Saveznici čekali da SSSR iskrvari, pa da se iskrcaju u Normandiji
© Sputnik / RIA Novosti
/ Pratite nas
Iskrcavanje u Normandiji dogodilo se u trenutku kada se pobednik u ratu već praktično znao. Iako je invazija planirana još od 1942, a Sovjeti mnogo puta tražili otvaranje „drugog fronta“, Saveznici su čekali da SSSR iskrvari i radije su se bavili perifernim frontovima, nego da neprijatelja udare „pravo u glavu“, kaže istoričar Goran Miloradović.
Obeležavanje 80. godišnjice iskrcavanja zapadnih saveznika u Normandiji pokazuje da je Zapad završio sa revizijom istorije. Sada je na delu poništavanje Rusije kao pobednika u II svetskom ratu, a poenta skupa je zamena teza kako bi se legitimizovala namera da se na Rusiju u budućnosti izvrši agresija, ističe Miloradović.
Ako je suditi po američkoj popularnoj kulturi, II svetski rat je dobio redov Rajan, a u tom maniru je, čini se organizovano i obeležavanje osamdesete godišnjice iskrcavanja anglo-američkih snaga u Normandiji, na kome je glavna zvezda bivši ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski.
„Dan D“, kako je 6. juni 1944. poznat u široj javnosti još odavno je brendiran kao najvažniji datum najvećeg oružanog sukoba u svetskoj istoriji (još 1962. snimljena je filmska epopeja „Najduži dan“). Sada, Zapad pokušava da zaokruži mit u kome su samo oni pobedili Hitlerovu Nemačku, bez obzira na skoro trideset miliona žrtava koje je u toj borbi dao SSSR.
Namera se ni ne krije – prema pisanju zapadnih medija, domaćin skupa na koji Rusija nije ni pozvana, francuski predsednik Emanuel Makron okupljanjem predsednika zapadnih država, među kojima je i američki predsednik Džozef Bajden, želi da pokaže da su „zapadni saveznici ujedinjeni sa Ukrajinom“. U ovom slučaju, ulogu redova Rajana igra Vladimir Zelenski.
SAD i Britanija su samo želeli svoj deo kolača
„Jedan od razloga za to je što su očekivali velike gubitke i čekali su da Sovjeti maksimalno oslabe Nemačku. S druge strane, razlog je bio i to što su, u trenutku kada se odlučuju za desant, Sovjeti već toliko napredovali da će uskoro ući na teritoriju same Nemačke i moguće je da Nemci ne bi stigli da ih zaustave pre Atlantika“, navodi Miloradović.
Nije dakle, bilo pitanje samo ko će pobediti Nemce, nego i šta će biti ratni plen – da se zapadni saveznici nisu na evropski kontinent iskrcali juna 1944, SSSR je mogao da stigne bez problema do Francuske. Ispada da su SAD i Britanija samo želeli svoj deo kolača, dodaje on.
Britanska i francuska politika pre početka rata bila je usmerena na to da se moć narasle nacističke Nemačke okrene na istok; tako je bilo i tokom rata, a u te svrhe bila je usmerena i saveznička pomoć SSSR-u, kako bi se maksimalno iskoristila ubojna snaga Crvene armije. To je opet, dovelo do velikog broja žrtava na sovjetskoj strani, ali i na nemačkoj – sa invazijom se, zapravo čekalo da obe strane do maksimuma iskrvare.
Poništavanjem Rusije, Zapad se priprema za agresiju
Govoreći o skupu koji je organizovao Emanuel Makron, Miloradović smatra da se pokušava sa poništavanjem Rusije kao aktera u istoriji, što je, kako kaže, jedan od oblika agresije. Odnosno, priprema za onu pravu agresiju.
Uz pomoć „kanselovanja“, to jest poništavanja, pokušava se sa delegitimizacijom sadašnje ruske politike, a da u isto vreme pripreme i legitimizuju svoju agresiju koja može da pređe u novu fazu ako se članice NATO-a neposredno uključe u ukrajinski konflikt.
