Ne sme da se zaboravi genocid nad Srbima – i to je deo identiteta našeg naroda
19:05 22.04.2024 (Osveženo: 19:51 22.04.2024)
© Sputnik / Marija JakovljevićDragoje, Jelena i Mika prerano odvojeni od roditelja, odvedeni u logore Stara Gradiška i Jastrebarsko, potiskuju strah i gaje nadu da će videti roditelje, braću, sestre, bake i deke čim se za to ukaže prilika
© Sputnik / Marija Jakovljević
Pratite nas
Danas je Dan sećanja posvećen Srbima, Romima i Jevrejima stradalim u masovnim i nečovečnim ubistvima tokom Drugog svetskog rata, a ujedno i Dan Muzeja žrtava genocida. Njegovom obeležavanju prisustvovali su i maturanti jedne beogradske gimnazije. Đaci su sa pažnjom slušali, jer, kako kažu, „bez identiteta, gubimo svest o tome ko smo i šta smo“.
Sećanje na stradalnike Drugog rata obeležava se na datum kada je grupa zarobljenika ustaškog logora smrti Jasenovac-Donja Gradina pokušala da izvede proboj i pobegne od hrvatske kame.
Obaveza prema budućim generacijama
Pored direktora muzeja Dejana Ristića i upravitelja fondacije Muzeja žrtava genocida Stanka Debeljakovića, u amfieatru Narodnog muzeja govorili su ministar prosvete Slavica Đukić Dejanović i istoričar Veljko Đurić.
Đukić Dejanović je istakla da je Srbija oduvek težila miru, zalagala se za pravičnost, toleranciju i pomirenje, ali i da ima moralnu obavezu prema svim žrtvama da se na neupitan i verodostojan način utvrde činjenice, kako njihova stradanja nikada ne bi bila zaboravljena.
Negovanja kulture sećanja na nevine žrtve predstavlja našu obavezu i opomenu za buduće generacije, kako se takva ne dela ne bi više nikada ponovila, rekla je Đukić Dejanović.
© Sputnik / Milica Trklja / Obeležavanje Dana Muzeja žrtava genocida u Narodnoj biblioteci Srbije, 2024. godinaObeležavanje Dana Muzeja žrtava genocida u Narodnoj biblioteci Srbije, 2024. godina
Obeležavanje Dana Muzeja žrtava genocida u Narodnoj biblioteci Srbije, 2024. godina
© Sputnik / Milica Trklja / Obeležavanje Dana Muzeja žrtava genocida u Narodnoj biblioteci Srbije, 2024. godina
Bratstvo-jedinstvo umesto kulture sećanja
Veljko Đurić, istoričar i dugogodišnji direktor Muzeja žrtava genocida, kao i jedan od vodećih stručnjaka za temu stradanja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu, istakao je da se genocid nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj ne može tako lako odvojiti od genocida nad Jevrejima u nacističkoj Nemačkoj.
Đurić naglašava da su ustaše u svojoj državi kopirale naciste u rešavanju jevrejskog pitanja, iako im sami Jevreji nisu bili prioritet. Njihov glavni problem bili su Srbi i, umesto Davidovih zvezda, za njih je postojala posebna traka sa slovom „P“ – pravoslavac. Hapšenja, deportovanje, koncentracioni logori i proterivanje bile su njihove odlike.
Dve paralelne ravni u mojoj priči jesu te da su Nemci nacisti, a Hrvati ustaše... Nacizam je bio osnovni pokret koji je imao veliku podršku u nemačkom narodu... Ustaški pokret je imao podršku velikog dela hrvatskog naroda, a naročito među pripadnicima rimokatoličke crkve franjevačkog reda. Nacistička propagandistička teza bila je ta da između Nemaca i nacista nema nikakve razlike. Isto to su ponavljale ustaše, govoreći da nema razlike između Hrvata i ustaše.
© Sputnjiku ustupio Muzej žrtava genocidaČasne sestre sa ustašama u logoru Stara gradiška 1942. godine
Časne sestre sa ustašama u logoru Stara gradiška 1942. godine
© Sputnjiku ustupio Muzej žrtava genocida
Treći rajh je, objašnjava Đurić, bila industrijski razvijena zemlja, što se odrazilo na forme i obim terora, kao i prirodu zločina. Hrvatski zločin je bio primitivan i bez tehnologije, dok je nacistički teror podrazumevao postojanje planova, naredbi, izveštaja, popisa žrtava, statistike… Ustaški teror se temeljio na usmenim odredbama, odvijao se bez ikakvog plana, a egzekutori su bili obične bande. Ustaški zločini se mogu porediti sa orgijama nasilja, obogaćenim primitivizmom i osvetničkom tradicijom, rekao je Đurić.
