Kako su radnici EPS metlom pobedili NATO - da Srbija ne ostane u mraku
© Sputnik / Lola ĐorđevićZastava sa znakom mete (target) koja je obeležila dane otpora srpskog naroda NATO agresiji tokom bombardovanja na SR Jugoslaviju 1999. godine, postavljena je na krov Ruskog doma u Beogradu
© Sputnik / Lola Đorđević
Pratite nas
Vreme sankcija i bombardovanje SR Jugoslavije izazivalo je mnoge poteškoće i prekide u radu Elektroprivrede Srbije, ali je EPS nastavljao sa radom. Nikad Srbija nije bila cela u mraku, a zaslugu za to snose ne samo oni koji su u ta krizna vremena upravljali postrojenjima, već i oni bezimeni junaci koji su doslovno metlama raščišćavali NATO bombe.
Gost Energije Sputnjika, Dragan Jovanović, bio je direktor obrenovačke termoelektrane „Nikola Tesla“ u vreme NATO agresije na Srbiju. Upravljao je sistemima termoelektrana koje su, pored dve obrenovačke obuhvatale i neke manje kapacitete. Jedan je od sedamdeset autora koji su se skupili da svoja svedočanstva pretoče u monografiju „EPS tokom NATO agresije“.
Bio je to jedan od najtežih, ako ne i najteži period kroz koji je Elektroprivreda prošla, govori Jovanović i dodaje da, gledano sa istorijske distance, najveću zaslugu za to što je Srbija tada imala dovoljno energije za funkcionsanje imaju ljudi koji su radili u tadašnjem sistemu. Prvo su „progurali“ EPS tokom sankcija, a zatim i kroz nemilosrdno NATO iživljavanje i direktno bombardovanje postrojenja. Koliko su razorne posledice govori i činjenica da se „zlatni period“ EPS-a od vremena sedamdesetih do početka devedesetih ni danas ne može dostići.
Te devedesete godine je krenuo sa radom poslednji veliki blok u Kostolcu, blok B2 u termoelektrani Drvno. Posle toga do dana današnjeg mi nismo dobili nijedan značajan kapacitet. Bilo je nekih manjih agregata, poput Đerdapa2, ali mi ništa značajno od tada izgradili nismo i to nas sada dovodi u neke nepovoljne situacije, rekao je gost Jelice Putnjiković.
Pored toga što je ulazak u devedesete i devedeset drugu godinu kada su na red došle sankcije doveo do toga da se dosta teško, a neretko i nikako nisu mogli nabavljati rezervni delovi, repro materijali, energenti, hemikalije... takođe je bila onemogućena i energentska razmena za drugim državama. To je Srbiju na neki način dovelo u izolovanu poziciju gde je morala samostalno obezbediti dnevne, sezonske i dugoročne potrebe cele države. Zavlada je deviza „proizvodnja po svaku cenu“.
Sve do 1996. godine EPS je uspevao da podmiri sopstvene potrebe u državi, kako za privredu, tako i za stanovništvo. Ta '96. je bila prva godina u kojoj EPS nije uspeo da proizvede dovoljno energije za potrebe potrošnje, uz napomenu da je to uglavnom važilo za zimske mesece, jer je narod masovno prešao na jeftiniju varijantu grejanja električnom energijom.
© AP Photo / DIMITRI MESSINISNATO agresija 1999. Beograd
NATO agresija 1999. Beograd
© AP Photo / DIMITRI MESSINIS
Već 1997. i 1998. kreće situacija da se menja i sledi blagi napredak. Očekivalo se da će taj dobar trend da se nastavi, međutim, dolazi 1999. godina. Do marta je sistem donekle i radio uspešno, ali počinje bombardovanje i rad u ratnim uslovima.
Ja zaista nemam ni jedan primer da navedem da je bilo problema sa radnicima EPS-a, da nisu dolazili na posao i da nisu svi prosto osećali i poistovećivali se sa svojom firmom i sve zasluge na tu stranu idu. Te godine, 1999, čak se i sindikat složio da se plate na par meseci umanje značajno, tako da su ta sredstva bila usmerena ka tekućem održavanju i funkcionisanju sistema.
