https://lat.sputnikportal.rs/20240512/ljubisa-ristic-ludilo-je-da-porazene-kvislinske-zemlje-propovedaju-demokratiju-i-antifasizam-video-1172074518.html

Ljubiša Ristić: Ludilo je da poražene kvislinške zemlje propovedaju demokratiju i antifašizam /video/

Ljubiša Ristić: Ludilo je da poražene kvislinške zemlje propovedaju demokratiju i antifašizam /video/

Sputnik Srbija

Zna se šta je deveti maj, to je Dan pobede nad fašizmom. Mi sad vidimo šta se događa u Evropi i da te sile uopšte nisu poražene, kaže pozorišni reditelj Ljubiša... 12.05.2024, Sputnik Srbija

2024-05-12T13:04+0200

2024-05-12T13:04+0200

2024-05-12T13:04+0200

kultura

kultura

ljubiša ristić

dan pobede

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e7/07/09/1158287120_0:0:3073:1728_1920x0_80_0_0_73df3ed7f0c7efc81e46962de3cf4673.jpg

Otuda je u razgovoru o kulturno-političkom pokretu KPGT koji je, zajedno sa kolegama iz Ljubljane i Zagreba osnovao pre bezmalo pola veka, svoje mesto prirodno našao i ovaj značajni datum.„Odjednom vidimo jednu potpuno neverovatnu situaciju. Sve te zemlje koje su na neki način iz tog rata izašle kao poražene, nacističke, kvislinške, sada propovedaju demokratiju i antifašizam, a opet u njima preovladavaju najcrnje desničarske i profašističke snage. Vladajuće partije u Evropskom parlamentu objavile su da se ne smeju praviti ustupci desnim snagama, a imamo hrvatsku vladu koja je pre nekoliko dana sastavljena sa najcrnjim ustaškim domovinskim pokretom. To je Evropska unija, šta tu ima više da pričamo o tome. Istovremeno, ovi u Ukrajini što imaju te nacističke formacije, banderinske, optužuju Rusiju za fašizam. To je potpuno jedno ludilo, jedan svet apsolutno neprihvatljiv. Verujem da će vreme pokazati da to ne može da prođe, da nema šanse.“Šansu da se svetsko ludilo umiri Ristić vidi u strahu od globalnog sukoba.„Način da se izbegne globalni sukob jeste razum velikih sila koje imaju nuklearno oružje, koje znaju da nema rata među nuklearnim silama. To što će svi organizovati male, prljave ratove među drugima, gurati jedne protiv drugih, praviti svoje ekonomske računice, razvijati vojno-industrijske komplekse, sve je to jasna situacija. To već znamo, vidimo, ali je jako teško za običan svet da to razume, da u tome živi, da se u tome snalazi i što je najgore, da se u tome opredeljuje.“Trebalo bi podvući crtuRistić podseća da bi upravo u ovakvim danima trebalo da se podvuče crta i sagleda šta se dogodilo u međuvremenu.„Kako to da toliko godina nakon pobede nad fašizmom mi ponovo imamo fašizam, imamo ponovo to imperijalističko ludilo. I to se ne sme zanemarivati. Ali, s druge strane imamo i jedan veliki deo sveta koji se radikalno menja, koji neće više da prihvata uslove i diktate, neće više da pristaje da prihvata stvari na svoju štetu. Hoće da se bori za sebe, za svoje ljude, za svoj interes, za svoju istoriju, tradiciju, jezik, kulturu... Mi smo sada tu gde jesmo i ja samo mogu da se nadam da će ove generacije koje dolaze ipak imati jedno srećnije vreme u kojem će moći više da se bave kulturom, u kojem će moći da proizvode, da žive jedan ozbiljan život.“Levičar i šezdesetosmaš, Ristić se, osim u jednom kratkom periodu, politikom nije bavio direktno, ali je politika bila tema mnogih i danas slavnih pozorišnih predstava u produkciji KPGT.Evropske vrednosti smo već imali„I vreme kada smo osnovali KPGT, 1977. godine bilo je turbulentno, crni oblaci su se valjali na horizontu, spremao se napad nacionalizma, uskogrudosti. Videli smo da to vodi ka razaranju zemlje i onoga što smo smatrali ključnom vrednošću naših života – a to je bio jugoslovenski način života. Sve ono što danas nazivaju `evropske vrednosti` mi smo već imali, kod nas je postojalo, zaživelo i onda je krenulo da se ruši. Veoma jasno smo mogli da vidimo da naš umetnički život, život u kulturi Jugoslavije ugrožavaju feudalne tendencije lokalnih moćnika i da se ta cela stvar polako razara, dižu se granice, nerazumevanja.