovim republikama koje smo priznali 21. februara 2022. zaključili smo sporazume o prijateljstvu, saradnji i međusobnoj pomoći. Pitanje: da li su narodne republike imale pravo da nam se obrate za podršku, ako smo priznali njihovu nezavisnost? Jesmo li mi imali pravo da priznamo njihovu nezavisnost isto kao što su oni imali pravo da proglase svoj suverenitet u skladu sa pomenutim članovima i odlukama Međunarodnog suda UN? Da li su imali pravo da proglase nezavisnost? Imali su. Ali, ako su imali takvo pravo i iskoristili ga, onda smo i mi imali pravo da sa njima zaključimo sporazum – i uradili smo to, i to, ponavljam, ponovo u potpunom skladu sa međunarodnim pravom i članom 51 Povelje UN.
Istovremeno, obratili smo se kijevskim vlastima sa pozivom da povuku svoje trupe iz Donbasa. Mogu vam reći, kontakti su postojali, odmah smo im rekli: povucite vojsku odatle i sve će se time završiti. Ovaj predlog je gotovo odmah odbačen, jednostavno ignorisan, iako je pružao stvarnu mogućnost da se pitanje reši upravo mirnim putem.
Dvadeset četvrtog februara 2022. godine Rusija je bila prinuđena da objavi početak specijalne vojne operacije. Obraćajući se građanima Rusije, stanovnicima Donjecke i Luganske republike, ukrajinskom društvu, tada sam imenovao ciljeve ove operacije – zaštititi ljude u Donbasu, uspostaviti mir, sprovesti demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine i time otkloniti pretnje po našu državu, povratiti ravnotežu u sferi bezbednosti u Evropi.
Pritom, i dalje smo smatrali prioritetom postizanje navedenih ciljeva političko-diplomatskim metodama. Podsećam da je već u u prvoj fazi specijalne vojne operacije naša zemlja pristala na pregovore sa predstavnicima kijevskog režima. Oni su se odvijali najpre u Belorusiji, zatim u Turskoj. Pokušali smo da prenesemo našu glavnu misao: poštujte izbor Donbasa, volju ljudi koji tamo žive, povucite vojsku, zaustavite granatiranje mirnih gradova i naselja. Više ništa nije bilo potrebno, ostala pitanja ćemo rešavati kasnije. Dobili smo odgovor: ne, nastavićemo rat. Očigledno je da je tako komandovale zapadne gazde, i sada ću o tome ispričati.
U to vreme, u februaru-martu 2022. godine, naše snage su, kako je poznato, stigle do Kijeva. O tome se i u Ukrajini, i na Zapadu, i tada i sada, mnogo spekuliše.
Šta želim da kažem povodom toga? Naše snage su zaista stajale kod Kijeva, i vojna ministarstva, i bezbednosni blok su imali različite predloge za moguće dalje akcije, ali nije bilo nikakve političke odluke o napadu na tromilionski grad, bez obzira šta ko govorio ili mislio.
U suštini, to nije bilo ništa drugo nego operacija prisiljavanja ukrajinskog režima na mir. Vojska je bila tamo kako bi podstakla ukrajinsku stranu na pregovore, da pokuša da pronađe prihvatljiva rešenja i time okonča rat koji je Kijev započeo protiv Donbasa još 2014. godine, da reši pitanja koja predstavljaju pretnju za bezbednost naše zemlje, za bezbednost Rusije.
Ma koliko bilo čudno, na kraju smo uspeli da dođemo do dogovora koji je u principu odgovarao i Moskvi i Kijevu. Ovaj sporazum je sastavljen u pismenoj formi i parafirao ga je u Istanbulu šef ukrajinske pregovaračke delegacije. Znači, kijevskim vlastima je odgovaralo takvo rešenje pitanja.
Dokument se zvao „Sporazum o trajnoj neutralnosti i bezbednosnim garancijama Ukrajine“. Bio je kompromisnog karaktera, ali su njegove ključne tačke bile u skladu sa našim principijelnim zahtevima, rešavale su zadatke koji su bili postavljeni kao osnovni, čak i na početku specijalne vojne operacije. Uključujući, ističem, po pitanju demilitarizacije i denacifikacije Ukrajine, koliko god to izgledalo čudno. I za to smo takođe uspeli da pronađemo složena rešenja. Bila su složena, ali su pronađena. Naime, podrazumevalo se da će biti usvojen ukrajinski zakon o zabrani nacističke ideologije, bilo kojih njenih manifestacija. Sve je tamo zapisano.
