Vernici na Zapadu – između nove poruke Vatikana i liberalne „inkvizicije“
© Sputnik / Vladimir Astapkovych
/ Pratite nas
Dok Vatikan izdaje oprečna saopštenja i potpisuje deklaracije koje se ne poklapaju sa hrišćanskom doktrinom, običan narod za to maltene i ne mari. Iako među biskupatom postoje tradicionalne struje koje se protive liberalnoj ideologiji unutar crkve, do sukoba u samom narodu neće doći jer je zapadna crkva odavno izgubila svoj nekadašnji značaj.
Ovako protojerej Darko Đogo tumači uticaj vatikanske deklaracije na verujući narod zapadnih zemalja.
Nova papska deklaracija „Dignitas infinita“ u kojoj se odbacuju promena pola, surogat roditeljstvo i teorija roda usledila je samo četiri meseca nakon što je papa Franja dao kontroverzni blagoslov za istopolne parove.
Otac Đogo smatra da nikakav sukob nije na pomolu zbog različitih poruka koje im šalju verski poglavari i liberalne elite u vlasti, jer se u većini zapadnih zemalja razvila jedna vrsta postmodernističkog odnosa prema religiji, gde ljudi iz religioznosti biraju samo one prijatne i opuštajuće sadržaje, dok odbacuju sve što im ne odgovara.
Papa Franja tokom molitve u Vatikanu
© AP Photo / Gregorio Borgia
To je, kaže Đogo, bilo čak problematizovano i u seriji „Mladi papa“ gde su predstavljeni „vikend vernici“, odnosno ljudi koji svoj religijski identitet ne doživljavaju kao nešto što ih obavezuje kroz čitav život, već kao nešto što im pomaže, poput duhovne terapije.
Danas, generalno gledano, religioznost nema više tu mogućnost upućivanja i mobilizacije koju je imala, što se najbolje vidi po političkoj kulturi nekada vrlo moćnih katoličkih zemalja, poput Poljske, Španije, Irske... rekao je protojerej Đogo za Sputnjik.
On objašnjava da, iako u tim zemljama postoji veliki broj ljudi koji se religijski identifikuju, iz te samoidentifikacije ne proizilazi nikakva politička ili društvena posledica, što je, kako kaže Đogo, plod poraza zapadnog hrišćanstva na dva polja.
Jedno polje je kulturno, odnosno polje popularne kulture kojom su zagospodarili drugi sadržaji, a ne hrišćanski, a drugo polje je političko, odnosno politički katolicizam i osećaj da hrišćanski identitet treba ispoljiti i u konkretnim izborima političkih aktera. Jasno je da su te kulturne promene premlele u potpunosti zapadno hrišćanstvo, čak i u do juče najtvrdokornijim bastionima, zaključuje Đogo.
Sukobi u Vatikanu
Pravoslavni publicista Vladimir Dimitrijević smatra da sama deklaracija jeste rezultat sukoba, ali unutar crkve.
On podseća da papa Franja važi za jednog od najradikalnijih predstavnika modernizma u rimokatolicizmu, ali da otpor tradicionalnih biskupa i te kako postoji, pa je „ubacivanje“ liberalnih načela, bar na kratko, ovakvom deklaracijom pauzirano.
Novi dokument Vatikana je očito pobeda tradicionalnih struja u Vatikanu, sa izvesnim kompromisom koji je napravljen sa levo-liberalnim pogledima papa Franje, koji se nalazi pod snažnim uticajem „Teologije oslobođenja“. Bez obzira na to, ipak ne smemo zaboraviti ni činjenicu da borbe u rimokatolicizmu nisu još završene i da ćemo svašta još videti u toj oblasti, rekao je Dimitrijević za Sputnjik.
„Anđeli i demoni“
Dimitrijević napominje da sukobi unutar rimokatoličke crkve uveliko traju, a podseća na to i da je papa Franja došao na presto smenivši tradicionalistu papu Benedikta 16. pod izgovorom da je bolestan. Benedikt je nakon tog proglašenja teške bolesti ipak još dugo godina poživeo. Da je Franja radikalni modernista vidi se i po njegovom odnosu prema Tridenskoj misiji, prethodnici Drugog vatikanskog koncila, ali i po mnogim njegovim izjavama i delima.
Franja je 2014. godine na jednom velikom globalnom skupu, odnosno Sinodu rimokatoličke crkve, pokušao da proturi nove ideje o normalizaciji homoseksualizma i tome sličnih stvari, ali je naišao na veliko protivljenje među samim rimokatoličkim biskupatom i naravno među sveštenstvom i vernicima, tako da se povukao, rekao je Dimitrijević za Sputnjik.