„Sama pretnja takođe može da bude jedna vrsta političkog i psihološkog pritiska, ali i ne mora. Srbija, koja je od strane Zapada odavno percipirana kao saveznica Rusije, nalazi se u sličnoj situaciji. Imali smo nedavno izglasavanje deklaracije o Srebrenici. To je označavanje Srbije kao mete. Oni kažu da ne postoje genocidni narodi, ali to se medijski sutra može interpretirati na takav način i da se legitimizuje agresivna politika prema Srbiji“, objašnjava naš sagovornik.
Pokušaj da se Rusija isključi iz pobede u II svetskom ratu isti je takav znak, dodaje on.
„Ne treba se zavaravati da je to nešto drugo, da su na Zapadu odjednom zaboravili istorijske činjenice. Nisu, oni ih samo prilagođavaju aktuelnoj politici“, konstatuje Miloradović.
Glavna poenta skupa koji organizuje Makron je, kako naš sagovornik navodi, zamena teza – ko je bio s koje strane – samo se zapad borio protiv Hitlera, a sovjetski socijalistički poredak i nemački nacionalsocijalizam da se izjednače. U krajnjoj konsekvenci, na taj način se dobija da je zapadni neoliberalni poredak, sa, kako Miloradović kaže, krajnje bizarnim manifestacijama ljudskih prava i sloboda, jedini ispravan i politički prihvatljiv.
„Oni pokušavaju da sadašnju Rusiju ospore kao državu koja ima pravo da utiče na međunarodnu politiku. Da li će u tome uspeti? Ne verujem, jer nije Evropa sve. Ne završava se sve ovde. To je pokazalo i glasanje o rezoluciji o Srebrenici u UN-u – da oni koji nisu spremni da otvoreno stanu protiv interesa Zapada ipak jesu spremni da izbegnu da ih podržavaju. I sve je veći broj takvih, bilo time što su vrlo suzdržani, bilo time što, kada se glasa odu u toalet“, kaže Miloradović.
Poništiti istorijsku ulogu Rusije – nemoguća misija
Jedan od dobitaka II svetskog rata je i kredibilitet koje su zemlje pobednice stekle, tako da poništavanje Rusije kao naslednice Sovjetskog saveza u svetskoistorijskom procesu, prema Miloradovićevim rečima, nije moguć.
Goran Miloradović
© Sputnik / Lola Đorđević
Sovjetski savez položio je u ratu najveće žrtve čiji broj nikada nije tačno utvrđen – vojnika je, procenjuje se poginulo najmanje deset miliona, dok je civilnog stanovništva stradalo najmanje petnaest miliona, kaže on.
„Rusiji, koja je naslednica istorijske tradicije Sovjetskog saveza, pripada legitimno pravo pobednika. Zapad je svestan koliko to veliku težinu ima i pokušava da je tog argumenta liši. I to je to – pokušaj da se na naše oči prebrišu istorijske činjenice koje su velike kao grad“, zaključuje Miloradović.
A istorijske činjenice kažu da je Crvena armija tokom II svetskog rata nanela 80 odsto ukupnih gubitaka nemačkim oružanim snagama. Približno u isto vreme kada je počelo iskrcavanje u Normandiji, počela je i sovjetska „Operacija Bagration“, operacija oslobođenja Belorusije, jedan od „deset Staljinovih udaraca“, tokom koje je iz stroja izbačeno blizu pola miliona nacističkih vojnika i uništena grupa armija „Centar“. Do početka jula, oslobođen je, ne samo Minsk, već i prestonice baltičkih republika, kao i Kišinjev i Bukurešt.
Ako se samo ove činjenice uzmu u obzir, iskrcavanje u Normandiji u poređenju sa događajima na Istočnom frontu samo u junu 1944. izgleda samo kao mali, uzgredni okršaj.