Metlom protiv bombi
Funkcionisali su kako su znali i umeli, ali 2. maja je usledio prvi udar takozvanim mekim bombama. To su, obajšnjava Jovanović, zapravo bila visokoprovodna vlakna koja su tada prvi put viđena i koja NATO nikada do tada nije koristio. U narodu su poznatija kao grafitne bombe.
Ova visokoprovodna vlakna su pravljena na bazi aluminijuma. Radi se o mikronski tankim vlaknima koja se iz aviona bacaju u većim kontejnerima koji eksplodiraju na određenoj visini, nakon čega iz njih ispadaju kasete, koje se opet pojedinačno aktiviraju i izbacuju rolnice sa tim vlaknima koje se u vazduhu razmotavaju i padaju na teren kao paučina. Kad smo to prvi put videli, bila je noć, a oni su to bacili u 21:45 i tada su nam svi blokovi iz cele elektrane ispali iz pogona.
Svetlucava paučina njihala se na vetru prekrivajući preko deset hektara površine i viseći sa postrojenja od po deset metara. Okolni narod se skupio, ali ljudi nisu znali u šta gledaju. Scena je, prepričava Jovanović, bila nerealna, gotovo kao iz nekog filma naučne fantastike.
© Foto : video skrinšot/Jutjub/KTV TelevizijaNATO agresija 1999. godine
NATO agresija 1999. godine
© Foto : video skrinšot/Jutjub/KTV Televizija
U jednom trenutku je došao jedan od fizičkih radnika koji je predvodio čistače i zatražio je što više brezovih metli. Oni su, na opšte iznenađenje rukovodstva, otpočeli čišćenje terena drvenim metlama. Na njih su, poput špageta, namotavali paučinu od visokoprovodnih vlakna. Kada bi dovoljno paučine „nabrali“ na jednu metlu, bacali bi je i nastavljali dalje sa drugom metlom. Ovako je najviše mreža i očišćeno, ali su skidane i rukama i drugim alatima.
Očigledno da NATO eksperti nisu uopšte uzimali u razmatranje tako „primitivne“ metode. Verovatno su smatrali da bi bilo kojom sofisticiranom metodom to bilo dosta teško rešiti, ali eto, puno ljudi je radilo, radili su i dan i noć. Neki su govorili da ne treba noću da čiste jer na taj način osvetljavaju teren pa mogu biti lake mete ako se avioni vrate. Bili su u pravu, ali nije bilo vremena da se o tome misli i prvi blokovi su proradili već sutradan.
Prvi blok je vraćen u pogon 7. maja i za pet dana od gađanja, prva dva bloka u tentu A su krenula sa radom. NATO ih je istog dana ponovo zasuo mikronskim vlaknima. Tad su već imali iskustva, priča Jovanović i sutradan su obezbedili da se prvi blok ponovo veže na mrežu. Nastavljali su dalje, gađajući i trafostanice oko Beograda. Kostolac je isto preživeo, kao i Bajina Bašta. Pošto ova metoda nije uspela da zaustavi energetski sistem na duži period, NATO je prešao na „klasična“ razorna sredstva.
U tentu su nekoliko puta bombardovali razvodna postrojenja i dalekovodna polja, u Velikim Crljenima je razoreno celo postrojenje, a komandna zgrada je potpuno uništena. Tada je povređeno 13 ljudi, a samo nekakvim čudom niko nije poginuo. Poslednji događaj bio je 31. maja kada su pogodili veliki interkonektivni trafo koji je potpuno uništen. Isto jutro su gađani i dalekovodni stubovi na obali Save, što je predstavljalo veliki problem.
© Sputnik / Lola ĐorđevićSrpski otpor NATO agresiji.
Srpski otpor NATO agresiji.
© Sputnik / Lola Đorđević
Ipak, Jovanović podseća da Srbija nikada nije cela bila u mraku, pa ni u tim najtežim trenucima. Zasluga za to, kaže pripada raznim činiocima. Ljudi su se dovijali kako su znali i umeli. Zasluga pripada ljudima koji su upravljali sistemom, zasluga pripada graditeljima koji su još na početku izgradili sjajan sistem električne energije, a naravno zasluga leži i u sili svih onih običnih ljudi koji su radili u proizvodnji i koji su shvatali značaj uloge koja im je pripala u tim mračnim trenucima. Zasluga je, kaže naš sagovornik, i u tome što „mi imamo taj neki prirodni nagon da i u najtežim situacijama umemo da reagujemo kako treba“.