Prošlogodišnji papin blagoslov imao je za cilj da na neki način i „izokola“ omogući da se blagoslove homoseksualci, a da se pri tome ne prizna njihovo pravo na brak. Ovo je, smatra naš sagovornik, još jedan izraz velike protivrečnosti koja postoji u savremenom Vatikanu.
Papa Franja
© AP Photo / Stefano Rellandini
Očito je da je ovaj dokument direktna posledica makar privremene pobede snažnih konzervativnih i tradicionalnih strujanja u samom rimokatolicizmu. Kongregacija za doktrinu vere je tokom istorije bila mesto gde su se čuvale neke osnovne istine. U srednjem veku je to bila Inkvizicija, odnosno Komisija za ispitivanje pravoverja i krivoverja koja je imala sličnu ulogu, ali je postupala na način koji je daleko od našeg istočnog pravoslavnog predanja.
Ovom deklaracijom je na izvestan način postignut kompromis, smatra Dimitirjević, jer je Papa kao uslov zatražio da se unesu neki od njegovih liberalno-globalstičkih pogleda na svet, ali je zauzvrat dopustio da ovakvo jedno potpuno tradicionalno učenje, koje takođe deli i pravoslavna crkva, bude uneto. To će donekle, bar u ovom trenutku, zaustaviti proces rimokatoličkog ustajanja protiv papstva.
Dimitirjević podseća da su čak ni branitelji papske doktrine, poput kardinala Milera koji je napisao čitavu knjigu o značaju rimskog pape u savremenom svetu, protivnici postupaka pape Franje, a da ih ovakva jedna deklaracija na neki način „umiruj“ i daje određenu ravnotežu unutar same rimokatoličke crkve. Ipak, dodaje naš sagovornik, liberalne tendencije će se svakako nastaviti.
Šta je sporno?
Sadržaj najnovije vatikanske deklaracije, objašnjava Dimitirjević, je opštehrišćanski. Navodi se da je pokušaj promene pola direktno suprotstavlja Božijem prizivu čoveku. Dimitrijević ovo objašnjava time da je ljudska priroda polno podeljena, ali da se ta podeljenost prevazilazi u Hristu, jer u Hristu nema muškog ili ženskog.
„Sukobi unutar rimokatoličke crkve uveliko traju“.
© AFP 2023 / ANDREAS SOLARO
Druga stavka je protivljenje surogat materinstvu, što je takođe apsolutno tuđe pravoslavnom, ali i sveopštem hrišćanskom učenju o odnosu majke i deteta. To nije samo biološko rađanje, kaže Dimitrijević, jer žene nisu samo inkubatori, već sa svojim detetom koje rode uspostavljaju duboko emocionalan i ontološki odnos, koji se ničim ne može zameniti.
Ono šta je sada Vatikan uradio jeste samo svedočenje onoga što je opštehrišćansko učenje. Kako će se to odraziti na same procese u rimokatolicizmu, to je teško predvideti. Mislim ipak da je u ovom trenutku pobedu ili prevagu odnela jedna tradicionalna struja.
Šta kaže pravoslavlje?
Što se pravoslavne crkve tiče, naš sagovornik objašnjava da već postoji dokument naziva „Osnovi socijalne koncepcije Ruske pravoslavne crkve“ koji je donet na Arhijerejskom saboru još 2000. godine i da su u njemu sva pitanja bioetike, uključujući i sva gorepomenuta, obrazložena jednom veoma preciznom definicijom.
Dimitrijević podseća na knjigu ruske geopolitičarke i stručnjaka za međunarodno pravo Olde Četverikove „Izopačenici – Ko stoji iza Vatikana“, gde kaže da se vidi da je proces liberalizacije od Drugog vatikanskog koncila počeo da obuhvata sve veće i veće oblasti rimokatoličkog života, dok paralelno sa tim unutar same zapadne crkve postoje ljudi koji se sa tim ne mire.
Kada je reč o pravoslavnim tumačenjima modernih problema i savremenih shvatanja, Dimitirjević kaže da će doći vreme kada je vrlo jasno morati da se rešavaju svi ti problemi, u skladu sa tradicionalnim učenjima koja u ovom trenutku, pre svih, iznosi Ruska pravoslavna crkva.
Naša teologija kaska za temama. Mi se još bavimo nekakvom ekologijom, koja je bila aktuelna pre možda trideset godina. To ne znači da ekologija nije problem, već da više nije tema. Stvari su otišle predaleko. Sad pored bioetičkih pitanja imamo i pitanje veštačke inteligencije, koja postavljaju suštinsko pitanje bogoslovlja. Da li je čovek ušao u fazu u kojoj će biti zamenjen mašinom? Imamo i pitanje kiborga. Postoji gomila pitanja na koja teologija mora da da odgovor, zaključio je Dimitrijević.