Pored toga, Ukrajina bi, u zamenu za međunarodne garancije bezbednosti, ograničila obim svojih oružanih snaga, preuzela obavezu da ne ulazi u vojne saveze, da ne dozvoljava na svojoj teritoriji strane vojne baze, kao ni raspotređivanje njihovih kontingenata, da ne sprovodi vojne vežbe na svojoj teritoriji. Sve je napisano na papiru.
Mi smo sa svoje strane, takođe razumevajući zabrinutost Ukrajine u vezi sa bezbednošću, pristali na to da Ukrajina, bez formalnog ulaska u NATO, dobije garancije praktično identične onima koje imaju članice tog saveza. Za nas je to bilo teško rešenje, ali smo priznavali legitimnost zahteva Ukrajine za osiguranje njene bezbednosti i u principu nismo imali ništa protiv formulacija koje je predložio Kijev. To su formulacije koje je predložio Kijev, i mi, generalno, nismo bili protiv njih, shvatajući da je najvažnije zaustaviti krvoproliće i rat u Donbasu.
Dvadeset devetog marta 2022. godine povukli smo svoje snage iz Kijeva, jer su nas uveravali da je potrebno stvoriti neophodne uslove za završetak političkog pregovaračkog procesa, za završetak ovog procesa. Takođe i da jedna od strana ne može da potpiše takve sporazume, kako su rekle naši zapadni kolege, sa pištoljem na čelu. Dobro, pristali smo i na to.
Međutim, odmah nakon toga, sutradan nakon povlačenja ruskih snaga iz Kijeva, ukrajinsko rukovodstvo je obustavilo svoje učešće u pregovaračkom procesu, organizujući poznatu provokaciju u Buči, i odbilo pripremljenu verziju sporazuma. Mislim da je danas jasno zašto je bila potrebna ta prljava provokacija – kako bi se na neki način objasnio odbacivanje rezultata koji su postignuti tokom pregovora. Put ka miru je ponovo odbačen.
Učinili su to, sada znamo, po nalogu zapadnih tutora, uključujući bivšeg premijera Velike Britanije, tokom čije posete Kijevu je direktno rečeno: nikakvi sporazumi, potrebno je pobediti Rusiju na bojnom polju, postići njen strateški poraz. Nastavili su intenzivno snabdevanje Ukrajine naoružanjem, govorili su o tome da je potrebno naneti nam, kako sam upravo podsetio, strateški poraz. Nešto kasnije, svima je dobro poznato, predsednik Ukrajine je izdao dekret kojim je zabranio svojim predstavnicima, pa čak i samom sebi da bilo kakve pregovore sa Moskvom. Ova epizoda sa našim pokušajem da rešimo problem mirnim putem ponovo je završena neuspehom.
Uzgred, na temu pregovora. Sada bih pred ovim auditorijumom možda još jednu epizodu izneo u javnost. Takođe, ni o ovome ranije nisam javno govorio, ali neki od prisutnih znaju za to. Nakon što je ruska vojska zauzela deo Hersonske i Zaporoške oblasti, mnogi zapadni političari ponudili su svoje posredovanje u mirnom rešavanju konflikta. Jedan od njih je bio u radnoj poseti Moskvi 5. marta 2022. godine. Mi smo prihvatili njegove posredničke napore, posebno zato što se tokom razgovora pozivao na podršku lidera Nemačke i Francuske, kao i visokih predstavnika SAD.
Tokom razgovora, naš strani gost je postavio pitanje – zanimljiva je priča, rekao je: ako pomažete Donbasu, zašto se ruska vojska nalazi na jugu Ukrajine, uključujući Hersonsku i Zaporošku oblast? Naš odgovor je bio da je to bila odluka ruskog Generalštaba za planiranje operacije. I sada ću dodati da je plan bio da se zaobiđu neki utvrđeni rejoni koje su ukrajinske vlasti izgradile za osam godina u Donbasu, pre svega radi oslobođenja Marijupolja.
Tada je inostrani kolega postavio dodatno pitanje – stručno lice, mora se priznati: da li će naše ruske snage ostati u Hersonskoj i Zaporoškoj oblasti? I šta će biti sa ovim regionima nakon postizanja ciljeva SVO? Na to sam odgovorio da uopšteno ne isključujem očuvanje ukrajinskog suvereniteta nad ovim teritorijama, ali pod uslovom da Rusija ima čvrstu kopnenu vezu sa Krimom.
