Dinar jači od srpskog, tvrdo pravoslavlje u Gruziji i bajkovita Božja pomoć: „Moj put je blagoslov“
© Foto : ABA liga / Dragana Stjepanović
Pratite nas
Ekskluzivno
Praznični dani služe da se malo razmisli o svetu koji nas okružuje. Planeta Zemlja je jedno čudesno mesto gde se prepliću narodi, vere i običaji. Treba ih upoznati što bolje. Zato smo u pomoć prizvali bišveg košarkaša Partizana Aljošu Mitrovića koji je za Sputnjik prepričavao dogodovštine iz Iraka, Bahreina, Katara, Mongolije, Saudijske Arabije...
Mitrović je pre tačno 14 godina igrao na Fajnal foru Evrlige u crno-belom dresu (i to je bila jedna od tema razgovora), ali posle Beograda put ga je naneo na istok gde je prošao kroz situacije koje mnogi ne mogu ni da zamisle, kamoli da prožive.
Zato idemo redom, od države do države, da kroz Aljošine dogodovštine i anegdote proširimo vidike.
Pričao nam je o Džingis Kanu, kuvajtskom dinaru, molitvi za vreme utakmice, čudnim rečima molitve na Tajvanu, susretu sa Etiopljanima pravoslavcima, šetnji kroz oblake u Saudijskoj Arabiji, majmunima kradljivcima i mnogim drugim zanimljivim dešavanjima.
„Na svoj put gledam iskreno kao na veliki blagoslov. Ceo moj put nekada je umeo da bude težak, ali je toliko i lep. Upoznao sam sve strane sveta, mnogo kultura, otvorio sam um na više načina. Sve mi je to prelepo“, konstatuje Mitrović u intervjuu za Sputnjik.
Prva od egzotičnih destinacija bio je Katar.
„Uf, prvi susret sa Bliskim istokom i metropola. To su dve prve stvari koje mi padaju na pamet. Kod njih su se prekidale utakmice zbog molitve. Jednostavno se dešavalo da sudije zviznu, ništa se ne dešava u igri u tom momentu, a treneri nisu tražili tajm-aut. I onda vidiš kako se pola klupa premešta na tepih, da klanjaju i mole bogu. Vrlo interesantno iskustvo, prvi put sam naišao na to. Ne traje dugo, možda pet do sedam minuta, malo se ohladiš, ali navikneš se i nastaviš utakmicu. Jedna od stvari koje najviše poštujem kod poslodavaca na Istoku je što su svojoj veri privrženi i što poštuju verske običaje“, kaže Aljoša.
Koliko mu je prilagođavanje olakšala činjenica da dolazi iz Srbije?
„Definitivno mi je pomoglo što sam Srbin i što sam pravoslavac, ali u svim muslimanskim zemljama su imali poštovanje za mene kao hrišćanina, jer većina njih kao i nas poštuje druge religije. Uvek sam imao dobar prijem“, zadovoljno konstatuje Mitrović.
Sledeća stanica bila je Gruzija i grad Tbilisi?
„Tvrdo pravoslavlje. Meni su saigrači pričali da je u to vreme bio neki stariji Patrijarh i kada bi on kojim slučajem rekao narodu da krene u rat, da bi ceo narod krenuo. Oni su jako religiozni“, priseća se bivši učesnik Fajnal fora Evrolige.
Irak?
„U Iraku sam obišao grad Vavilon, ali tu nema nešto posebno da se priča. Interesantnije je da sam obišao sa saigračima jednu od najvećih islamskih bogomolja na svetu džamiju Imama Alija. To je mesto gde se Šiiti okupljaju. To je za mene bilo fascinantno iskustvo. Moji saigrači su insistirali da uđem unutra, da vidim kako to izgleda. Iskreno bilo je fenomenalno videti sa kojom se strašću ljudi mole. Definitivno me je dotaklo. To je za poštovanje i da se naježiš“, objašnjava srpski košarkaš.
Saudijska Arabija?
„Igrao sam u Abhi, to je grad blizu granice sa Jemenom, na velikoj nadmorskoj visini. Uglavnom ljudi kada kažu Saudijska Arabija pomisle na pustinju i vrućinu, ali ovamo nije bilo nimalo tako. Jedan od nadimaka za Abhu jeste Grad oblaka. Često kada šetaš prolaziš kroz oblake, ili oblaci kroz tebe, zavisi kako gledaš, a-ha-ha. Tu ima dosta majmuna koji šetaju po gradu i kradu turistima sve što mogu“, kroz osmeh se priseća Mitrović.
Bahrein?
„Šta znam, interesantna zemlja. Igrao sam 10 dana u jednom klubu, pa prešao u drugi gde sam se zadržao do kraja sezone. Za Bahrein mogu da kažem da su sjajni ljudi. Baš sam stekao dosta prijatelja tamo. Nema ništa previše specifično za ovu zemlju, glavni utisak su mi dobri ljudi i saigrači koje sam imao tamo. Sa mnogima sam i dalje u kontaktu“.
