https://lat.sputnikportal.rs/20240525/ko-je-vera-a-ko-nevera-usred-ist-rivera-srbija-nije-pobedila--ovo-je-mnogo-vise-od-pobede--1172643752.html
Ko je vera, a ko nevera usred Ist Rivera: Srbija nije pobedila – ovo je mnogo više od pobede!
Ko je vera, a ko nevera usred Ist Rivera: Srbija nije pobedila – ovo je mnogo više od pobede!
Sputnik Srbija
Zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, za Srbe je bila nova epska i istorijska bitka koja postaje deo mitskog i suštinskog postojanja. Samo zato smo i... 25.05.2024, Sputnik Srbija
2024-05-25T20:00+0200
2024-05-25T20:00+0200
2024-05-25T20:00+0200
srbija
srbija
srbija – politika
aleksandar vučić
generalna skupština un
patrijarh porfirije
kosovski zavet
nato bombardovanje
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/03/17/1152917525_0:280:3143:2048_1920x0_80_0_0_4474a389ea896afcb96a7c55580460e1.jpg
Desilo se i to. U četvrtak 23. maja. Najmoćnije sile Zapada predvođene Amerikom i oličene Nemačkom kao spikerom u veleobrtu istorijskog cinizma, nisu uspele da zgaze Srbiju, Republiku Srpsku i Srbe.Višestruko jači, moćniji i bogatiji udarili su na Srbe, kao 1389, 1914, 1941, 1999. godine.Procenili su da je upravo sad trenutak da se Srbija slomi i da prihvati da je naš narod izvršio genocid u Srebrenici i da zbog toga mora da primi žig posred čela.Procenili su da je poslednji trenutak da se srpski narod ponizi i kazni na svetskoj pozornici, da mu se večno zalepi genocidna stigma.Procenili su da je baš sada, kada Srbija jedina u Evropi nije uvela sankcije Rusiji i odoleva abnormalnom evroatlantskom cunamiju, vreme da se sa njom „moderni“ svet konačno razračuna.Zapad se opet preračunaoOpet su se preigrali. I opet su se preračunali. Opet su zube polomili.Zapadni jastrebovi i posle dva odlaganja glasanja, i posle diplomatskog blickriga i zavrtanja ušiju i finansijskih slavina širom zemaljske kugle, nisu uspeli da trijumfuju. Nisu uspeli čak da obezbede ni prostu većinu.Antisrpska rezolucija koja je samo formalno usvojena, sa manje glasova od onih koji su protiv i uzdržanih – predstavlja samo početak nove istorijske epohe suprotstavljanja slobodnog i nepokornog sveta zapadnom diktatu.Tačno je, rezolucija nije obavezujuća ali bi njeno ubedljivo usvajanje stvorilo političku paradigmu o istorijskoj krivici Srba.Još je tačnije, Srbija je uspela da izbori novu paradigmu – da je ova rezolucija pogrešna, zlonamerna i nepravedna i da se slobodni svet suprotstavio zapadnim ciljevimaZastava Srbije usred NjujorkaA simbolična slika tog njihovog poraza jeste gotovo nadrealna scena u svetskoj diplomatiji kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić nakon glasanja usred Ujedinjenih nacija podigao zastavu Srbije.Tačno je da je to gotovo neviđen prizor, pa i gotovo neprimeren sednici UN, ali je tek neviđeno da jednu zemlju, bez konsenzusa, razgovora, bez jasnog racionalnog cilja, osim gole odmazde, hoćeš da osudiš za genocid.Zato je srpska trobojka usred Njujorka morala da bude podignuta.Zato je predsednik njome morao gotovo navijački da se ogrne.Zato je ceo svet umesto Srbije na patosu, morao da vidi Srbiju uzdignute glave.Kakav je to samo jeziv paradoks. Prvo srušiš sve procedure, prvi put glasaš o genocidu bez konsenzusa i dvotrećinske većine, a zatim opominješ predsednika Srbije jer unošenje zastave - „nije po protokolu“.Tako su čak i u Srbiji, „proevropski“ i slobodoumni analitičari i političari kritikovali patrijarha Porfirija jer je blagoslovio Vučića pred put u Njujork.„Duhovite“ i ostrašćene tupadžije zajedljivo su logicirale povodom crkvenih zvona koja su se oglasila pred sednicu u Ujedinjenim nacijama.Dežurni cinici i lucidni komentatori, sa sekularnim, racionalnim "mirom" ismevali su veličanstvene scene iz Hrama Svetog Save koje su i trebale da podsete na Lazarevu večeru i sva naša vidovdanska iskušenja.Koje su i morale da pozovu na viteški i nepravedan boj koji nema nikakvu alternativu osim golog nacionalnog poniženja.