Dakle, Kijev treba da garantuje pravno utvrđeno pravo pristupa Rusiji Krimskom poluostrvu preko Hersonske i Zaporoške oblasti. To je najvažnija politička odluka. I naravno, u konačnom obliku, ona se ne bi donosila jednostrano, već samo nakon konsultacija sa Savetom bezbednosti, sa drugim strukturama, naravno, nakon diskusije sa građanima, javnosti naše zemlje i, pre svega, sa stanovnicima Hersonske i Zaporoške oblasti.
Na kraju smo tako i uradili: tražili smo mišljenje samih ljudi i održali referendume. Postupili smo onako kako su ljudi odlučili, uključujući u Hersonskoj i Zaporoškoj oblasti, u Donjeckoj i Luganskoj narodnoj republici.
U tom trenutku, u martu 2022. godine, partner u pregovorima je saopštio da namerava da se uputi u Kijev kako bi nastavio razgovore sada već sa kolegama u ukrajinskoj prestonici. Mi smo to pozdravili, kao i, generalno, pokušaje da se pronađe mirno rešenje konflikta, jer je svaki dan borbenih dejstava značio nove žrtve i gubitke. Međutim, u Ukrajini, kako smo kasnije saznali, nisu prihvatili usluge zapadnog posrednika, naprotiv, kako smo upućeni, optužili su ga da zauzima proruske stavove – prilično oštrim tonom, mora se reći, ali to su već detalji.
Sada, kao što sam već rekao, situacija se radikalno promenila. Stanovnici Hersonske oblasti i Zaporožja su tokom referenduma izneli svoj stav da su Hersonska i Zaporoška oblast, kao i Donjecka i Luganska narodna republika, ušle u sastav Ruske Federacije. Ne može biti govora o kršenju našeg državnog jedinstva. Volja naroda da bude uz Rusiju je nepokolebljiva. Pitanje je zauvek zatvoreno i o njemu se više ne raspravlja.
Opet želim da ponovim: Zapad je bio taj koji je pripremio i izazvao ukrajinsku krizu, a sada čini sve da se ta kriza beskrajno odugovlači, kao i da oslabi i međusobno razjari ruski i ukrajinski narod.
Šalju sve više partija municije i oružja. Neki evropski političari počeli su da govore o mogućnosti stacioniranja svojih redovnih snaga u Ukrajini. Istovremeno, kao što sam već primetio, upravo sadašnji, pravi gospodari Ukrajine – a to, nažalost, nije narod Ukrajine, već globalističke elite koje se nalaze u inostranstvu – pokušavaju da na ukrajinsku izvršnu vlasti prebace donošenje nepopularnih odluka među ljudima, uključujući i dalje smanjenje starosne dobi za regrutovanje.
Sada, kao što je poznato, to je 25 godina, sledeći korak može biti 23, pa 20, 18 ili odmah 18. A onda će se, naravno, osloboditi onih koji će pod pritiskom Zapada donositi te nepopularne odluke, odbaciće ih kao nepotrebne, svaljujući na njih svu odgovornost, i postaviti na njihovo mesto druge, takođe zavisne od Zapada, ali još ne toliko ukaljane reputacije.
Otud možda i plan za ukidanje redovnih predsedničkih izbora u Ukrajini. Sada će oni koji su na vlasti sve uraditi, zatim će ih odbaciti – i nastaviće da rade ono što smatraju potrebnim.
U tom kontekstu podsećam i na ono o čemu u Kijevu sada preferiraju da ne govore, kao i što i na Zapadu izbegavaju da ne pominju. O čemu je reč? Još u maju 2014. godine Ustavni sud Ukrajine je doneo odluku da – citiram: „Predsednik se bira na pet godina bez obzira na to da li se bira na vanrednim ili redovnim izborima“. Pored toga, Ustavni sud Ukrajine je naglasio da, citiram: „ustavni status predsednika ne sadrži odredbe koje bi utvrđivale drugi rok osim petogodišnjeg“. Kraj citata, tačka. Odluka suda je bila konačna i nije bila podložna žalbi. Tačka.
Šta to znači u odnosu na današnju situaciju? Predsednički mandat ranije izabranog šefa Ukrajine je istekao zajedno sa njegovom legitimnošću, koju nije moguće vratiti nikakvim trikovima. Sada neću detaljno govoriti o osnovama odluke Ustavnog suda Ukrajine o predsedničkom mandatu. Jasno je da je ona bila povezana sa pokušajima da se legitimizuje državni udar iz 2014. godine. Ali ipak, takva presuda postoji i to je pravna činjenica. Ona dovodi u pitanje sve pokušaje opravdavanja aktuelne predstave sa ukidanjem izbora.
Zapravo, sadašnja tragična stranica istorije Ukrajine započela je nasilnim preuzimanjem vlasti, kao što sam već rekao, antiustavnim prevratom 2014. godine. Ponavljam: izvor sadašnjeg kijevskog režima je oružani puč. I sada se krug zatvorio – izvršna vlast u Ukrajini ponovo, kao i 2014. godine, uzurpirana je i održava se nezakonito, u stvari je nelegitimna.
Reći ću još i ovo: situacija s otkazivanjem izbora je izraz prave prirode sadašnjeg kijevskog režima, koji je nastao iz oružanog puča 2014. godine, povezan je s njim i tu su njegovi koreni. I to što se, otkazujući izbore, oni i dalje grčevito drže za vlast, direktno je zabranjeno članom 5 Ustava Ukrajine. Citiram: „Pravo određivanja i izmene ustavnog poretka u Ukrajini pripada isključivo narodu i ne može biti uzurpirano od strane države, njenih organa ili zvaničnika“. Pored toga, takvi postupci potpadaju pod član 109 Krivičnog zakonika Ukrajine, koji govori o nasilnoj promeni ili rušenju ustavnog poretka ili preuzimanju državne vlasti, kao i zaveri radi izvršenja takvih dela.
Godine 2014. takvu uzurpaciju su opravdavali revolucijom, a sada – borbenom dejstvima. Ali suština je ista. U suštini, reč je o zaveri izvršne vlasti Ukrajine, rukovodstva Vrhovne rade, koju kontroliše parlamentarna većina, usmerenoj na uzurpaciju državne vlasti (drugačije se ne može nazvati), što je krivično delo po ukrajinskom zakonu.
Dalje. Ustav Ukrajine ne predviđa mogućnost ukidanja ili odlaganja izbora predsednika zemlje, produžetka njegovih ovlašćenja zbog ratnog stanja, na šta se sada pozivaju. Šta stoji u ukrajinskom osnovnom zakonu? To je da se za vreme ratnog stanja mogu odložiti izbori za Vrhovnu radu. To je član 83 Ustava zemlje.
Tako da je ukrajinskim zakonodavstvom predviđen jedini izuzetak kada se ovlašćenja organa državne vlasti produžavaju u vreme ratnog stanja i izbori se ne održavaju. I to se odnosi isključivo na Vrhovnu radu. Time je definisan status parlamenta Ukrajine kao organa koji u uslovima ratnog stanja neprekidno funkcioniše.
Drugim rečima, upravo je Vrhovna rada danas legitiman organ za razliku od izvršne vlasti. Ukrajina nije predsednička republika, već parlamentarno-predsednička. U tome je suština.
Uz to, predsednik Vrhovne rade, koji vrši dužnost predsednika, u skladu sa članovima 106 i 112, dobija specijalna ovlašćenja, uključujući u sferi odbrane, bezbednosti, vrhovnog komandanta oružanim snagama. Sve je tamo crno na belo napisano.
Inače, Ukrajina je u prvoj polovini ove godine zaključila paket bilateralnih sporazuma o saradnji u sferi bezbednosti i dugoročne podrške sa čitavim nizom evropskih država. Sada se pojavio i sličan dokument sa SAD.
Od 21. maja ove godine opravdano se postavlja pitanje ovlašćenja i legitimnosti predstavnika ukrajinske strane koji potpisuju takve dokumente. Nama je, što se kaže, svejedno, neka potpisuju šta hoće. Jasno je da ovde postoji politička i propagandna komponenta. Sjedinjene Države i njihovi sateliti na neki način žele da podrže svoje marionete, da im daju na značaju i legitimnosti.
Ipak, ako kasnije u tim istim SAD sprovedu ozbiljnu pravnu analizu takvog sporazuma (sada ne govorim o suštini, već o pravnoj komponenti), nezaobilazno će se postaviti pitanje: ko je te dokumente i sa kakvim ovlašćenjima potpisao? I ispostaviće se da je sve to blef i da je sporazum ništavan, a čitava konstrukcija će se raspasti, naravno, ako bude volje da se situacija analizira. Može se praviti da je sve u redu, ali ništa nije u redu, jer sam pročitao. Sve je napisano u dokumentima, u Ustavu je sve napisano.
