Stvaraj rečorčicu jer su i reči bljutskobiće: Rečnik detinjih reči, čuvar mentalnog leksikona
© Sputnik / Marija Jakovljević
Pratite nas
Srpskiričarska rečorčica naziv je jedinstvenog Rečnika detinjih reči i izraza koji je priredila Vesna Smiljanić Rangelov, jedan od, kako ističe, 669 sapisnika tog izdanja, pošto je pored nje učestvovalo još 668 dece od jedne do 15 godina.
Pored toga što je lingvista, često kaže da je uporedno sa pomenutim stekla još nekoliko zvanja – majka, tetka, ujna, strina, snaja, jetrva, te počesnu titulu kume i izvanredno zvanje baba-tetke koji su joj bili od velike pomoći prilikom desetogodišnjeg rada na Rečniku detinjih izraza.
„Sve je počelo prirodno i očekivano sa učenjem jezika prvog deteta. To je bilo sada već dosta davno, ima tome decenija i po. I namera mi je bila da napravim jedan porodični leksikon. Pošto sam po obrazovanju lingvista, onda sam dodatno razumevala te njegove pokuše da uroni u jezik, a kao i svakom roditelju bilo mi je jednako zanimljivo. Nije me mrzelo da to beležim, znajući da toliko toga ima u detinjem svetu da je teško sve to zapamtiti te sam počela blagovremeno da zapisujem. Te reči su se počele gomilati baš zbog svih ovih mojih drugih zvanja, tetka, ujna. Potom smo napravile jednu elektronsku bazu na sajtu Detinjarije, gde bi mogli da reči upisuju roditelji sa svih meridijana, pa sada imamo detinje jezičke inovacije iz Amerike, Nemačke i ljudi koji žive u dijaspori”, kaže Vesna Smiljanić Rangelov za Sputnjik.
Vesna Smiljanić Rangelov
© Sputnik / Marija Jakovljević
Srpski ričar je stručnjak za srpski jezik, a rečorčica je sveščica u koju se upisuju reči. Obe reči su plod dečijeg izražavanja:
„To potvrđuje da deca uopšte nemaju problem sa usvajanjem jezika, jer ako tako spontano stvaraju ovako fonetski komplikovane reči, onda to nam samo govori da oni već vladaju jezikom, samo ćemo se u to uveravati kako vreme prolazi i kako oni nama pokazuju koliko u stvari poznaju taj dubinski sistem jezika“.
Nauka o detinjem jeziku – otolingvistika počela je da se razvija u 19. veku, a najveći doprinos dali su ruski lingvisti:
„U godini rođenja našeg Vuka Karadžića nemački naučnik Tideman, osnivač dečije psihologije u nemačkoj nauci, objavio je sveščicu sa govorom svoga sina. Naučnici u 19. veku počeli su da sakupljaju detinje reči, a posebno su na tome insistirali ruski lingvisti koji su smatrali da reči i izrazi koje deca izgovaraju nisu greške. Ščerba je govorio da je to odlična jezička građa, a Desistir da su to reči bez sutrašnjice, ali da ih treba proučavati. Ruski naučnici su došli do zaključka da se na osnovu proučavanja ovog detinjeg jezika mogu utvrditi tendencije u budućnosti jezika i da se može uhvatiti nit sa istorijskim razvojem jezika“.
Rečnik detinjih reči i izraza
© Sputnik / Marija Jakovljević
Au, ala je se nebo zgromodrždilo
Rangelov navodi da se danas dokazuje da su izvesne detinje inovacije postojale kao punopravne lekseme u prošlosti jezika i neke od njih su zastupljene u Rečniku detinjih izraza:
„To je recimo teškost koja je zabeležena u Rečniku književnog srpsko-hrvatskog jezika iz pedesetih godina, ali već u novom Rečniku Matice srpske je nema. Naišla sam na tu reč u pismu Matije Bana Iliji Garašaninu – 'snašla nas je velika teškost'. Dete izgovori da oseća teškost bez ikakve pripreme i bez ikakvog predznanja. Imamo reč 'upaziti' koja se u Vukove vreme češće koristila nego 'opaziti' i 'spaziti'“.