“Prva predstava „Oslobođenje Skoplja“ rađena po komadu Dušana Jovanovića, a u Ristićevoj režiji imala je poseban ugao u odnosu na NOB i umesto o heroizmu progovorila je o porodičnim pričama.„Posle te predstave koja je trijumfalno krenula po Jugoslaviji osvojivši sve nagrade na Sterijinom pozorju – igrali smo je 750 puta po celom svetu – napravili smo sledeću, opet porodičnu dramu koja se zvala „Karamazovi“ i u kojoj se prvi put na sceni progovorilo o Golom otoku. Tako je to polako počelo da se pretvara u pokret kojem se priključivalo sve više ljudi iz cele zemlje“, objašnjava Ljubiša Ristić.Stvaranje pozorišnog mercedesaDa je ovaj umetnički pokret bio kontrapunkt onome što se zbivalo u stvarnosti potvrđuje i reditelj dodajući da je svojom idejom i delovanjem bio u direktnom sukobu sa tadašnjim političkim elitama.„Te elite su išle ka tome da se stvaraju granice, da se odvajaju kulturni centri, da krene nadmetanje u tome ko će prevladati koga na pitanjima jezika, kulture, umetnosti… Mi smo već tada počeli da zastupamo osnovnu ideju o jugoslovenskom kulturnom prostoru. To je bio naš zadatak i cilj – da delujemo u tom prostoru. Kao što je Jugoslavija imala Fiću kao simbol zajedničkog rada, mi smo hteli da u teatru napravimo ne fiću nego jedan mercedes, zajedničkim snagama. A to je u to vreme bila jedna vrlo opasna politička ideja.“Oni su imali oružjeGlumci KPGT igrali su predstave na svim jezicima kojima se govorilo u Jugoslaviji, kojima je govorila njihova publika. Ali, uprkos mnogobrojnosti publike, prepoznatoj ideji i snazi umetničkog izraza taj jedinstveni kulturni prostor nije opstao.„Mi smo poraženi radikalno, zemlja razbijena, te stotine hiljada ljudi koji su hrlili na naše predstave ostali su ograđeni u svom malom lokalnom okruženju, pod upravom lokalnih feudalnih političkih elita koje su ljubomorno branile svoje pravo da tu upravljaju. Mi nismo imali šansu za pobedu u toj stvari, jeste, svi su ti divni ljudi radili zajedno i ta divna publika je to sve pratila, navijala za to i htela to, ali oni su imali oružje. Zemlja je razbijena silom oružja, spolja i iznutra, a mi smo imali samo reči. Kako da im se suprotstavimo.“Ipak, teatar KPGT traje i danas. Nekad pozorišna trupa, danas je gradsko pozorište koje posećuju svi oni koji žele da na sceni vide komade Handkea, Čehova, Šekspira, ali i Puriše Đorđevića, Milice Novković, Zorice Jevremović... Ta pozorišna provokacija čiji je cilj da povede, bar i nakratko, u neki bolji svet prisutna je i danas.Politika kao crvena marama„Mi se nikad nismo bavili politikom u smislu političkog aktivizma, ovoga što je danas jako moderno. Nama je politika bila tema. Stalno su govorili `Ristić osnovao politički teatar` što je potpuna besmislica. Bavili smo se politikom onako kao što se bavimo slobodom, ljubavlju, bogatstvom, siromaštvom – kao temama. Naše su predstave uvek bile o onome što se događa oko nas, ono što je bio naš život bilo je na našoj sceni. Ja sam se u jednom trenutku, kritičnom za zemlju, direktno bavio politikom, shvatio sam da moram da budem tamo gde je levica i gde su Jugosloveni, da to ne mogu da izbegnem. Radio sam ono što bih inače uvek radio i nikad nisam promenio svoja uverenja, ali za druge je to bila – crvena marama. Ali, da bi čovek bio slobodan u umetnosti on mora prvo, kao i u životu, da sa sobom raščisti osnovnu stvar: mora da razjasni sebi da mu ništa ne treba. Jer, ako mu ništa ne treba, onda on može sve. Čim mu nešto treba onda mogu s tim da ga ucene, da ga dovedu u dilemu i da pristaje na komrpomise… Ja sam sebe tako disciplinovao još od rane mladosti da mogu bez bilo čega i da na taj način `vršim svoju slobodu`. Jer ljudski život je samo vršenje sopstvene slobode.“Ceo intervju sa Ljubišom Ristićem pogledajte u video prilogu:Pogledajte i:

2024

Vesti

sr_RS

kultura, ljubiša ristić, dan pobede