Podsećam takođe i na to da je nakon početka specijalne vojne operacije Zapad pokrenuo snažnu i bezobzirnu kampanju, pokušavajući da izoluje Rusiju na međunarodnoj sceni. Danas je svima jasno, očigledno da je taj pokušaj propao, ali Zapad se, naravno, nije odrekao svoje zamisli da uspostavi neku vrstu međunarodne antiruske koalicije i stvori privid pritiska na Rusiju. Mi to takođe razumemo.
Kao što znate znate, počeli su aktivno da promovišu inicijativu održavanja takozvane međunarodne konferencije na visokom nivou o Ukrajini u Švajcarskoj. Planiraju da je održe odmah nakon samita „Grupe sedam“, odnosno grupe onih koji su svojom politikom i zapalili konflikt u Ukrajini. Ono što predlažu organizatori sastanka u Švajcarskoj je još jedan trik kako bi se odvratila opšta pažnja, zamenili uzroci i posledice ukrajinske krize, da se diskusija skrene na pogrešan trag i da se u izvesnoj meri ponovo stvori privid legitimnosti aktuelne izvršne vlasti u Ukrajini.
Zato je logično da se u Švajcarskoj neće raspravljati o zaista fundamentalnim pitanjima koja su u osnovi sadašnje krize međunarodne bezbednosti i stabilnosti, istinskim korenima ukrajinskog konflikta, uprkos svim pokušajima da se dnevni red konferencije učini manje-više pristojnim.
Već sada se može očekivati da će sve biti svedeno na opšte demagoške razgovore i novi set optužbi na račun Rusije. Namera je jasna: po svaku cenu privući što više država i na kraju predstaviti stvar tako da izgleda kao da zapadne recepte i pravila deli čitava međunarodna zajednica, a samim tim i naša zemlja treba bezuslovno da ih prihvati.
Nas na sastanak u Švajcarskoj, kao što znate, prirodno nisu pozvali. Jer, u suštini, to nisu pregovori, već nastojanje grupe zemalja da i dalje nameću svoj kurs, rešavajući pitanja koja direktno utiču na naše interese i bezbednost po svom nahođenju.
Želim u tom kontekstu da naglasim: bez učešća Rusije, bez iskrenog i odgovornog dijaloga sa nama, nije moguće postići mirno rešenje u Ukrajini i uopšte po pitanju globalne evropske bezbednosti.
Za sada, Zapad ignoriše naše interese, pri tome zabranjujući Kijevu da vodi pregovore, sve vreme licemerno pozivajući nas na neke pregovore. Izgleda jednostavno idiotski: s jedne strane, zabranjuju njima da vode pregovore s nama, a nas pozivaju na pregovore i još sugerišu da mi odbijamo pregovore. Apsurd. Ali, mi živimo u nekoj zemlji čuda. No, pre svega, za početak bi mogli dati Kijevu komandu da ukinu zabranu, samozabranu na pregovore sa Rusijom, a drugo, mi smo spremni da sednemo za pregovarački sto već sutra. Mi razumemo svu specifičnost pravne situacije, ali tamo postoje legitimne vlasti čak i u skladu sa Ustavom, upravo sam o tome govorio, ima onih sa kojima možemo pregovarati. Molim vas, mi smo spremni. Naši uslovi za početak takvog razgovora su jednostavni i svode se na sledeće.
Znate, sada ću potrošiti neko vreme da ponovim čitav lanac događaja koji su se desili još jednom, kako bi bilo jasno da za nas to što ću sada reći nije trenutna politička situacija, već da smo se uvek pridržavali određene pozicije i uvek težili miru.
Evo, ovi uslovi su vrlo jednostavni. Ukrajinske snage moraju biti potpuno povučene iz Donjecke, Luganske narodne republike, Hersonske i Zaporoške oblasti. Naglašavam, sa cele teritorije ovih regiona u okviru njihovih administrativnih granica, koje su postojale u trenutku njihovog ulaska u Ukrajinu.
Čim u Kijevu objave da su spremni na takvo rešenje i počnu realno povlačenje vojske iz ovih regiona, a takođe zvanično obaveste o odustajanju od planova za učlanjenje u NATO, sa naše strane odmah, bukvalno istog trenutka, stići će naredba da se prekine vatra i počnu pregovori. Ponavljam: to ćemo učiniti odmah. Naravno, istovremeno garantujemo nesmetano i bezbedno povlačenje ukrajinskih jedinica i vojnih formacija.