Naciste je odlikovala sistematičnost, teror je bio bezličan, zločin i žrtve se nisu poznavale. Njihova mržnja je bila hladna i apstraktna. Ustaški teror je bio neposredan, ostrašćen i ličan, jer su se zločinci i žrtve često poznavali. Bili su komšije i rođaci.
Osnovni problem, ističe Đurić, bio je taj što su Nemci posle Drugog rata prošli denacifikaciju, dok nikakva „deustašizacija“ nije postojala protiv Hrvata. Umesto toga, kaže on, dobili smo politiku bratstva i jedinstva, odnosno, kaže Đurić, relativizaciju zločina.
© wikipedia/unknowSrpska deca u ustaškom koncentracionom logoru u Sisku
Srpska deca u ustaškom koncentracionom logoru u Sisku
Bitno je da deca znaju
Profesorka istorije u 12. beogradskoj gimnaziji Tatjana Hadži Petrović povela je maturante na dan obeležavanja Muzeja žrtava genocida. Đaci su, ispunivši pola amfiteatra Narodne biblioteke, sedeli mirno kao „bubice“, slušajući govore i gledajući crno-bele arhivske snimke Drugog rata.
Profesorka Hadži-Petrović je rekla za Sputnjik kako im ovo nije prvi put da slušaju o genocidu nad sopstvenim narodom, ali da je zabrinjavajuće koliko mladih u Srbiji reč „genocid“ prepoznaju kroz stradanje samo jevrejskog naroda, a ne i sopstvenog.
Ako imaju istoriju u školama, to podrazumeva prvenstveno da imaju svest o sopstvenom identitetu. Naravno, u kontekstu istorijske istine moramo znati činjenice o stradanju svih naroda, ali prvenstveno o stradanju sopstvenog naroda. Istina je jedna i ne možemo praviti gradaciju istine. Istina je jedna i đaci u istini moraju da spoznaju svoje mesto u sadašnjosti, a da bi razumeli svoje mesto u sadašnjosti, moraju znati mesto svog naroda u prošlosti, rekla je profesorka Hadži Petrović za Sputnjik.
© Sputnik / Milica Trklja / Maturanti 12. beogradske gimnazije sa profesorkom istorije Tatjanom Hadži Petrović na obeležavanju Dana Muzeja žrtava genocida 2024. godineMaturanti 12. beogradske gimnazije sa profesorkom istorije Tatjanom Hadži Petrović na obeležavanju Dana Muzeja žrtava genocida 2024. godine
Maturanti 12. beogradske gimnazije sa profesorkom istorije Tatjanom Hadži Petrović na obeležavanju Dana Muzeja žrtava genocida 2024. godine
© Sputnik / Milica Trklja / Maturanti 12. beogradske gimnazije sa profesorkom istorije Tatjanom Hadži Petrović na obeležavanju Dana Muzeja žrtava genocida 2024. godine
Ona smatra da je poznavanje sopstvene prošlosti bitno ne samo zarad jedne ocene u dnevniku, već zarad psihičkog stanja svakog mladog čoveka – da zna ko je, šta je, odakle je, koji su mu koreni… jer će sa tim saznanjem lakše koračati kroz život. Nema prilagođavanja istorije, kaže profesorka, kao što nema ni prilagođavanja istine.
Njen đak, maturant Marko Jovanović, priča kako je bitno da se ovakvi skupovi posećuju, kako bi učenici što više o njima naučili. On veruje da previše zanemarujemo deo sopstvene istorije koji podrazumeva stradanje.
Zanemarivanje je jedna velika greška. Videli smo nakon jasenovačkog logora šta se dešava kada se istorija zaboravi, kada se ponovo desio genocid nad Srbima u Hrvatskoj 1995. godine, pod nazivom „Oluja“. To je bio samo jedan od primera kako se istorija ponavlja. Da smo znali i pamtili, da smo bili svesni situacije, možda se sve to baš tako ne bi ni desilo, rekao je Marko za Sputnjik.
© Sputnik / Milica Trklja / Maturant 12. beogradske gimanzije Marko Jovanović sa profesorkom istorije Tatjanom Hadži PetrovićMaturant 12. beogradske gimanzije Marko Jovanović sa profesorkom istorije Tatjanom Hadži Petrović
Maturant 12. beogradske gimanzije Marko Jovanović sa profesorkom istorije Tatjanom Hadži Petrović
© Sputnik / Milica Trklja / Maturant 12. beogradske gimanzije Marko Jovanović sa profesorkom istorije Tatjanom Hadži Petrović
Za njega je identitet ono što jesmo, šta svesno ili nesvesno nosimo u nama, ono što nas čini i oblikuje. Bez identiteta, kaže on, gubimo svest o tome ko smo i šta smo.