Šta Srbija ima osim vereA šta Srbija drugo ima. Osim vere, ponosa, hrabrosti. Šta Srbija drugo, osim truda, diplomatske veštine i uporne i dosadne marljivosti, može da pokaže u višestruko nepravičnoj utakmici. Kad je priteraju u ćošak. U konopce.Jesmo li bogatiji, naoružaniji, mnogoljudniji, osioniji, bahatiji, silniji? Jesmo li fizički jači? Imamo li više saveznika? Imamo li više svetskih medija na našoj strani?Ne. Imali smo sabornost i nadljudski trud. Pa sada i kosponzori rezolucije iz Evrope i regiona otvoreno priznaju da je jedini suštinski pobednik ove diplomatske bitke – Srbija.Baš kao što smo pobedili u Kosovskom boju iako smo bili pod turskom sabljom pet vekova.Baš kao što smo pobedili u Velikom ratu iako smo izgubili proporcionalno najviše ljudi od svih svetskih zemalja.Baš kao što smo pobedili naciste u Drugom svetskom ratu iako nam je zemlja potpuno razorena.Baš kao što smo pobedili 1999. godine, iako nas je bombardovalo 19 NATO zemalja ali nam naše Kosovo nisu oteli.To nam je usud. Uvek se Imperija olupala o Srbiju. Uvek se na nama okretao točak istorije. Uvek se posle velike srpske žrtve budio slobodni svet.Kao što je i sada, uz prijateljsku Rusiju, i Kina prvi put glasala čvrsto protiv zapadne rezolucije.O njima nećemo...Nećemo da pričamo na ovom mestu o braći Crnogorcima, jer je njima sasvim dovoljna i njihova bruka i muka.Nećemo na ovom mestu da pričamo i o braći Makedoncima koji su kosponzori luzerskog dokumenta koji je već postao bezvredan ubrus za brisanje ruku na Menhetnu.Nećemo da pominjemo one kojima su najbitnija evropska poglavlja, sitne finansijske koristi i koji padaju ničice na jedan telefonski poziv iz neke zapadne metropole.Da ne pričamo ni o onima u Srbiji koji su navijali da naš narod u Njujorku bude poražen zarad njihovih političkih poena. Jer, čak i kućno vaspitanje nalaže da u svetskim utakmicama budeš uz svoju svoju zemlju, pa i uz Partizan i Zvezdu u međunarodnim mečevima iako nisi njihov navijač. Pa ćemo se posle, kad bitka prođe, obračunati kod kuće između sebe.Nećemo da pričamo ni o onima koji moraju da budu Branković kako bi se opet, po ko zna koji put, ostvario Zavet.Ali, da ne idemo dalje mnogo u simboliku i mistifikaciju.Znaju Srbi dobro da je danas 25. maj 2024. godine, iako znamo da je i svaki dan večnost.Znamo mi da smo mali i da moramo da sarađujemo sa svima.Znamo da su nam neophodne i zapadne investicije i nova radna mesta.Znamo i da je u Beogradu koncert fantastične nemačke rok grupe Ramštajn, na koji idem sa sinom.Srbija nema neprijatelje. Srbija nikoga ne zabranjuje. Srbija je zemlja otvorena za sve.Ali, nemojte da pokušate da nas zgazite.U suprotnom, moraćete da gledate zastavu države Srbije usred Ist Rivera.Baš tamo gde se opet videlo – ko je vera, a ko nevera!Pogledajte i:
https://lat.sputnikportal.rs/20240523/rusija-uz-srbe-ukrajina-protiv-grcka-uzdrzana---noz-u-ledja-iz-crne-gore-1172557671.html
srbija
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
2024
Predrag Vasiljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112082/80/1120828000_524:0:2572:2048_100x100_80_0_0_3860d16a76b2563de4fc973893713ab3.jpg
Predrag Vasiljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112082/80/1120828000_524:0:2572:2048_100x100_80_0_0_3860d16a76b2563de4fc973893713ab3.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rossiya Segodnya“
Predrag Vasiljević
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112082/80/1120828000_524:0:2572:2048_100x100_80_0_0_3860d16a76b2563de4fc973893713ab3.jpg
srbija, srbija – politika, aleksandar vučić, generalna skupština un, patrijarh porfirije, kosovski zavet, nato bombardovanje
srbija, srbija – politika, aleksandar vučić, generalna skupština un, patrijarh porfirije, kosovski zavet, nato bombardovanje
Ko je vera, a ko nevera usred Ist Rivera: Srbija nije pobedila – ovo je mnogo više od pobede!