Želeli bismo da verujemo da će takvo rešenje o povlačenju vojske, o statusu van blokova, kao i o početku dijaloga sa Rusijom, od kojeg zavisi budućnost postojanja Ukrajine, u Kijevu prihvatiti samostalno, polazeći iz aktuelnih realija i vodeći se istinskim nacionalnim interesima ukrajinskog naroda, a ne zapadnim diktatom, iako po tom pitanju postoje, naravno, velike sumnje.
Ipak, šta bih želeo povodom toga da ponovo da kažem, da napomenem? Rekao sam da bih želeo da prepričam hronologiju događaja još jednom. Hajde da izdvojimo vreme za to.
Tako, za vreme događaja na majdanu u Kijevu 2013–2014. godine, Rusija je više puta ponudila svoju pomoć u ustavnom rešavanju krize koja je zapravo bila organizovana spolja. Vratimo se hronologiji događaja krajem februara 2014. godine.
Osamnaestog februara u Kijevu počeli su vojni sukobi koje je izazvala opozicija. Neke zgrade, uključujući i kabinet gradonačelnika i Dom sindikata, su zapaljene. 20. februara, nepoznati snajperisti otvorili su paljbu na demonstrante i pripadnike organa reda, odnosno, oni koji su spremali vojni prevrat, činili su sve da još više podstaknu situaciju na nasilje, na radikalizaciju. Te ljude, koji su tih dana bili na ulicama Kijeva i izrazili nezadovoljstvo tadašnjom vlašću, namerno su koristili u svoje ciljeve, kao tzv. topovsko meso. Isto to oni rade i danas, sprovodeći mobilizaciju, šaljući ljude na klanje. Ipak, tada je postojala mogućnost za civilizovani izlazak iz situacije.
Poznato je da je 21. februara potpisan sporazum između tadašnjeg predsednika Ukrajine i opozicije o rešavanju političke krize. Njegovi garanti, kao što je poznato, bili su zvanični predstavnici Nemačke, Poljske i Francuske. Sporazum je predviđao povratak na parlamentarno-predsednički oblik vladavine, održavanje prevremenih predsedničkih izbora, formiranje vlade nacionalnog poverenja, kao i povlačenje snaga organa reda iz centra Kijeva i predaju oružja opoziciji.
Želim da dodam da je Vrhovna rada usvojila zakon kojim se isključuje krivično gonjenje učesnika protesta. Takav dogovor koji bi omogućio prekid nasilja i povratak situacije u ustavne okvire je postojao. Taj dogovor je potpisan, iako i u Kijevu i na Zapadu ne vole da se sećaju toga.
Sada ću reći i više o još jednoj važnoj činjenici koja do sada nije bila javno poznata. Tačnije – bukvalno istog dana, 21. februara, održan je razgovor na inicijativu američke strane sa mojim američkim kolegom. Suština je bila sledeća: američki lider je jasno podržao kijevski sporazum vlasti i opozicije. Štaviše, nazvao ga je pravim prodorom, šansom za ukrajinski narod da nasilje koj buknulo ne bi prešlo sve zamislive granice.
Dalje, tokom razgovora, zajednički smo došli do sledeće formulacije, koja glasi: Rusija će pokušati da ubedi tada aktuelnog predsednika Ukrajine da se ponaša maksimalno uzdržano i da ne koristi vojsku ili organe reda protiv demonstranata. A SAD će, shodno tome, kako se govorilo, pozvati opoziciju, kako je bilo rečeno, da se uspostavi red, da napusti administrativne zgrade, da obezbedi da mir na ulici.
Sve ovo je trebalo da stvori uslove da se život u zemlji vrati u normalu, na ustavno-pravno polje. I generalno, dogovorili smo se da radimo zajedno zarad stabilne, mirne Ukrajine koja se normalno razvija. Mi smo našu reč održali u potpunosti. Tadašnji predsednik Ukrajine Janukovič, koji zapravo nije planirao da upotrebi vojsku, to ipak nije učinio i, štaviše, čak je povukao dodatne policijske jedinice iz Kijeva.
A naše zapadne kolege? U noći 22. februara, a zatim i narednog dana, kada je predsednik Janukovič otputovao u Harkov, gde je trebalo da se održi kongres poslanika jugoistočnih regiona Ukrajine i Krima, radikali su, uprkos svim dogovorima i garancijama Zapada (i Evrope i, kako sam malopre rekao, i SAD) silom preuzeli kontrolu nad zgradom Rade, predsedničke administracije i zauzeli Vladu.
