Ta divna neostvarenja koja od grešnika stvaraju heroje
© Milan Đakov, iz kolekcije autora
Pratite nas
Umetnost treba da nas podstiče, da kod nas budi zapitanost i da nam pruža utočište. Ona treba da nas vodi čak i u nepostojeću realnost, da nam ponudi distancu od stvarnosti koja nam se ne sviđa i da otvori prostor za bolji svet, kaže za Sputnjik slikar Slavko Krunić, čija se izložba „Ta divna neostvarenja“ može pogledati u Galeriji RTS-a.
Četrdesetak portreta bezimenih muškaraca i žena koji nas posmatraju, osmehuju nam se mameći nas u nepostojeće svetove inspirisane prohujalim epohama, snoviđenjima i motivima iz bajki, beogradska publika može da pogleda do 5. maja.
Slikar Slavko Krunić
© Milan Đakov
Pred nama su junaci čija su lica zaokrugljena, izdužena, izobličena na razne načine, ali uz očiglednu simpatiju umetnika prema njihovim unutrašnjim slabostima i krhkim bićima. Objedinjeni su naslovom „Ta divna neostvarenja“, kojim je Krunić, kako kaže, želeo da zadrži dozu naivnosti i neobaveznosti u odnosu prema svetu.
„Pošto volim da se igram rečima, svako moje delo ima poseban naziv, a samim tim i izložba. Ona treba da podstakne plemenitu pomirljivost i ono čemu niko od nas nije sklon, a to je priznavanje grešaka. U jednoj svojoj monografiji koristio sam citat koji bi mogao da objasni ono što sam želeo: Bili Holidej je na jednoj svojoj probi, kada je neko iz ansambla odsvirao pogrešan ton, rekla: 'Greška je drugo ime za novootkrivenu lepotu'. Možda će zvučati čudno, ali mene ljudske slabosti motivišu da stvaram i ja pokušavam da ih idealizujem. Likovi koje želim da prikažem su, zapravo, žrtve svojih neostvarenih ambicija, njihovo nesvesno uništavanje bi trebalo da nam probudi simpatije, kako bi u našim očima oni postali heroji“, objašnjava Krunić u razgovoru za Sputnjik.
Vetrolovka, 2022. akrilik na medijapanu, Slavko Krunić
© Milan Đakov, iz kolekcije autora
Mnogi od likova iz Krunićevog univerzuma dolaze iz prošlih epoha, odeveni su u renesansna odela, smešteni u geometriju renesansnih kompozicija i s renesansnim pejzažima u pozadini.
„To su, ustvari, motivi koji mene asociraju na bajku, jer volim da zalazim u polje fantastike. Reč je o imaginarnim portretima, a ako slikarska poetika zalazi u polje fantastike, dobro je da umetničko delo baca u senku autora. Volim da sam u toj senci, da sam distanciran od svog rada. Bajke su univerzalne upravo zato što je autor u drugom planu, ili čak i nepoznat. Često sarađujem s piscima, zamolim ih da oni napišu izmišljenu priču o likovima koje slikam, a oni ih, može se reći, konzerviraju, čuvaju od zaborava. Pritom, meni prave distancu koja mi je važna, kako bi moje slike postale samostalne“, priča Krunić.
Likovi koje predstavlja na svojim platnima su, kako kaže, sanjari, na šta upućuje i izraz „neostvarenja“ iz naziva izložbe.
„Naziv izložbe asocira na naslov dokumentarnog filma koji je rađen godine kada sam i ja rođen, 1974. godine, 'Ta divna stvorenja'... Hteo sam da se poigram, tražio sam neku nelogičnost i onda mi se javilo nešto što je izraženo citatom koji prati izložbu: 'Svaki neostvaren san otvara put za nova, možda beskrajna sanjanja'“, navodi autor.
Mirotvorac, 2022. akrilik na platnu, Slavko Krunić
© Aleksandar Damnjanović, iz kolekcije autora
Krunić kaže da, iako njegova dela nisu bliska svima, mnogi se identifikuju s njegovim junacima, prepoznajući sebe u njihovim licima.
„To nisam očekivao i prijatno me je iznenadilo jer pokazuje da je ovaj nepostojeći svet ipak prisutan. Kada sam počinjao ovaj ciklus mnogo je bilo drastičnija ta asimetrija, jedno oko je uvek bilo dominantnije, što je tim likovima davalo posebnu energiju i oživljavalo ih. Ti likovi svakako vole da komuniciraju, oni traže posmatrača. Love pogled“, kaže naš sagovornik.
Krunić priča da mu se dešavalo, „srećom, retko“, da ljudi od njega traže da ih predstavi na svojim portretima. Tome se, ipak, odupire jer ne voli da pravi kompromise i da ostaje bez nužne doze slobode koju ima kada kreira nepostojeće likove.
Posebnu pažnju na izložbi privlači serija uglavnom ženskih portreta smeštenih u kutije sardina.
„Taj ciklus sam počeo 2014. godine, to je bilo izloženo u Galeriji 212. Ti likovi su na neki način i skriveni tu, a imaju i posebnu slobodu. Taj njihov oklop sugeriše da oni mogu da posmatraju svet s većom dozom poverenja, nekako su zaštiženi tim 'oklopom'. Na prvoj izložbi su bili samo ženski likovi i onda je pokojni novinar Bata Ljubišić dao interesantno tumačenje da su to anticipirani ženski hirovi, verovatno zbog naslova koje sam davao, a to su bili 'Hladna trajna', 'Naftalinska ovisnica' i slično“, napominje Krunić.
Na pitanje da li u današnjem svetu, obeleženom ratovima, klimatskim promenama, tehnološkom revolucijom, kroz svoj umetnički rad traži odgovore, rešenja, bekstvo od stvarnosti ili nešto sasvim drugo, Krunić ističe da umetnost svakako vidi kao delatnost koja je pozvana da čoveka probudi i da kod njega podstakne zapitanost.
„Često me pitaju da li imam dozu straha da će savremena tehnologija uticati i baciti u senku klasičnu umetnost, a ja se onda setim priče Slobodana Novakovića i njegove knjige 'Mrtvi' u kojoj opisuje svoje prijatelje. Među njima je i književnik nadrealista Dušan Matić, koji mu je bio profesor na FDU. Novaković se priseća da su kao studenti, u želji da budu revolucionarni, želeli da izbace operu iz pozorišta jer je zastarela. Matić je to čuo i rekao: 'Deco, pozorište i opera su jedino mesto gde ćete moći da vidite mrtvog kako peva“ i tako im je probudio simpatije, te su odustali od te ideje. Mislim da umetnost to treba da radi, da nas vraća u neku čak i nepostojeću realnost, da nam je nudi, ako baš treba da napravimo otklon od realnosti koja nam se ne sviđa. Umetnost treba da bude neko fino utočište“, zaključuje Krunić.
Patron kabarea, 2022. akrilik na platnu, Slavko Krunić
© Milan Đakov, iz kolekcije autora