Tajvan?
„Uf... Specifična i prelepa zemlja, stvarno. Šta bih mogao da kažem za Tajvan?Događalo nam se da se posle treninga svi zajedno molimo Isusu Hristu, oni to pričaju na engleskom. Par puta sam bio iznenađen jer se molimo Gospodu Bogu da sledeću utakmicu pogodimo više šuteva od protivnika, što je meni bilo čudno, pa sam odlučio da ne učestvujem u tim molitvama jer se ne molim se da bih trgovao, nisam na kvantašu. Završimo trening, molimo se. Sam ritual je lep, ali same reči nisu bile baš meni prisne. Možda je to i do kulturološke razlike. Prelepo je i zeleno, na jednom delu ostrva ne daju da se gradi da bi se sačuvala priroda što je po meni fenomenalno“.
Kuvajt?
„Jako lepa zemlja, ima dosta naših ljudi sa kojima sam imao jako lep odnos. Najvrednija valuta na svetu, kuvajtski dinar. Opet sam trošio dinare, ali u manjoj količini, a-ha-ha. Jedan njihov je oko 350 naših dinara. Pamtiću Kuvajt i po tome što sam Božić u toj zemlji dočekao u Grčkoj pravoslavnoj crkvi, sa još 20 Etiopljana. Kao scena iz Alan Forda. Dolazi visoki beli lik i dvadesetak tamnoputih ljudi i svi su došli da se mole, iste su veroispovesti. U Etiopiji i Eritreji ima dosta pravoslavaca. Nisam nailazio na naše bogomolje po zemljama gde sam igrao, uglavnom su to bile ruske ili grčke, ne sećam se da sam video našu“, objašnjava Aljoša.
Mongolija?
„Mongolija je mislim najrazređenije naseljena zemlja na svetu, sa velikom površinom i malim brojem stanovnika. Žive u nekoliko gradova koji su u 200-300 kilometara. Među njima je i Ulan Bator u kom zaista ima šta da se vidi. Jako je nezgodan za obilaženje zbog saobraćaja koji je... kataklizmičan. Kuriozitet je da sam bio tamo ove zime koja je bila najhladnija u poslednjih 30 godina, tako da se nisam baš lepo proveo. To što sam bio napolju, bilo je baš hladno. Džingis Kan je na skoro svim novčanicama, na brdu na koje je gledao moj stan mislim da su u kamenu uklesali njegov profil. Džingis Kan je tamo glavni lik“, prepričava nam Mitrović zanimljivu epizodu iz uzbudljive karijere.
Odmah posle Mongolije bio je red na Iran?
„Iz Irana sam se vratio pre tri sedmice. Prvi put sam se susreo sa tom zemljom, oni su jedna od košarkaški najpismenijih zemalja u Aziji. Zaista sam uživao, istinski. Fenomenalan narod, otvorenog uma. Veoma su gostoljubivi. Pitaš jednog saigrača da ti pomogne, trojica priskaču u pomoć. Skoro nisam naišao na takvu toplinu. Država je prelepa. Sve ono što sam video - ostao sam bez daha. U Teheranu sam bio, fenomenalan je grad, podseća me jako na Atinu“, u dahu priča Mitrović.
Da se čovek zapita - šta dalje? Gde će Aljošu dalje odvesti košarkaški putevi?
„Sa mnom se definitivno ispostavilo da se nikada ne zna, a-ha-ha. Ono što mi je najvažnije je da se dobro spremim i da odem spreman na novu destinaciju, a to će se sigurno desiti. Videćemo da li će biti Azija ili Evropa“.
Bog nas je čuvao u Partizanu te 2010. godine
Naravno, najveće uspehe u karijeri Mitrović je napravio sa Partizanom sa kojim je bio šampiona ABA lige, kao i učesnik Fajnal fora Evrolige. Kada god se spomene ta godina, Aljoši se verovatno pojavi osmeh na licu.
„Kako da se ne pojavi osmeh na licu. Vrhunac karijere. Dosta legendarnih evroligaških igrača to nisu doživeli (da igraju na F4). Kada se toga setim još sam više zahvalan što sam bio blagosloven da to iskusim. Što se tiče Fajnal fora, vanvremensko iskustvo, šta reći“.
Bila je to najbolja Partizanova sezona u ovom veku, praćena neverovatnim preokretima, rezultatima i čudima poput one Kecmanove trojke protiv Cibone.
„Poklopilo se sve što se moglo poklopiti i na terenu i van terena. Kohezija sa navijačima. Jedna velika bajka. Negde ti se da, negde ti se oduzme, ali ta sezona nas čini ponosnim. Bog nas je čuvao cele sezone, video je koliko je bilo dobre energije i sve ono što se dešavalo nije bilo slučajno“, zaključio je vaskršnji intervu za Sputnjik Aljoša Mitrović.