I nijedan garant svih ovih dogovora o političkom rešenju – ni SAD ni Evropljani – nije prstom mrdnuo da ispuni svoje obaveze, da pozove opoziciju da oslobodi okupirane administrativne objekte i da odustane od nasilja. Jasno je da im je ovakav tok događaja ne samo odgovarao, već izgleda da su upravo oni bili autori takvog razvoja događaja.
Takođe, već 22. februara 2014. Vrhovna rada je, kršeći Ustav Ukrajine, usvojila rezoluciju o takozvanom samouklanjanju tadašnjeg aktuelnog predsednika Janukoviča sa mesta predsednika i zakazala vanredne izbore za 25. maj. Odnosno, dogodio se oružani udar, isprovociran spolja. Ukrajinski radikali, uz prećutnu saglasnost i direktnu podršku Zapada, osujetili su sve pokušaje mirnog rešavanja situacije.
Zatim smo ubeđivali Kijev i zapadne prestonice da započnu dijalog sa ljudima na jugoistoku Ukrajine, da poštuju njihove interese, prava i slobode. Ne, režim koji se probio na vlast kao rezultat državnog udara izabrao je rat i pokrenuo kaznene akcije protiv Donbasa u proleće i leto 2014. Rusija je ponovo pozvala na mir. Učinili smo sve da rešimo najhitnije probleme koji su nastali u okviru Minskih sporazuma, ali Zapad i kijevske vlasti, kao što je već naglašeno, nisu hteli da ih sprovedu. Iako su nas na rečima naše zapadne kolege, uključujući šefa Bele kuće, uveravale da su sporazumi iz Minska važni i da su posvećeni procesima njihove primene, da će to, po njihovom mišljenju, omogućiti da se nađe izlaz iz situacije u Ukrajini, da se stabilizuje, kao i da se uzmu u obzir interesi stanovnika istoka.
Umesto toga, oni su, u stvari, organizovali blokadu Donbasa, kao što sam već rekao. Oružane snage Ukrajine su se dosledno pripremale za operaciju punog obima uništavanja Donjecke i Luganske Narodne Republike.
Minski sporazumi su konačno sahranjeni rukama kijevskog režima i Zapada. Vratiću se na ovo ponovo. Zato je 2022. Rusija bila prinuđena da pokrene specijalnu vojnu operaciju za okončanje rata u Donbasu i zaštitu civila od genocida.
Istovremeno, od prvog dana mi ponovo iznosimo opcije za diplomatsko rešenje krize, o tome sam već govorio danas. Reč je o pregovorima u Belorusiji, Turskoj, povlačenju snaga iz Kijeva kako bi se stvorili uslovi za potpisivanje Istanbulskih sporazuma sa kojima su se u principu svi složili. Ali ovi naši pokušaji su na kraju ponovo bili odbačeni. Zapad i Kijev su zauzeli kurs da nas poraze. Ali, kao što znamo, sve je to propalo.
Danas dajemo još jedan konkretan, realan mirovni predlog. Ako i Kijev i zapadne prestonice to odbiju, kao i ranije, onda je to na kraju krajeva njihova stvar, njihova politička i moralna odgovornost za nastavak krvoprolića. Očigledno, realnost na terenu, na kontakt-liniji, nastaviće da se menja ne u korist kijevskog režima. A uslovi za otpočinjanje pregovora biće drugačiji.
Naglasiću ono najvažnije: suština našeg predloga nije neka vrsta privremenog primirja ili obustave vatre, kako to Zapad želi, da bi obnovili gubitke, ponovo naoružali kijevski režim i pripremili ga za novu ofanzivu. Ponavljam: ne govorimo o zamrzavanju sukoba, već o njegovom konačnom okončanju.
Još jednom ću reći: čim Kijev pristane na ovakav tok događaja koji je predložen danas, pristane na potpuno povlačenje svojih trupa iz oblasti DNR i LNR, Zaporoške i Hersonske oblasti i zaista otpočne ovaj proces, spremni smo da počnemo pregovore, bez odlaganja.
Ponavljam: naš principijelni stav je sledeći – neutralan, vanblokovski, nenuklearni status Ukrajine, njena demilitarizacija i denacifikacija, tim pre što su se svi generalno složili oko ovih parametara tokom pregovora u Istanbulu 2022. godine. Tamo je i po pitanju demilitarizacije sve bilo jasno, sve je bilo propisano: broj ovoga, onoga, tenkova. Sve smo se dogovorili.
