Svi komentarišu: Ne zna se ko je muško, a ko žensko - je li to svet kom streme naša deca
14:15 19.05.2024 (Osveženo: 11:41 20.05.2024)
© Tanjug / AP/Martin Meissner
Pratite nas
„Hleba i igara“, dobro poznata krilatica još iz vremena Rimskog carstva, aktuelna je i danas, s tim što , umesto u arenama s divljim zverima i gladijatorima, uglavnom sedimo ispred svojih malih ekrana i gledamo razne vrste „cirkusa“, od skupštinskih prenosa i „ratova uživo“, preko rijaliti programa, do izbora za Pesmu Evrovizije.
Popularno takmičenje, kojem glavni atribut odavno više nije samo „muzičko“, posebno je aktuelno ovih dana. Svi komentarišu ono što smo imali prilike da gledamo protekle sedmice u dvorani u Malmeu, uglavnom uz bojazan da bi vrednosti koje nam „servira“ ovaj medijski spektakl mogla da „progutaju“ naša deca i da postanu robovi sveta „u kojem se ne zna ko je muško, a ko žensko“, kojim vladaju „sektaši“, „izrodi“ i drugi „đavolji podanici“.
Dvostruki standardi i politička korektnost
Ove godine gužva oko „Eurosonga“ nastala je, s jedne strane, zbog učešća Izraela na takmičenju, odnosno zbog demonstracija u Malmeu i potrebe pojedinih takmičara da se odrede prema izraelsko-palestinskom sukobu. S druge strane, lavinu komentara je izazvala činjenica da je pobedila osoba koja se deklariše kao „nebinarna“ – švajcarski izvođač Nemo.
Kada je reč o političkim skandalima, najupečatljiviji incident na ovogodišnjem „Eurosongu“ dogodio se kada je holandski predstavnik Jost Klajn, koji je izvodio pesmu „Europapa“, diskvalifikovan. Zvanično, zbog sukoba s jednim od učesnika organizacionog tima takmičenja, a nezvanično zbog toga što se tokom izjave predstavnika Izraela na pres-konferenciji pokrio zastavom svoje zemlje i time iskazao neslaganje s izraelskim delovanjem u Pojasu Gaze.
„Taj način diskvalifikovanja izvođača je samo jedna od manifestacija svetskog licemerja. Amerikanci, koji su kao za mir, nastavljaju da šalju milijarde za oružje Izraelu“, kaže u razgovoru za Sputnjik kompozitor, muzičar i jedan od članova žirija za izbor srpskog predstavnika na „Pesmi Evrovizije“ Aleksandar Sedlar.
Muzičko takmičenje ili „frick show“?
Prema Sedlarovim rečima, „Pesma Evrovizije“ koju pamtimo iz nekih ranijih vremena, kada su se na tom takmičenju pojavljivali izvođači poput švedske grupe „ABBA“, odavno više ne postoji i sada se ona, kako kaže naš sagovornik, pretvorila u „freak show“.
„Hteo sam sa kćerkom da odgledam takmičenje, ali sam vrlo brzo shvatio, već posle britanskog nastupa (a naglašavam da nisam homofob), da nemam tu za šta da se uhvatim kada je reč o muzici. Tehnologija napreduje, produkcija je sve bolja, uslovi su sve bolji, nastupi su u tom smislu produkcijski sve luđi, ali što sam stariji, sve mi je teže da ignorišem taj širi kontekst. Za mene je ovogodišnja 'Pesma Evrovizije' potpuni poraz humanosti. Pre par godina Rusiju su izbacili s takmičenja zbog sukoba u Ukrajini, a Izrael mrtav-'ladan nastupa s pesmom 'October Rain'. Dakle, to može? Eto, kao, promenili su naslov, ali oni su ipak otpevali pesmicu dok, istovremeno, traje masakr dece u Gazi. Takmičenje i finansira Izrael i zato oni imaju toliku moć da diskvalifikuju izvođače. Zbog toga čisto sumnjam da ću u narednom periodu pratiti to takmičenje koje se potpuno udaljilo od svoje suštine, a to je da muzika treba da spaja ljude“, navodi Sedlar.
Ljudska pažnja – najskuplja roba
Prema rečima medijskog stručnjaka Maje Vukadinović, najskuplja roba u današnjem medijskom svetu jeste ljudska pažnja, zbog čega se učesnici „Pesme Evrovizije“, ali i brojnih drugih manifestacija, trude da kod publike pošto-poto izazovu šok.
Evrovizija 2024
© Tanjug / AP/Martin Meissner
„Setimo se kako je 'Evrovizija' izgledala sedamdesetih i osamdesetih: imali ste izvođača na sceni koji veoma dobro peva i nije bilo nikakve scenografije, koncepta, priče. A sada imam utisak da je sve ostalo važnije od glasa, same muzike, izvođača“, kaže Maja Vukadinović.
Ipak, nastup francuskog izvođača Slimana, koji je izveo ljubavnu baladu „Mon amour“, potpuno sam na sceni, bez ikakve scenografije, uspeo je da privuče i publiku, i žiri, koji su mu dodelili relativno ujednačen broj glasova i plasman na četvrto mesto. U tom smislu, vidimo da je i danas, kao i nekad, ipak, moguće zadržati pažnju „nervoznih i dekocentrisanih“ gledalaca samo – emotivnom pesmom i dobrim glasom.
„Francuski izvođač je privukao pažnju onih gledalaca koji, na sreću, i dalje vrednuju muziku i kvalitet interpretacije, ali se bojim da mlađe generacije ipak više reaguju na spektakl. Zato i kažem da je 'Pesma Evrovizije' nešto što mi živimo kroz medije veoma dugo i nije samo ona takva. Sa svih strana nas zasipa nekakav šareniš kroz televiziju, ali i kroz društvene mreže, kroz digitalne medije. Mladi ljudi su naviknuti na to i ne poznaju ništa drugo“, smatra Maja Vukadinović.
Evrovizija 2024
© Tanjug / AP/Martin Meissner
Da li je „Eurosong“ uzor ili ogledalo?
A da li „Pesma Evrovizije“ nameće određene trendove, stilove, modele ponašanja, vrednosti i obrasce, ili je ona, zapravo, odraz svega onoga što se događa u društvu? Koliko jedno takmičenje te vrste može dalekosežno da utiče na decu i omladinu?
„'Pesma Evrovizije' više reflektuje određene društvene trendove, veoma ih dobro mapira i pokazuje sve ono što se oko nas događa. Godinama unazad na osnovu 'Pesme Evrovizije' vidimo tačno kakve su tendencije u društvu, na osnovu toga ko su pobednici, šta oni simbolizuju, u kom političkom i društvenom trenutku je neka osoba pobedila, kog je rodnog ili nekog drugog identiteta. Mislim da uticaj 'Eurosonga' ne može biti dalekosežan, već da može samo da trasira neke trendove. To je ipak samo jedno takmičenje, spektakularno poput dodele Oskara, Gremi nagrada, dakle pre svega medijski događaj“, smatra Maja Vukadinović.
S njom se slaže i Aleksandar Sedlar koji dodaje da je, budući da je i sam bio u timovima koji su nastupali na „Pesmi Evrovizije“, prvo s predstavnicima Bosne i Hercegovine, a potom s Jelenom Tomašević, imao priliku da vidi da je reč o „zatvorenim krugovima ljudi, malom, specifičnom svetu koji funkcioniše sam za sebe“.
Bratstvo i jedinstvo „od Vardara pa do Triglava“
„Pesma Evrovizije“, ipak, ima i jedan pozitivan efekat, a to je fenomen međusobne podrške susednih naroda, koja je posebno dirljiva u ovom balkanskom regionu s obzirom na još sveže sećanje na ratove i tenzije koje i dalje ne jenjavaju.
Tako smo svedoci da iz godine u godinu gledaoci iz bivših jugoslovenskih republika s velikim poletom podržavaju predstavnike susednih zemalja i raduju se njihovim uspesima na takmičenju. Neki od najsvežijih primera su Konstrakta, koja je 2022. godine na „Eurosongu“ osvojila peto mesto za Srbiju, i hrvatski izvođač Bejbi Lazanja koji je ove godine zauzeo drugu poziciju.
„Umetnici iz zemalja regiona, odnosno bivše Jugoslavije, sarađuju. Ta saradnja je odavno utemeljena, i to ne samo u muzici, nego i na filmu i u drugim oblastima. A onda se to preliva na 'Pesmu Evrovizije', pa vidimo da je našoj Teji Dori prvi čestitao Bejbi Lazanja kada se plasirala u finale takmičenja. Mislim da umetnici u tom smislu nikada i nisu bili problematični. I generalno, kada se misli o Jugoslaviji, uvek postoji umetničko i političko gledište. Ovo prvo nikada nije bilo sporno, ovo drugo jeste“, kaže Sedlar.
Teja Dora
© AP Photo / Martin Meissner
Stiže novi „cirkus“
Ako se vratimo na krilaticu „hleba i igara“, možemo zaključiti da je „Pesma Evrovizije“, kao i mnogi drugi događaji koji izazivaju burne polemike u javnosti, a prevashodno na društvenim mrežama, veoma efikasan način da se širem krugu ljudi skrene pažnja s daleko važnijih tema, kao što su ratovi, politička previranja, ekonomska kriza.
„Show must go on“! Ovogodišnji evrovizijski cirkus je završen i već zaboravljamo na njega, preplavljeni novim cirkuskim tačkama... Do sledeće godine i novog cirkusa, na kojem ćemo, možda već žučno polemisati o nastupima bez ljudi, uz melodije i ritmove koje je osmislila veštačka inteligencija, uz neke virtuelne zvezde – „binarne“ ili „nebinarne“.