Zasedanje Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, za Srbe je bila nova epska i istorijska bitka koja postaje deo mitskog i suštinskog postojanja. Samo zato smo i pobedili. Samo zato je to više od pobede. Kao Kosovski boj ili otpor NATO agresoru 1999. godine.
Desilo se i to. U četvrtak 23. maja. Najmoćnije sile Zapada predvođene Amerikom i oličene Nemačkom kao spikerom u veleobrtu istorijskog cinizma, nisu uspele da zgaze Srbiju, Republiku Srpsku i Srbe.
Višestruko jači, moćniji i bogatiji udarili su na Srbe, kao 1389, 1914, 1941, 1999. godine.
Procenili su da je upravo sad trenutak da se Srbija slomi i da prihvati da je naš narod izvršio genocid u Srebrenici i da zbog toga mora da primi žig posred čela.
Procenili su da je poslednji trenutak da se srpski narod ponizi i kazni na svetskoj pozornici, da mu se večno zalepi genocidna stigma.
Procenili su da je baš sada, kada Srbija jedina u Evropi nije uvela sankcije Rusiji i odoleva abnormalnom evroatlantskom cunamiju, vreme da se sa njom „moderni“ svet konačno razračuna.
Opet su se preigrali. I opet su se preračunali. Opet su zube polomili.
Zapadni jastrebovi i posle dva odlaganja glasanja, i posle diplomatskog blickriga i zavrtanja ušiju i finansijskih slavina širom zemaljske kugle, nisu uspeli da trijumfuju. Nisu uspeli čak da obezbede ni prostu većinu.
Antisrpska rezolucija koja je samo formalno usvojena, sa manje glasova od onih koji su protiv i uzdržanih – predstavlja samo početak nove istorijske epohe suprotstavljanja slobodnog i nepokornog sveta zapadnom diktatu.
Tačno je, rezolucija nije obavezujuća ali bi njeno ubedljivo usvajanje stvorilo političku paradigmu o istorijskoj krivici Srba.
Još je tačnije, Srbija je uspela da izbori novu paradigmu – da je ova rezolucija pogrešna, zlonamerna i nepravedna i da se slobodni svet suprotstavio zapadnim ciljevima
Zastava Srbije usred Njujorka
A simbolična slika tog njihovog poraza jeste gotovo nadrealna scena u svetskoj diplomatiji kada je predsednik Srbije Aleksandar Vučić nakon glasanja usred Ujedinjenih nacija podigao zastavu Srbije.
Tačno je da je to gotovo neviđen prizor, pa i gotovo neprimeren sednici UN, ali je tek neviđeno da jednu zemlju, bez konsenzusa, razgovora, bez jasnog racionalnog cilja, osim gole odmazde, hoćeš da osudiš za genocid.
Zato je srpska trobojka usred Njujorka morala da bude podignuta.
Zato je predsednik njome morao gotovo navijački da se ogrne.
Zato je ceo svet umesto Srbije na patosu, morao da vidi Srbiju uzdignute glave.
Kakav je to samo jeziv paradoks. Prvo srušiš sve procedure, prvi put glasaš o genocidu bez konsenzusa i dvotrećinske većine, a zatim opominješ predsednika Srbije jer unošenje zastave - „nije po protokolu“.
Tako su čak i u Srbiji, „proevropski“ i slobodoumni analitičari i političari kritikovali patrijarha Porfirija jer je blagoslovio Vučića pred put u Njujork.
„Duhovite“ i ostrašćene tupadžije zajedljivo su logicirale povodom crkvenih zvona koja su se oglasila pred sednicu u Ujedinjenim nacijama.
Dežurni cinici i lucidni komentatori, sa sekularnim, racionalnim "mirom" ismevali su veličanstvene scene iz Hrama Svetog Save koje su i trebale da podsete na Lazarevu večeru i sva naša vidovdanska iskušenja.
Koje su i morale da pozovu na viteški i nepravedan boj koji nema nikakvu alternativu osim golog nacionalnog poniženja.
A šta Srbija drugo ima. Osim vere, ponosa, hrabrosti. Šta Srbija drugo, osim truda, diplomatske veštine i uporne i dosadne marljivosti, može da pokaže u višestruko nepravičnoj utakmici. Kad je priteraju u ćošak. U konopce.
Jesmo li bogatiji, naoružaniji, mnogoljudniji, osioniji, bahatiji, silniji? Jesmo li fizički jači? Imamo li više saveznika? Imamo li više svetskih medija na našoj strani?
Ne. Imali smo sabornost i nadljudski trud. Pa sada i kosponzori rezolucije iz Evrope i regiona otvoreno priznaju da je jedini suštinski pobednik ove diplomatske bitke – Srbija.
Baš kao što smo pobedili u Kosovskom boju iako smo bili pod turskom sabljom pet vekova.
Baš kao što smo pobedili u Velikom ratu iako smo izgubili proporcionalno najviše ljudi od svih svetskih zemalja.
Baš kao što smo pobedili naciste u Drugom svetskom ratu iako nam je zemlja potpuno razorena.
Baš kao što smo pobedili 1999. godine, iako nas je bombardovalo 19 NATO zemalja ali nam naše Kosovo nisu oteli.
To nam je usud. Uvek se Imperija olupala o Srbiju. Uvek se na nama okretao točak istorije. Uvek se posle velike srpske žrtve budio slobodni svet.
Kao što je i sada, uz prijateljsku Rusiju, i Kina prvi put glasala čvrsto protiv zapadne rezolucije.
Nećemo da pričamo na ovom mestu o braći Crnogorcima, jer je njima sasvim dovoljna i njihova bruka i muka.
Nećemo na ovom mestu da pričamo i o braći Makedoncima koji su kosponzori luzerskog dokumenta koji je već postao bezvredan ubrus za brisanje ruku na Menhetnu.
Nećemo da pominjemo one kojima su najbitnija evropska poglavlja, sitne finansijske koristi i koji padaju ničice na jedan telefonski poziv iz neke zapadne metropole.
Da ne pričamo ni o onima u Srbiji koji su navijali da naš narod u Njujorku bude poražen zarad njihovih političkih poena. Jer, čak i kućno vaspitanje nalaže da u svetskim utakmicama budeš uz svoju svoju zemlju, pa i uz Partizan i Zvezdu u međunarodnim mečevima iako nisi njihov navijač. Pa ćemo se posle, kad bitka prođe, obračunati kod kuće između sebe.
Nećemo da pričamo ni o onima koji moraju da budu Branković kako bi se opet, po ko zna koji put, ostvario Zavet.
Ali, da ne idemo dalje mnogo u simboliku i mistifikaciju.
Znaju Srbi dobro da je danas 25. maj 2024. godine, iako znamo da je i svaki dan večnost.
Znamo mi da smo mali i da moramo da sarađujemo sa svima.
Znamo da su nam neophodne i zapadne investicije i nova radna mesta.
Znamo i da je u Beogradu koncert fantastične nemačke rok grupe Ramštajn, na koji idem sa sinom.
Srbija nema neprijatelje. Srbija nikoga ne zabranjuje. Srbija je zemlja otvorena za sve.
Ali, nemojte da pokušate da nas zgazite.
U suprotnom, moraćete da gledate zastavu države Srbije usred Ist Rivera.
Baš tamo gde se opet videlo – ko je vera, a ko nevera!