Bez sumnje, prava, slobode i interesi građana koji govore ruski u Ukrajini moraju biti u potpunosti osigurani, moraju biti priznate nove teritorijalne realnosti, status Krima, Sevastopolja, Donjecka, Luganske narodne republike, Hersonske i Zaporoške oblasti kao subjekata Ruske Federacije. Ubuduće bi sve ove osnovne i temeljne odredbe trebalo da budu evidentirane u vidu fundamentalnih međunarodnih ugovora. Naravno, ovo podrazumeva i ukidanje svih zapadnih sankcija Rusiji.
Smatram da Rusija nudi opciju koja će omogućiti da se rat u Ukrajini faktički okonča, odnosno pozivamo da se tragična stranica istorije okrene i, iako je teško, da se postepeno, korak po korak, počne ponovno uspostavljanje poverenja i dobrosusedstva između Rusije i Ukrajine i u Evropi uopšte.
Rešivši ukrajinsku krizu, mi bismo, uključujući zajedno sa našim partnerima u ODKB, ŠOS, koji i dalje daju značajan, konstruktivan doprinos u traženju načina za mirno rešavanje ukrajinske krize, kao i zapadnim partnerima, uključujući evropske države, koje su spremne za dijalog, mogli da pristupimo fundamentalnom zadatku o kom sam govorio na početku svog izlaganja, a to je stvaranje nedeljivog evroazijskog sistema bezbednosti koji će voditi računa o interesima svih država kontinenta, bez izuzetka.
Naravno, bukvalno vraćanje na bezbednosne predloge koje smo iznosili pre 25, 15 ili čak dve godine je nemoguće, previše se toga dogodilo, promenile su se okolnosti. Međutim, osnovni principi i, što je najvažnije, sam predmet dijaloga, ostaju nepromenjeni.
Rusija je svesna svoje odgovornosti za globalnu stabilnost i ponovo potvrđuje svoju spremnost da razgovara sa svim zemljama. Ali ovo ne treba da bude imitacija mirovnog procesa u cilju služenja nečijoj sebičnoj volji, nečijim sebičnim interesima, već ozbiljan, temeljan razgovor o svim pitanjima, o čitavom spektru pitanja svetske bezbednosti.
Poštovane kolege! Uveren sam da svi dobro razumete sa kakvim se zadacima velikih razmera suočava Rusija, koliko mnogo treba da uradimo, uključujući i spoljnopolitički pravac.
Iskreno vam želim uspeha u ovom teškom radu na osiguranju bezbednosti Rusije, naših nacionalnih interesa, jačanju položaja zemlje u svetu, unapređenju integracionih procesa i bilateralnih odnosa sa našim partnerima.
Sa svoje strane, državni vrh će nastaviti da pruža neophodnu podršku diplomatskom resoru i svima koji su uključeni u sprovođenje ruske spoljne politike.
Hvala još jednom na trudu, hvala na strpljenju i pažnji za ono što je rečeno. Siguran sam da ćemo uspeti u svemu.
Hvala puno“.
S. Lavrov: „Poštovani Vladimire Vladimiroviču, pre svega želim da vam zahvalim, naravno, na oceni našeg rada.
Trudimo se, a život nas tera da se trudimo još više, i uradićemo to, jer svi shvataju da je to potrebno zbog sudbine zemlje, sudbine našeg naroda i, donekle, zbog sudbinu sveta. Vaši nalozi, koje ste sada izneli, u kojima se detaljno opisuje koncept evroazijske bezbednosti, biće sprovedeni veoma konkretno zajedno sa našim kolegama iz drugih resora.
U kontekstu izgradnje novog, pravednog, kako ste rekli, nedeljivog sistema bezbednosti na istim principima, nastavićemo da pomažemo u rešavanju pojedinačnih kriznih situacija, od kojih, naravno, ukrajinska kriza za nas ima najveći prioritet.
Vašu novu inicijativu ćemo, svakako, koristiti u raznim situacijama, uključujući i u našem radu u okviru BRIKS-a, Šangajske organizacije za saradnju, sa Kinom, zemljama Latinske Amerike i Afrike, koje su takođe iznele svoje inicijative, ali koji su do sada potpuno ignorisali oni koji upravljaju Ukrajinom.
Hvala još jednom! Nastavićemo da se trudimo“.
V. Putin: „Hvala“.