Rangelov je prikupljajući detinje reči za Rečorčicu došla do neočekivanih zaključaka:
„Petogodišnje dete gleda kroz prozor u nebo koje se smračilo, a dan je. Očekuje se svakog časa i kiša, grom, oluja, vetar, ali se još ništa ne događa. I taj petogodišnjak pogleda kroz prozor i kaže – 'Au, ala je se nebo zgromodrždilo'. On u tom trenutku ne zna da se na ruskom recimo kaže ili piše dožd, ne zna za naše pesničko dažd što sve vodi poreklo od staroslovenskog pa do praslovenskog da je džd kiša. Dakle on ništa o tome ne zna. U novije vreme psiholingvisti su, proučavajući detinji govor, došli do zaključka o postojanju mentalnog leksikona. Smatraju da deca povlače sve reče iz mentalnog leksikona koji predstavlja ukupan rečnik našeg jezika od praistorije. Sve ono što već postoji ili je postojalo pa je izbačeno iz upotrebe mi čuvamo u mentalnom leksikonu s tim što odrasli koji su već normirani, standardizovani u svakom pogledu, više ne povlače te reči, a deca, oslobođena bilo kakve norme, slobodna su jezička bića“.
Deca povlače sve reče iz mentalnog leksikona koji predstavlja ukupan rečnik našeg jezika od praistorije
© Sputnik / Marija Jakovljević
Da li je Laza Kostić ili neko dete
Kada bismo upoređivali neologizme naših pesnika i dečije izmišljena reči, ne bismo, kaže Rangelov, lako razvrstali koja čemu pripada:
„Laza Kostić je bio poznat po divnim neologizmima, ali bi mogao da pozajmi bez problema reči iz detinjeg govora. To je zaista poezija. Imamo, recimo, uzgredica, objasnica, tugovanka, umovanka, nepopravljenica, a s druge strane imamo vetranica, vijalica, malenica (mala devojčica), mokrica (mala bara koju treba zaobići), posledica, pijalica, mislim da je prvo dostojno drugoga, a drugo itekako dostojno prvoga. Deca jesu stvaraoci i mi zaista možemo učiti od njih. Kada bismo tražili nove reči za neimenovane predmete, predlažem da se obratimo prvo deci, jer imaju najbolje jezičko osećanje. U ovoj zbirci zaista ima dosta predloga za reči koje nam ne dostaju. U moju familiju je ušla reč 'bljutskobiće' - beba koja često bljucka, ali tu je i vatron - šporet na drva ili prebac - usb memorija…
Deca odlično razumeju gramatiku i morfologiju
© Sputnik / Marija Jakovljević
Kada sa bubamarom leti bubamar
U dečijem svetu pored bubamare uvek leti i bubamar, vatrogasac gasi vatru sa vatrogasicom:
„Deca odlično razumeju gramatiku i morfologiju. Oni razumeju da je 'a' nastavak za ženski rod. Tamo gde to njima nije logično, oni prebacuju u muški rod. Imamo kuvarica i kuvarac, zatim prodavačac, gazdarac. Oni imenice muškog roda izvode iz imenice ženskog roda. Oni ne kažu gazdar, nego gazdarac. Tako imamo i 'krava' i 'kravac', 'pametnac'. Nisam ja pametnica, ja sam, kaže, pametnac. I nisam vrednica, nego sam vrednik. Isto tako će vatrogascu da pridruže vatrogasicu, kao što će bubamari bubamara“.
Ruski lingvisti su smatrali da reči i izrazi koje deca izgovaraju nisu greške
© Sputnik / Marija Jakovljević
Abije pipije apije
Majke, podseća naša sagovornica, imaju važnu ulogu prevodioca:
„Ima jedna anegdota. Mali Ogi obraća se tati i kaže – 'Abije pipije apije'. Tata se pita šta to bi, a mama iz druge sobe, radeći nešto, dovikuje – 'Hoće da obuje cipele da ide napolje'. Treba učiti, nije to tako lako savladiv jezik“.
Vesna Smiljanić Rangelov ostavila je u knjizi deo za nove mališane i poručuje roditeljima, bakama, dekama, tetkama i stričevima da brže bolje zapišu kad god u kući čuju abije, opije, papije, bubabak, sukapak, katalomba i stvore bogatu, živopisnu i zabavnu rečorčicu svojih najdražih.
Pogledajte i:
